Teo, Raduljica – smena generacija i oproštaj na Evrobasketu

Podeli:
Foto: Marko Đoković/Starsport

Sad već davno deluje ono vreme kad smo se zbog košarkaša Srbije hvatali za glavu jer su se nekoliko godina, umesto sa peharima, sa takmičenja vraćali sa razočarenjima.

Bodiroga, Divac, Stojaković, Gurović… Svi još pamtimo ekipu koju je pre punih 19 godina napustio Svetislav Pešić sa oreolom prvaka sveta.

PROČITAJTE JOŠ:

Kad je domar zatvorio vrata Konseho Fildhausa u Indijanapolisu posle finala sa Argentinom 2002, zatvorena je i jedna trofejna epoha Jugoslavije, koja će oživeti tek sedam godina kasnije.

Te 2002, malo ko je od nas, mogao i da zamisli da će samo godinu kasnije Srbija doživeti debakl na Evrobasketu u Švedskoj.

Šesto mesto ‘eeeeej! Duško Vujošević je poveo ekipu sa Avdalovićem, Ostojićem, tu je bio i Stojaković, ali tu više nije bilo rezultata.

Od tada do 2009, a preko 2005. kreće kraća priča sunovrata reprezentativne košarke koji se nekako poklapao sa definitivnim raspadanjem Jugoslavije, a zatim Srbije i Crne Gore.

Pre 16 godina smo imali onu horor epizodu sa Evrobasketa u Beogradu, kada je trenerčina poput Željka Obradovića bila dotle revoltirana, da pola sata na konferenciji objašnjava kako ne može više da popamti ko sa kim u ekipi više razgovara.

Dejan Bodiroga kao kapiten reprezentacije podiže trofej prvaka sveta 2002. u Indijanapolisu; Foto: Reuters/Adrees Latif/Guliver

Znalo se za sukob Marka Jarića i Igora Rakočevića, ali je jasno bilo da odnosi u košarkaškom timu nisu zdravi i da je to prvenstvo bilo ekser u kovčeg jedne epohe.

Mi koji smo u to vreme bili već na pola srednje škole trčali smo po DVD „Zemlja košarke“ koji je obuhvatio deset godina reprezentativnih uspeha od kojih se zapravo sve svodi na sedam – od 1995. do 2002.

Foto: Srđan Stevanović/Starsport

Posle toga mrka kapa. Svetska i evropska zlata, asovi poput Đorđevića, Danilovića, Paspalja, Savića… Hteli, ne hteli, razmaze vas.

Za vreme turbulencija i previranja u srpskoj košarci stasavali su neki novi momci koji su uglavnom prolazili kroz razvojni centar „Tulba“ u Požarevcu i tamo se međusobno pripremali za najveće domete.

Foto: EPA/SRDJAN SUKI

Raduljica, Labović, Kešelj, Paunić, Teodosić… Svi su u nekom trenutku prošli zajedničke kampove i pripreme i prošli su kroz dres nacionalnog tima u raznim fazama.

Dolazak autoriteta kakav je Dušan Ivković značio je početak uspona te generacije rođene od 1986, 1987. i 1988, onih koji su sada na zalasku.

Teodosić je, bez dileme nosilac i vodilja te generacije u kojoj je, štafetu dobio od Nenada Krstića, kada se čuveni centar povukao sredinom prošle decenije.

Ova generacija odrastala je gledajući kako Rusi 2007. podižu trofej namenjen evropskom prvaku, dok mi osvajamo titulu prvaka sveta u mlađim kategorijama u Novom Sadu.

Foto: Srđan Stevanović/Starsport

Godinu kasnije, 2008. smo osvojili Evropsko za mlade, 2009. i Univerzijadu i već se „kuvalo“ nešto dobro.

Dve godine će proći od Evrobasketa 2007. pre nego što će Ivković sastaviti tim koji će otići u Sloveniju bez prevelikih očekivanja.

Mi koji smo gledali kako nas Španci istresaju svaki put posle 2002, bili smo u neverici i šoku kada smo videli prvi meč grupne faze Evrobasketa u Sloveniji 2009. godine.

Takva defanziva, Španci tokom većeg dela meča na konopcima i to u naponu snage, a nisu imali pojma šta ih je snašlo. Pau Gasol je bio povređen i to je bilo dovoljno da Srbija iznenadi „furiju“ sa 66:57.

Ovaj meč je bio naznaka jedne lepe priče koja traje i 12 godina kasnije, ali koja će nažalost morati da se okonča uskoro.

Sva je prilika da će se to desiti na Olimpijskim igrama ovog leta i Evrobasketu 2022, jer, budimo realni, niko od momaka više nije u naponu snage.

Miloš Teodosić će 2022. napuniti 35 godina, Nemanja Bjelica 34, Miroslav Raduljica 34, Boban Marjanović 34, Vladimir Lučić i Dragan Milosavljević po 33, Stefan Jović 32, ali ga i sada muče povrede…

Vladimir Štimac se povukao, Milan Mačvan je u penziji, a svi oni su bili deo tima koji je osvajao medalje na velikim takmičenjima. A mogao je da bude još i jači.

U godinama koje su dolazile, mnogi su se povređivali, neki poput Novice Veličkovića i teže, pa posle 2010. nije imao veliku ulogu u dresu „Orlova“.

Ivković je poveo tim do finala te 2009. godine i Španci se ovog puta nisu opekli. Mlada ekipa koja je bila sastavljena od golobradih Novice Veličkovića, Uroša Tripkovića, Milenka Tepića, Stefana Markovića, Raduljice i ostalih, bila je pravo osveženje prvenstva.

Foto: EPA/VALDA KALNINA

Valja napomenuti da su tada najstariji bili Nenad Krstić i Bojan Popović koji su imali tek 26 godina!

Prava poruka kakvim potencijalnom raspolaže srpski tim u kom je hladnokrvnost Teodosića odvela Srbiju u finale i borbu za zlato.

Zlato je ostalo nedosanjano, ali teško da je bilo ko od gledalaca bio razočaran. Ono što nije bilo razočarenje, godinu dana pretvorilo se u trans kada je Teo pogodio trojku protiv Španaca u četvrtfinalu Mundobasketa za 92:89.

Taj Istanbul će ostati upamćen po krađi protiv Turaka u polufinalu, mada još uvek u tom trenutku nije vladala potpuna vera šta naš tim može.

Ali sve se uveliko pokrenulo, pa je i Krstić ispričao da je Istanbul bio stvarno vrhunska atmosfera, sve ono što nije krasilo reprezentaciju s polovine prve decenije ovog veka.

Atmosfera i harmonija videle su se i po rezultatima. Jedina omaška su bili „neparni“ Evrobasketi iz 2013. i 2015. kada se Srbija već smatrala jednim od favorita.

Onaj iz 2011. je puka nesreća i sveo se suštinski na jedan promašen zicer Duška Savanovića. Španci su nas 2013. uhvatili nespremne i razbili u trenutku kada se videlo da će Bogdan Bogdanović preuzeti ekipu kao lider.

Foto: EPA/JORGE ZAPATA

Dve godine posle toga, Litvanija nas je pretukla „prljavim“ forama u polufinalu, a Bogdan je tada rešavao akciju u završnici susreta.

Sve mimo toga bilo je uspeh. Dvaput su Srbiju zaustavljali Amerikanci u finalima – Mundobasketa 2014. i Olimpijskih igara 2016. godine.

Jednom je bolja bila Slovenija u finalu Evrobasketa 2017, a Kina 2019. je bila već zalazak Aleksandra Đorđevića i propuštena zlatna prilika za prvo zlato posle 2002.

Filip Petrusev kosarkas Mega Bemax-a
Filip Petrušev Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Bogdanović je u Kini pokazao da je on novi lider ekipe, sledeće godine će napuniti 30 i trebalo bi da bude na vrhuncu karijere.

Po definitivnom povlačenju Teodosića, Raduljice i ostalih iskusnijih iz nacionalnog tima, on bi mogao da preuzme ulogu kapitena, a uloga iskusnijih će onda preći na Nikolu Milutinova, Jokića, Vasu Micića, Marka Gudurića…

Filip Petrušev je u petak protiv Gruzije pokazao sa kakvom lakoćom igra i za reprezentaciju, pa nema sumnje da će, uz Aleksu Uskokovića i još neke „klince“, biti dostojan naslednik spomenutih asova kada i definitivno bude došlo vreme da i poslednji momci rođeni osamdesetih kažu „kraj“ najdražem dresu.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar