Od prvaka sveta do najvećeg debakla u istoriji: Kako je Italija doživela sunovrat

Na prvi pogled čudno, ali već na drugi se nazire glavni razlog iz kog je ova nacionalna selekcija - nekada gigant ne samo evropskog već svetskog fudbala i četvorostruki osvajač "boginje" - doživeo tako strmoglav pad.

Kada pričate sa nekim ko se seća te ere italijanskog Kalča, gotovo da nema ljubitelja fudbala koji neće sa setom govoriti o tim godinama. I to sa debelim razlogom - jednostavno, svaka ekipa je u to vreme imala nekolicinu fudbalera koji su spadali u red elitnih, pa je Marćelo Lipi mogao da bira koga će pozvati.

Tako se, recimo, u timu nisu našla imena poput Kristijana Vijerija, Antonija Kasana, Antonija di Natalea, Kristijana Lukarelija, Bernarda Koradija, Kristijana Panučija, Masima Ambrozinija, Stefana Fjorea...

Za sve njih bilo je zajedničko jedno - svi su imali više nego ozbiljnu ulogu u svojim klubovima, bili su nosioci igre i imali su status zvezde. Lukareli je tako bio udarna igla Livrona, Koradi Parme, di Natale je postao jedna od najvećih legendi evropskog fudbala u dresu Udinezea, te fudbaler koji je bio tiha patnja bukvalno čitave Evrope.

Lipi je odlučio da ih ostavi u Italiji jer je, jednostavno, imao bolje.

Kapiten je bio Fabio Kanavaro, na golu Đanluiđi Bufon, u odbrani Đanluka Zambrota, Fabio Groso, Marko Materaci, u sredini terena Mauro Kamoranezi, Đenaro Gatuzo, Danijele de Rosi, umetnik sa loptom Andrea Pirlo, a u napadu - Filipo Inzagi, Frančesko Toti, Alesandro del Pjero, Luka Toni...

Jednostavno, Serija A je tih godina pucala od kvaliteta, ali i od igrača koji su radije birali da igraju za Udineze, Palermo (imali trojicu igrača u toj reprezentaciji), čak i Livorno, Parmu... nego što su odlazili po svaku cenu u ekipe koje se bore za sam vrh, poput Intera, Milana, Napolija...

Danas je to gotovo nemoguće. Reprezentacija se sastoji iz igrača koji, iako nosioci u svojim klubovima, teško da mogu da budu smatrani elitnima na evropskom niovu - primera radi, Alesandro Bastoni, Brajan Kristante, Manuel Lokateli, Federiko Dimarko, Mojse Kin... iako kvalitetni igrači, teško da bi mogli da budu smatrani elitnima u ovom trenutku, na nivou svetskog fudbala.

Jedina dva imena koja koliko-toliko odskaču su Rikardo Kalafjori, defanzivac Arsenala, i bez premca prva zvezda Italije, Đanluiđi Donaruma.

Jednostavno, Italija je u to vreme imala golmana koji je u najmanju ruku istog kvaliteta kao Donaruma, Bufona, ali je ostatak tima bio bar za tri klase kvalitetniji.

A kako je, da bi se situacija vratila na staro, neophodno da Italijani naprave iskorak pre svega u organizacionom smislu i od Serije A kao lige stvore takmičenje koje će biti plodonosno tle za nastanak nekih novih del Pjera, Pirla i Kanavara, a potom na tome uberu te plodove i vrate "azurima" sjaj koji je u ovom trenutku ne zaprljan, već do te mere izbledeo da se nalazi na situaciji da bude arhiviran i davno zaboravljen kao relikt prošlosti o kom će, kroz romansirane priče, razgovarati gore spomenuti ljubitelji Kalča iz prvih godina 21. veka.