Kakvi bi oni NBA igrači bili da ih povrede nisu „ubile“

Košarka 12. jan. 202116:15 > 18:13
Podeli:
Foto: EPA/CJ GUNTHER CORBIS

Relativno skoro ste na stranicama našeg portala mogli da pročitate priču o jednom inču i kako bi tih nešto više od dva i po centimetra mogli da promene izgled jedne čitave lige u godinama koje dolaze.

PROČITAJTE JOŠ...

Iako je taj tekst posvećen drugom sportu, logiku iz njega je moguće primeniti i u ovom slučaju, jer i u košarci važi to da od jednog inča zavisi da li će neko osvojiti titulu ili ne, da li će neko ostati upamćen kao šampion ili ne, i naposletku, da li će nečije ime biti uključeno u priču o igračima koji su obeležili jednu epohu ili čitavu istoriju lige, ili će završiti na spisku onih koji su imali sve predispozicije, ali su se na putu ka tome isprečile povrede.

Voleli ih ili ne, za svakog od ovih momaka koje ćemo nabrojati na listi jedno je definitivno – da su imali samo mrvicu više sreće, njihove karijere bi bile ispunjene titulama, trofejima i velikim pobedama. Ovako, ostaje nam samo da se pitamo – šta bi bilo kad bi bilo?

Počasno mesto: Derik Rouz

Plejmejker Čikago Bulsa trebalo je da bude „Džordan posle Džordana“. I sve je bilo tu – od osećaja za igru, preko dominacije, do boje dresa i podrške… A onda su povrede kolena počele da se ređaju kao po traci. Koliko su povrede uticale na njegovu karijeru govori sledeći podatak – dok je Rouz bio zdrav i mogao da igra punom snagom, Bulsi su bili u samom vrhu lige a Rouz je osvojio titulu MVP 2011. godine. Nakon toga, nijednom sjajni plejmejker nije odigrao više od 66 utakmica tokom sezone…

Ti Džej Ford

Kada u NBA uđete kao jedan od najboljih plejmejkera koje je koledž košarka ikada videla, a na sve to vas prati „glas“ da nije bilo boljeg igrača na polju „čitanja“ igre još od Medžika Džonsona, očekivano je da ostavite velikog traga u NBA ligi.

Ti Džej Ford je u Milvoki Baksima 2003. dočekan kao upravo takav tip košarkaša – momak koji dolazi da stvari digne na jedan novi nivo. I sve je išlo po planu, briljirao je Ford pre svega na polju asistiranja, a u ekstremno jakoj draft klasi (ukoliko ste zaboravili, iste godine je u ligu ušao i Lebron Džejms, a tu su bili i Karmelo Entoni, Dvejn Vejd, Kris Boš… i naravno, Darko Miličić) uspeo je da dobije mesto u drugom timu rukija.

I pitanje je u kom bi se pravcu njegova karijera razvijala, da 24. februara 2004. godine nije tokom meča protiv Minesota Timbervulvsa pao na leđa i slomio trtičnu kost, uz kontuziju kičmene moždine, zbog čega je bio prinuđen da propusti ne samo završnicu te sezone i nastup u plej-ofu, već i čitavu sezonu 2004/2005.

Vratio se Ford košarci 1. novembra 2005. godine, i činilo se kao da ništa nije bilo, da bi na kraju te sezone usledio trejd u Toronto Reptorse. U Reptorsima je ponovo pronašao staru formu, ali i stvorio jedan od najboljih tandema u istoriji tima iz Kanade sa Hozeom Kalderonom. Brijlirali su u sezoni 2006/2007, i kada se činilo da će naredne godine napasti sam vrh, 11. decembra 2007. Ford je doživeo novu povredu zbog koje ga nije bilo naredna dva meseca.

U međuvremenu, Kalderon je preuzeo primat, a Ford odbio da bude rezerva, pa je po završetku sezone prosleđen Indijana Pejsersima. I igrao je u ovom timu više nego dobro Ford, ali su leđa predstavljala sve veći problem tokom sezone, pa je, uprkos tome što je bio jedan od lidera tima, ubrzo postalo jasno da je pitanje dana kada će biti prinuđen da kaže „zbogom“ košarci.

Ono što je interesantno jeste da je Ford 2011. godine, tokom takozvanog „lokauta“, nosio dres Zagreba. Doduše, odigrao je samo dve utakmice, ali je ostao zabeležen kao deo tima koji je 2011. godine osvojio šampionsku titulu u Hrvatskoj. Po povratku u SAD potpisao je za San Antonio, i tu završio karijeru.

Alan Hjuston

Fantastični šuter bio je jedan od najvažnijih igrača Njujork Niksa otkako je 1999. godine stigao iz Detroit Pistonsa nakon isteka ruki ugovora, i predstavljao je pravog lidera tima. Niksi su sa njim u sastavu bili jedna od najboljih ekipa lige, dok se i sam Hjuston osećao kao „riba u vodi“ tokom nastupa u Medison Skver gardenu. Sve je kulminiralo čuvenom trojkom protiv Majamija, što mu je ubrzo i donelo ugovor vredan preko 100 miliona dolara.

A onda je sve, narodski rečeno, „otišlo južno“. Hjuston je zbog povrede kolena morao da propusti veći deo sezone 2003/2004, da bi, nakon pokušaja da se vrati u ekipu tokom leta 2004. godine, odigrao tek 20 utakmica zbog toga što povreda nije bila kompletno zalečena. Ostao je u ligi do 2005. godine, nakon čega je bio prinuđen da se povuče.

Iako je u NBA proveo 12 godina, i za to vreme ostvario neke poprilično zapažene rezultate, gotovo je izvesno da bi Hjuston danas bio spominjan kao jedan od najboljih igrača koji su igrali košarku na prelazu milenijuma. Ovako, za njegovo ime vezan je koš protiv Majamija, kao i gotovo savršen šut, ali je na terenu proveo premalo vremena da bi zacementirao svoje mesto među velikanima.

Brendon Roj

Od izbora za jednog od najboljih igrača u koledž košarci i igrača godine u Pac-10 diviziji dok je bio član Vašington Haskija, put je Roja vodio preko šestog mesta na draftu, gde je postao član Portland Trejlblejzersa.

Usledile su zaista sjajne godine, čak tri uzastopna nastupa na Ol-star utakmicama, kao i izbor u drugi najbolji tim NBA lige 2009. i 2010. godine.

Nepune dve godine kasnije, Roj je saopštio da se povlači. Razlog – veliki broj povreda kolena koje je bilo u očajnom stanju, pa je postojala realna mogućnost da ugrozi svoje zdravlje. Kako bi sprečio takav razvoj situacije, Roj je „okačio patike o klin“.

Trejsi Mekgrejdi

Mogao je Ti-Mek da bude jedan od najboljih strelaca koje je košarka ikada videla. Zapravo, i bio je jedan od najbolih strelaca koje je liga ikada imala, ali… Dovoljno je reći da Mekgrejdi nijednu sezonu – a odigrao ih je ukupno 15 – nije završio kompletnu. Od povrede članka, preko problema sa leđima koji su išli dotle da je morao na nosilima da napušta igralište, do problema sa kolenima, loše stvari su se ređale i ređale.

Uspeo je da „nakupi“ 938 utakmica, imao je dvocifren učinak kroz čitavu karijeru, i bez dileme zaslužio mesto u Kući slavnih, ali je činjenica da je u njegovoj biografiji u Springfildu moglo da stoji još mnogo, mnogo stavki.

Ovako, ostaće upamćen kao dva puta najbolji strelac lige, sedam puta učesnik Ol-star mečeva, ali bez šampionskog prstena. Što je najgore, pitanje da li bi osvojio prsten nije nešto što bi uopšte trebalo da bude postavljano, već bi se gotovo sigurno dogodilo, da nije bilo ovih nesrećnih okolnosti. Jednostavno, povrede su se događale u takvim momentima da su kako njega, tako i čitavu ekipu „presecale“ u situaciji kada bi hvatali ritam, pa je na kraju sve završavano tako što bi Ti-Mek dobijao tapšanje po ramenu, a drugi se šepurili noseći nakit na ruci.

Pit Maravič

Pistol Pit je u NBA ligi proveo deset godina, i uspeo da stekne status možda i najboljeg čistokrvnog strelca koji je ikada igrao na terenima širom Amerike, ali je taj njegov kvalitet ujedno bio i veliki teret koji njegovo telo nije moglo da izdrži. Naime, i Atlanta Hoksi i Nju Orleans (kasnije Juta) Džez su svoje ekipe bazirali na Maraviču kao nosiocu, pa je često na terenu bio duže nego što je bilo potrebno. Kao rezultat tokom godina ga je zadesio veliki broj povreda, uglavnom kolena, zbog čega je bio prinuđen da 1980. godine, nakon samo jedne sezone u Bostonu, ovom sportu kaže „zbogom“ kao 32-godišnjak. Preminuo je osam godina kasnije, igrajući košarku sa prijateljima.

Moris Stouks

Ovo je više tragedija nego bilo šta drugo, ali ime Morisa Stouksa retko ko danas spominje, iako je nekadašnji krilni centar Sinsinati Rojalsa (od njih su nastali današnji Sakramento Kingsi) pretio da postane jedan od najboljih igrača na ovoj poziciji ikada, dok je sa Oskarom Robertsonom činio tandem pleja i centra od kog je zazirala čitava liga.

Onda je 12. marta 1958. godine na meču protiv Mineapolis Lejkersa prilikom jednog prodora izgubio ravnotežu, pao i udario glavom o parket. Iako je u tom momentu igubio svest, nakon nekog vremena se povratio zahvaljujući mirišljavim solima, i ubrzo je ponovo zaigrao. Tri dana kasnije njegova ekipa je igrala protiv Detroita, a prilikom povratka u Sinsinati, Stouks je doživeo napad u avionu.

Odmah po sletanju prebačen je u bolnicu, gde je potvrđeno da je doživeo post-traumatsku encefalopatiju, povredu koja mu je oduzela motoričke sposobnosti.

Stouks je umro 12 godina kasnije.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar