Forma je prolazna, klasa je večna: Marakana kao sudbina, časovi plesa i ujed škorpije za legendu

Francuski napadač, kojeg su tokom karijere neki potcenjivački nazivali „drvetom“ zbog njegove robusne građe i specifičnog stila igre, uspeo je da izgradi biografiju o kojoj većina fudbalera može samo da sanja.

Njegov put od osporavanog napadača u Arsenalu do najboljeg strelca u istoriji francuske reprezentacije i čoveka koji donosi trofeje gde god da se pojavi, predstavlja trijumf karaktera nad percepcijom.

Sudbinski susret sa Marakanom: 2017. i 2026. godina

Beogradska Marakana ima posebno mesto u mitologiji Žiruove karijere. Prvi put je „utišao“ ovaj stadion 19. oktobra 2017. godine u dresu Arsenala. Bila je to utakmica u kojoj je Crvena zvezda bila ravnopravan protivnik, a beogradska publika stvorila atmosferu koja je paralisala mlad tim „Tobdžija“. Ipak, u 85. minutu, Žiru je pokazao zašto je klasa kategorija za sebe. Iako je lopta Tea Volkota išla iza njega, Francuz je akrobatskim „makazicama“ pogodio same rašlje gola Milana Borjana, donevši Arsenalu tri boda i prekinuvši Zvezdin niz nepobedivosti kod kuće te sezone. Arsène Venger je kasnije otkrio da mu je Žiru neposredno pre gola prišao i samouvereno rekao: „Postići ćemo gol“.

Neverovatan krug se zatvorio skoro deceniju kasnije. U februaru ove godine godine, Žiru se vratio na isto mesto u dresu Lila. Sa punih 39 godina, ponovo je šokirao Marakanu, postigavši gol već u uvodnim minutima meča šesnaestine finala Lige Evrope. Njegovo pozicioniranje i rutinski udarac glavom protiv Zvezde potvrdili su da godine za njega nisu prepreka, već samo broj. Nakon utakmice u kojoj je odigrao svih 120 minuta, izjavio je treneru da „sve potiče iz glave“ i da i dalje oseća da može doprineti na vrhunskom nivou.

Umetnost škorpiona i tehničko savršenstvo

Prosečan navijač često bi lako upao u zamku njegove pojave smatrajuči ga "drvetom" zbog visine i ne tolike gracioznosti na prvu loptu. Žiru je te kritike ućutkao na najlepši mogući način – umetnošću. Njegov čuveni „škorpion“ protiv Kristal Palasa 2017. godine proglašen je za gol godine. Venger je taj pogodak opisao kao „umetničko delo“, a sam Žiru je kasnije priznao da su mu u takvim akrobacijama pomogli časovi savremenog plesa koje je pohađao tokom studija za profesora fizičkog vaspitanja.

Ono što su kritičari nazivali statičnošću, treneri poput Didijea Dešana su videli kao „izuzetnu velikodušnost“. Žiru je majstor igre leđima prema golu, pivot koji otvara prostor bržim saigračima poput Mbapea ili Grizmana. Njegov doprinos osvajanju Svetskog prvenstva 2018. godine, gde je bio ključni šraf uprkos tome što se nije upisao u strelce, postao je predmet taktičkih studija o nesebičnosti u modernom fudbalu.

Kolekcionar trofeja i lider bez ega

Žiruova klupska karijera je niz neverovatnih uspeha. Bio je predvodnik senzacionalnog Monpeljea do njihove jedine titule prvaka Francuske (2012), ključni igrač u prekidu Arsenalovog devetogodišnjeg posta bez trofeja, osvajač Lige šampiona i najbolji strelac Lige Evrope sa Čelsijem, te čovek koji je vratio "Skudeto" u crveno-crni deo Milana nakon 11 godina.

Njegov karakter najbolje opisuju reči Zlatana Ibrahimovića. Šveđanin, poznat po svom ogromnom egu, opisao je Žirua kao „ozbiljnu osobu koja nije egocentrična na terenu i koja igra za sve“. Kada je Žiru stigao u Milan, Zlatan mu je u svom stilu poručio: „U Milanu postoji samo jedan kralj, i to sam ja!“, što je Žiru prihvatio sa osmehom, odmah se integrišući u tim i postavši lider kojeg su saigrači pratili.

Legenda koja traje

Sa 57 golova za reprezentaciju Francuske, Olivije Žiru je najbolji strelac u istoriji „trikolora“, pretekavši čak i velikog Tijerija Anrija. Čak i na zalasku karijere, dok u dresu Lila ruši rekorde kao najstariji strelac u istoriji kluba, on pokazuje da se vrhunski fudbal može igrati inteligencijom i srcem.

Olivije Žiru nikada nije bio najbrži na terenu, niti najatraktivniji u driblingu, ali je bio i ostao majstor velikih mečeva. Njegova priča je odavno ušla u legendu, pretvorivši zvižduke u aplauze, a sumnje u večno poštovanje. Od Marakane do Moskve, Žiru je potvrdio da prava klasa ne bledi – ona samo dobija na vrednosti sa godinama.