Vučićeva vlast na ivici pucanja: Tekst u najpoznatijem britanskom dnevniku o režimu u Srbiji i o studentskoj pobuni

Ovako počinje tekst Srđana Cvijića za Gardijan, koji u celini prenosimo ovde.

Dana 1. novembra 2024. godine, betonska nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu, drugom po veličini gradu u Srbiji, srušila se i ubila 16 ljudi. Ta tragedija pokrenula je najduži talas protesta u poslednjih deset godina – spontani ustanak protiv korupcije, nemara i arogancije vlasti. Godinu dana kasnije, pukotine u srpskom betonu pretvorile su se u pukotine u samim političkim temeljima države.

Nesreća je pogodila zemlju iz dva razloga.

Prvo, svaki Srbin ima neku priču o toj stanici. Izgrađena 1964. godine, a nedavno rekonstruisana da bi služila novoj brzoj pruzi između Beograda i mađarske granice, novosadska stanica je decenijama bila mesto okupljanja – gde su se ljudi pozdravljali, rastajali, čekali vozove i drage osobe. Samo nedelju dana pre urušavanja, i ja sam na tom mestu ostavio suprugu i ćerke dok sam išao da kupim vodu i grickalice. Ono što se desilo tim žrtvama moglo je zadesiti bilo koga od nas.

Drugo, infrastruktura je ponos režima i osnova njegove propagande. Više od decenije, Vučićeva Srpska napredna stranka meri svoj uspeh kilometrima asfalta i pruga. Svaka izborna kampanja donosi nova obećanja o putevima, mostovima i tunelima. Predstojeća Expo 2027 u Beogradu trebalo bi da bude kruna te politike. Ali u Vučićevoj Srbiji, brzina, partijsko pokroviteljstvo i politički interes uvek imaju prednost nad bezbednošću i nadzorom.

Stanica u Novom Sadu svečano je otvorena dva puta – 2022. i 2024. godine. Prvo otvaranje, u martu 2022, dogodilo se u jeku izbornih kampanja u Srbiji i Mađarskoj. Tada su Viktor Orban i Aleksandar Vučić stajali rame uz rame – dvojica lidera koji se međusobno takmiče jedino u kontroli medija, gaženju institucija i udvaranju Moskvi.

Ovog leta, Vučić je otvorio još jednu deonicu autoputa iako deo nije imao dozvolu, a tunel nije imao automatski bezbednosni sistem. Rešenje vlasti bilo je – ukinuti pravilnik o bezbednosti i na ulaz tunela postaviti stalne vatrogasne, policijske i medicinske ekipe.

Pad nadstrešnice nije izazvao krizu u Srbiji – on ju je razotkrio. Tokom proteklih 12 godina, režim je zarobio svaku instituciju, ispraznivši demokratiju mukotrpno građenu od 2000. do 2012. godine. Sa sudovima, medijima i regulatorima pod partijskom kontrolom, ulica je postala jedino javno mesto slobode. Od 2016. Srbija beleži gotovo svake godine nove protestne talase – svaki sledeći postaje škola otpora za novu generaciju.

Posle velikog protesta u Beogradu 28. juna 2025, režim je odbacio sve maske. Tokom mirnih okupljanja širom zemlje, policija je tukla i gonila demonstrante po ulicama; gotovo hiljadu građana uhapšeno je od početka ustanka. Država više ne krije svoj strah – ona ga koristi kao oružje.

Vučićeva vlast pokušava da izgleda kao da sedi na više geopolitičkih stolica, balansirajući između istoka i zapada, ali u stvarnosti zemlju vodi isključivo u interesu predsednika – uzima novac iz Brisela, a naređenja iz Moskve. Što više SNS slabi na anketama, to se više oslanja na jezgro svojih birača – prorusko, nacionalističko i desno orijentisano – i sve više se priklanja Kremlju. Taj opasni balans preti da nestabilnost prelije na ceo zapadni Balkan.

Uticaj Rusije na srpski bezbednosni aparat i dalje je ozbiljno potcenjen. Njene obaveštajne mreže deluju gotovo nesmetano – od kampova za obuku pronađenih na teritoriji Srbije, gde su operativci vežbali izazivanje nereda uoči izbora u Moldaviji, pa sve do hodnika beogradskih institucija.

U međuvremenu, tzv. „antiprotestni pokret“ – skupina režimskih poslušnika i unajmljenih nasilnika – prepisuje taktiku direktno iz kremaljskog priručnika, stvarajući srpsku verziju ukrajinskog anti-Majdana.

Do kraja 2024. godine, čak i pre urušavanja nadstrešnice, raspoloženje u javnosti se preokrenulo. Istraživanje iz septembra pokazalo je da više građana smatra da zemlja ide u pogrešnom pravcu (47%) nego u ispravnom (46%). Danas je taj jaz još veći – 53% naspram 36%. Inflacija i dalje prelazi evropski prosek, plate zaostaju za troškovima, a iako se dug više ne uvećava rekordnim tempom, on je i dalje ogroman.

Kao odgovor na proteste, gradske vlasti Beograda su čak uvele besplatan javni prevoz – simboličan potez koji odražava način vladanja kao da državni resursi nikada neće nestati, iako je prestonica prošle godine praktično bankrotirala.

Danas Srbija pod Vučićem sve više liči na državni Ponzi sistem – vlast pozajmljuje legitimitet kroz spektakle, dok odlaže neizbežan pad. Američke sankcije protiv većinski ruske Naftne industrije Srbije (NIS), koje su stupile na snagu 9. oktobra 2025., prete da ugroze energetsku stabilnost zemlje i model rasta zasnovan na jeftinom ruskom gasu. Haotične reakcije vlasti samo pokazuju potpuni izostanak ikakve jasne strategije.

Posle meseci studentskih protesta, Srbija je danas gotovo neupravljiva – zaglavljena između sve veće represije i mogućnosti obnove. Zapadni diplomati još se nadaju smirenju, jer EU ne želi da „zatrese balkanski čamac“ dok rat u Ukrajini traje, a Moskva nastavlja sa hibridnim pretnjama. Ali povratka na staro više nema.

Uoči obeležavanja godišnjice tragedije 1. novembra, putevi Srbije su otvoreni – ali jedno je sigurno: stanje pre pada nadstrešnice zauvek je prošlost. Ni civilno društvo, ni opozicija, ni studenti više se neće vraćati u inscenirane „dijaloge“ koji su ranije glumili politiku.

Srpski studenti su se pridružili globalnom pokretu generacije Z – talasu mladih koji odbijaju da ćute pred korupcijom i nekažnjivošću. Njihova odlučnost pokazuje da obnova demokratije može ponovo doći s ulice – i od mladih.

Godinu dana kasnije, sistem koji je srušio nadstrešnicu i dalje stoji, ali se zemlja promenila. Protesti su počeli iz tuge, ali traju iz upornosti. Ono što je Srbija izgradila za ovih 12 meseci nije nova stanica – već nova svest: da stabilnost pod Vučićem nikada nije bila stvarna.

To je bilo samo pozajmljeno vreme – mir založen protiv sledećeg kolapsa.

Srđan Cvijić je pisac i predsednik Međunarodnog savetodavnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.