Problem koji se gura pod tepih.
Odluka Rikija Rubija da se povuče iz redova reprezentacije Španije nepunih mesec dana pred početak Svetskog prvenstva u Indoneziji, Japanu i na Filipinima izazvala je dozu neverice, ali i ukazala na postojanje velikog problema kod profesionalnih sportista koji sve više uzima maha.
Rubio, inače MVP Mundobasketa 2019. godine, i plejmejker Klivlend Kavalirsa, nije se pojavio na pripremama „crvene furije“, a ubrzo se oglasio:
„Odlučio sam da prekinem profesionalnu aktivnost kako bih se brinuo o svom mentalnom zdravlju. Želim da se zahvalim za svu podršku koju sam dobio. Danas porodica ima smisla više nego ikada. Hvala. Zamolio bih da poštujete moju privatnost kako bih se suočio sa ovim momentima i mogao da dam više informacija kada za to dođe vreme“, naveo je Rubio u svojoj poruci.
PROČITAJTE JOŠ...
Njega neće biti na Mundobasketu, pitanje je da li će se vratiti i u NBA, a 32-godišnji Španac je poslednje dve godine proveo u redovima Klivlenda, da bi prethodnih nekoliko nedelja bio dovođen u vezu sa povratkom u Evropu.
Ovo nije prvi put da Rubio prolazi kroz teške trenutke, pošto je i 2016. zamalo prekinuo karijeru nakon smrti majke i borbe sa depresijom, a sudeći prema događajima iz poslednjih nekoliko godina, nije ni poslednji.
A da Rubio nije jedinstven slučaj među vrhunskim sportistima pokazuju i primeri iz tenisa, gimnastike, fudbala, košarke…
Najsvežija ispovest stigla je od strane italijanskog tenisera Matea Beretinija.
„Osetio sam previše mentalnih i psihičkih rascepa… Tamu koja izgleda beskrajno, koja te guta. Umesto da stojim mirno i udahnem, sebe sam gurao u ponor. Pokušao sam da pronađem sebe, tama mi je dala prostora za to“, otkrio je Beretini.
Tokom Olimpijskih igara u Tokiju, čuvena gimnastičarka Simon Bajls povukla se nakon napada anksioznosti zbog kog nije smela da izađe na parter.
Nekoliko meseci pre toga, teniski svet u šoku je pratio prepucavanja Naomi Osake i čelnika Rolan Garosa nakon što je Japanka odbila da učestvuje na obaveznim pres konferencijama, nakon čega se povukla sa turnira.
Dugogodišnja borba sa depresijom (započela 2018. godine posle US Opena) dovela je do povlačenja i sa Vimbldona, i veoma lošeg nastupa na Olimpijskim igrama, da bi na Indijan Velsu došlo do velikog incidenta kada je jedan čovek sa tribina počeo da je uznemirava zbog čega je počela da plače.
Svoje probleme sa depresijom i mentalnim zdravljem nije skrivao ni Dominik Tim, nekadašnji treći reket sveta i osvajač US Opena 2020. godine, kao ni Dele Ali, nekada zvezda engleskog fudbala. Ovaj 27-godišnji fudbaler razmišljao je da okonča karijeru upravo iz ovog razloga pre tri godine.
A slučaj Delonte Vesta, nekadašnje zvezde NBA lige, iz dana u dan šokira ljubitelje igre pod obručima, pošto je bivši igrač Boston Seltiksa, Sijetl Supersoniksa, Klivlend Kavalirsa i Dalas Maveriksa više puta hapšen, dok dane provodi na ulici, proseći.
Ipak, Tim, Osaka, Ali i Rubio su reagovali na vreme i mentalne probleme uspeli da koliko-toliko stave pod kontrolu.
Nažalost, bilo je i onih koji su popuštali pod pritiskom, a ljubitelji sporta ostajali da nemo posmatraju razvoj tragedije.
Život su usled borbe sa depresijom sebi oduzeli legendarni golman reprezentacije Španije u vaterpolu Hesus Roljan, čuveni nemački čuvar mreže u fudbalu Robert Enke, hokejaš Vejd Belak, nekadašnji defanzivac Kanzas Siti Čifsa u NFL-u, Džovan Belčer, koji je pre samoubistva ubio svoju devojku (za Belaka i Belčera je kasnije potvrđeno da su bolovali od hronične traumatske encefalopatije, bolesti koja nastaje usled velikog broja udaraca u glavu)…
Da problem mentalnog zdravlja nije „rezervisan“ samo za profesionalne sportiste pokazuju i tri slučaja iz američkog NCAA takmičenja.
Mikaela Bruer, nekadašnja košarkašica univerziteta Stenford, imala je tek nešto više od 19 godina kada se našla u bolnici protiv svoje volje pod šifrom „5150“, što je oznaka za osobe koje su pod prismotrom usled pokušaja samoubistva. Iako je samo nekoliko nedelja pre toga sa reprezentacijom Kanade osvojila srebrnu medalju na prvenstvu Amerike u organizaciji FIBA, te postala prva Kanađanka koja je zadužila opremu Stenforda.
Posebno tragična bila je sudbina dvoje mladih sportista koji su tragično okončali život, golman ženske ekipe Stenford univerziteta Kejti Mejer i košarkaš univerziteta Dreksel, Terens Batler.
Mejerova je izvršila samoubistvo nakon jezivog razvoja događaja i pretnje izbacivanjem sa univerziteta jer je udarila momka koji je poljubio njenu saigračicu na silu, dok je Batler pronađen mrtav u svom stanu, uz prostrelnu ranu od metka na glavi.
Iako su u pitanju bili mladi ljudi koji su važili za uzore, pitanje koje se nameće jeste – šta je Mejerovu, Roljana, Enkea i Batlera nateralo na najužasniji korak, a Rubija, Tima, Osaku i Alija da svoj ogroman talenat prikažu tek u promilima?
Odgovor, iako zapravo ekstremno kompleksan i zavređuje dugo i izuzetno temeljno istraživanje, svodi se na jednog zajedničkog činioca – pritisak.
Gotovo svaki posao na svetu nosi sa sobom dozu pritiska, ali on postaje neuporedivo veći kada su u pitanju profesionalni sportisti. Svaki njihov korak je praćen od strane javnosti, svaki potez se secira, a za razliku od glumaca, muzičara ili drugih umetnika, sportisti nemaju opciju da se povuku iz javnosti. Moraju da učestvuju u brojnim aktivnostima čak i kada to ne žele, dok se takmičenja odvijaju na stadionima, u halama i dvoranama gde je pristup dozvoljen gotovo svima, o čemu je i sama Bruer pisala u kolumni za „Global Sport Matters“:
„Naišla sam na spekulacije o tome gde bih mogla da budem dok nisam bila na Stenfordovoj klupi duži vremenski period. Mnogi su bili negativni – „Nije dovoljno dobra“, „Isterali su je iz tima“, „Počela je da se drogira i opija“, „Zatrudnela je“… Shvatila sam tokom svog boravka van terena da to nije nateralo javnost da se zapita da li možda imam problema sa mentalnim zdravljem, ni navijače, ni medije? Generisalo je procenu centriranu oko stereotipa da su sportisti na koledžu nesalomivi“, napisala je Bruer.
Zajednička osobina za sve o kojima je bilo reči u prethodnim redovima jeste to da na sportskom borilištu nisu uspeli da dođu do maksimuma. Rubio je bio smatran najvećim evropskim talentom, ostvario je više nego dobru karijeru što u NBA ligi, što u reprezentaciji, ali nikada nije dostigao sve ono što mu je bilo predviđano.
Tim, Osaka i Beretini su smatrani kandidatima za sam vrh, ali sem povremenih bljesaka nisu postali ni približno ono što im je predviđano.
Ovo su samo slučajevi o kojima se javno priča što željom samih sportista, što spletom tragičnih okolnosti. Postavlja se pitanje – šta se zapravo dešava „iza zavese“, i koliko je problem mentalnog zdravlja zaista raširen među sportistima širom sveta?
A s obzirom na trendove koje vladaju u svetu sporta u poslednje vreme – zgusnut raspored, sve više medijskih obaveza i sve jači pritisak ostvarivanja rezultata uz konstantan „nadzor“ navijača zahvaljujući društvenim mrežama – čini se da je pitanje dana kada će sve dodatno eskalirati.
BONUS VIDEO Dovođenje hrvatskih navijača pred sud u Atini
