Ko zaista vlada Iranom: Ovi generali su potisnuli vrhovnog lidera

Njegov naslednik, ajatolah Moždžtaba Hamnei, formalno jeste na čelu države, ali prema brojnim izvorima, njegova uloga je znatno slabija nego što je bila očevа. Od imenovanja u martu gotovo da se ne pojavljuje u javnosti, dok se ključne odluke donose iza zatvorenih vrata, u krugu generala.

Jedan od političara bliskih vlasti opisao je novu strukturu moći rečima: „Moždžtaba upravlja državom kao direktor upravnog odbora… oslanja se na savete članova odbora, a oni kolektivno donose sve odluke. Generali su članovi tog odbora.“

Do ove promene došlo je nakon razornog napada krajem februara, kada su američke i izraelske snage bombardovale kompleks Hamneija. U napadu su poginuli njegov otac i članovi porodice, dok je Moždžtaba teško ranjen i od tada se skriva na tajnoj lokaciji, uz stroge mere bezbednosti.

Zbog toga je praktično prepustio upravljanje državom Revolucionarnoj gardi, koja je i ranije bila stub režima, ali sada ima presudnu reč. Na njenom čelu nalazi se brigadni general Ahmad Vahidi, jedan od najuticajnijih ljudi u bezbednosnom aparatu Irana, poznat po tvrdom stavu prema Zapadu.

Važnu ulogu ima i general Mohamed Bager Zolghadr, novoimenovani šef Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost i dugogodišnji komandant sa reputacijom tvrdolinijaša. Uz njega je i general Jahja Rahim Safavi, veteran i ključni vojni savetnik, koji je služio i starom i novom lideru i važi za jednog od najiskusnijih stratega u zemlji.

U političko-vojnom vrhu značajno mesto zauzima i Mohamed Bager Galibaf, predsednik parlamenta i bivši komandant Garde, koji sada vodi i pregovore sa Sjedinjenim Državama. Upravo on je postao lice nove iranske diplomatije, ali sa jasnom vojnom pozadinom.

Analitičari ocenjuju da novi vrhovni lider nema autoritet kakav je imao njegov otac. „Moždžtaba još nema punu kontrolu… formalno učestvuje u donošenju odluka, ali mu se one u praksi često samo predočavaju kao gotove,“ navode stručnjaci.

U međuvremenu, izabrani političari, uključujući predsednika i vladu, gurnuti su u drugi plan i bave se uglavnom unutrašnjim pitanjima poput ekonomije i snabdevanja. Čak je i ministar spoljnih poslova marginalizovan, dok ključne odluke o ratu i pregovorima donose generali.

Revolucionarna garda dodatno je učvrstila svoju moć tokom sukoba, uključujući i zatvaranje Hormuškog moreuza, čime je uzdrmana globalna ekonomija. Ove poteze koristi i za jačanje svoje pozicije u zemlji, potiskujući političke rivale.

Iako u vrhu vlasti postoje određena neslaganja, poslednje odluke – poput prekida pregovora sa SAD – pokazale su da generali imaju poslednju reč. Iran tako ulazi u novu eru, u kojoj vojni establišment dominira, dok verski vrh sve više gubi nekadašnji uticaj.