INTERVJU Jelena Kikić, autorka dokumentarnog filma „1.11:52“: "Srbija je na prekretnici, heroji svi koji su dobili batine, otkaze, prijave…"

Koliko je teško bilo napraviti ovakav retrospektivni dokumentarac, mnogo događaja i mnogo medijske "buke" desilo se od 1. novembra 2024. do danas. Kako protiv spinova i dezinformacija?

Tokom protekle godine bilo je dana kada je bio izazov, skoro na granici nemogućeg ispratiti sve što se dešava na protestima po gradovima, selima, fakultetima, na tišinama, u šetnjama, vožnjama, zborovima, ispred sudova i po društvenim mrežama, a govorim samo o aktivnostima koje se tiču pobunjenih studenata i građana. S druge strane, cele godine traju i razna namerna zatrpavanja, zloupotrebe i pokušaji da se skrene pažnja sa suštine, da se napravi razdor i podigne tenzija do tačke pucanja, a to čine ljudi na vlasti predvođeni predsednikom koji uporno i svesno diskredituje i vređa jako veliki deo društva. Naravno sve uz pomoć medija koji objavljuju ono što im se kaže ili jednostavno izmisle. Za sve to vreme za pogibiju 16 ljudi i teške povrede jedne mlade žene niko nije odgovarao niti snosio posledice. Film 1.11:52 zato nije hronologija dešavanja, potresnih momenata ili emotivnih slika zabeleženih u proteklih godinu dana, a oni svakako zaslužuju da budu pretvoreni u dokumentarne filmove, već podsetnik da nadstrešnica železničke stanice u Novom Sadu nije pala sam od sebe. Ujedno je prilika da se čuju ljudi koji su svoju stručnost i ugled uložili da bi se došlo do istine i javno o tome govore.

Kako vama, iz perspektive autora, izgleda istraga pada nadstrešnice? Sagovornici u filmu su i predstavnici Anketne komisije, da li njihove analize daju novu perspektivu istrazi?

Članovi Anketne komisije po mom mišljenju su obavili ogroman posao. Pročitali su, pročistili, sistematizovali i analizirali, do sada objavljenju dokumentaciju. Izašli su u javnost, izneli zaključke i dali istražnim organima osnov za dalji rad. I to sve na dobrovoljnoj bazi, svesni posledica koje mogu da ih zadese. Ništa manje značajnu ulogu nije imala ni Ekspertska grupa koju je formirao Univerzitet, da nije bilo tih ljudi studenti ne bi imali argument za tvrdnju da nije objavljena kompletna dokumentacija. Pod tim pritiskom objavljeno je sigurno mnogo više nego što vlast želi, ali svakako i dalje ne sve što se tiče rekonstrukcije železničke stanice u Novom Sadu. Na primer finansijski ugovori sa izvođačima i desetinama podizvođača. I evo ja sad nabrajam nezavisne grupe stručnjaka i šta su sve uradili, a nemam baš mnogo šta da kažem o istrazi i tužilaštvima u Novom Sadu i Beogradu. Jer oni komuniciraju preko saopštenja, ne odgovaraju na direktna pitanja, a poslednjih meseci bukvalno ćute.

Neizostavni deo narativa o padu nadstrešnice je i pobuna građana - predvođenih studentima - kojoj smo svedočili u poslednjih 12 meseci. Kako je vama izgledao razvoj "studentskog bunta"?

Očekivala sam jaku i energičnu reakciju mladih ljudi, verovala sam da mogu sa sobom da povuku i one koji do sada nisu reagovali ili su izbegavali da se opredeljuju, ali priznajem da nisam očekivala toliku istrajnost studenata kao ni njihovo, za sada, vrlo uspešno izbegavanje raznih podmetačina i muljanja zbog kojih su svi prethodni protesti pucali. Koliko god mi se plenumski sistem odlučivanja čini komplikovan i spor, toliko sam impresionirana načinom na koji studenti komuniciraju i sa onima koji su uz njih i sa onima sa kojima imaju oprečna mišljenja, a posebno sa nendaležnom institucijom i ekipom oko njega.

Tokom svih prethodnih 12 meseci, svakodnevno "na terenu" su bili i reporteri Nove, ali i svih ostalih medija United media u Srbiji. Koliko je značajna bila njihova uloga u rasvetljavanju okolnosti pada nadstrešnice?

Mislim da je naša i uloga naših kolega iz Krika, Birna, Insajdera, Vremena, Nove Ekonomije, Mašine, 021, Južnih vesti i (pre)ostalih nezavisnih lokalnih medija koji su takođe svaki dan na ulici, čiji novinari kopaju po dokumentaciji i traže odgovore od nadležnih, jako važna. Svi mi radimo u interesu javnosti, neki trpe ogromne, neki malo manje pritiske, vređaju nas, prete tužbama, batinama ili otkazima, ali niko od nas nije odustao. Dopadao se nekome naš ugao, pristup, stil, izbor sagovornika ili ne, činjenica je da smo slikom, zvukom, rečju zabeležili celu jednu izuzetno važnu godinu za ovo društvo. I da nismo dozvolili da vlast kroz medije koje kontroliše, a mnogo ih je, zatrpa činjenicu da je 16 ljudi poginulo ispod nadstrešnice Železničke stanice, da je njena rekonstrukcija koštala neopravdano mnogo, da nisu jasni tokovi tog novca i da neće više moći tako lako da se nastavi po onom "business as usual" modelu koji su naprednjaci prethodnih godina uspostavili. A predstoji nam EXPO.

A kako su pad nadstrešnice videli provladini mediji?

1.11.2024. čim je nadstrešnica pala, svi mediji su reagovali kako treba u tako ozbiljnoj situaciji, izveštavali su sa lica mesta, prenosili osnovne informacije i izbegavali one neproverene. Osim tabloida, ali njih ne računam u medije. Već par sati kasnije, odnosno od onog trenutka kada je zvanično počeo da se plasira narativ da nadstrešnica nije rekonstruisana, pravi se selekcija. Pink i Tanjug su sve vreme uz ministre, među vatrogascima i spasiocima, ostalima je pristup ograničen iza policijske trake udaljene nekoliko metara od mesta nesreće. I već 2.11. postaje jasno da će neki dati sve od sebe da se do istine dođe, neki drugi da se stvar zataška. Na početku je bilo reči o tome da će odgovarati svi odgovorni, i politički i krivično, a evo sad smo došli do toga da se u javnost plasiraju potpuno neosnovane teorije o terorističkom napadu u Novom Sadu. U međuvremenu javni servis temu nadstrešnice, studente, korupciju, uzurpirane institucije, istragu, uostalom kao i diskusiju ljudi različitih mišljenja zaobilazi u širokom luku. A u ovakvom trenutku je to nedopustivo.

Kroz ovih 12 meseci, menjala se i Srbija. Kako je izgledala ta promena, da li traje ili je završena i koliko su njeni rezultati trajni (ili privremeni)?

Studenti i analitčari često govore kako ova trka nije sprint nego maraton, neki su se umorili, neki povredili, sigurno ima i onih koji su odustali, ali ima i onih koji su nabacili još veću kondiciju i idu dalje. Sigurna sam da je ovaj trenutak prekretnica i da se otišlo toliko daleko da više nema nazad.

Ko su, osim studenata, heroji ove transformacije Srbije?

Srednjoškolci, prosvetni radnici, svi koji su dobili otkaz, prekršajnu prijavu ili batine zato što su bili solidarni ili nisu hteli da ćute. Mame, tate i ostala rodbina koji podržavaju svoju i bodre tuđu decu. Hrabri su i penzioneri koje predsednik toliko hvali, a oni mu okreću leđa. I ljudi koji tamo gde žive godinama trpe šikaniranje loklanih naprednjačkih kabadahija - a ipak idu na proteste, zborove ili 16 minuta tišine. Nadam se da ima i onih tihih heroja koji daleko od očiju javnosti prikupljaju i prosleđuju dokaze koji će pomoći u istrazi, kasnije sudskom postupku. Svi koji nenasilno i istrajno doprinose da se duh slobode i pravde za nastradale šire, za mene su ljudi pohvale i poštovanja vredni.