Kulturu Turske verovatno niste imali priliku da upoznate baš ovako, čak ni ako svake godine letujete u toj zemlji ili ste već više puta utvrdili mapu Istanbula i njegovih glavnih turističkih atrakcija. Zapravo, na ovoj ruti našli su se neki kulturni centri koji su tek nedavno i otvorili svoja vrata za posetioce, kao i postavke koje već sutra verovatno neće biti moguće videti.
Produženi vikend u Turskoj bio je podeljen između dva grada – Instanbula i Ankare, a Go Turkiye program se bazirao na nekoliko važnih kulturnih baza. Bilo mi je malo krivo kad sam shvatila se najpoznatije turističke destinacije nisu našle na programu, a vreme za „švrljanje“ ulicama zapravo i ne postoji, međutim, već posle prve tačke ove ture prepoznala sam jedinstvenu priliku da snimim kulturni život Turske iz ugla koji turističke agencije retko nude.
Pa, evo delića.
Kad sam stala pred taj Ikonostas obasjan neonskim svetlima na petom spratu Pera muzeja u Istanbulu, na prvi pogled nisam ni primetila likove na „ikonama“.
Ispostaviće se da je to omaž „svecima“ novog doba, a zanimljivo je da jedna od najupečatljivijih – ona na kojoj je Mark Zakerberg – nosi potpis srpskog umetnika Aleksandra Todorovića.
„Ikonostas“ je startna pozicija izuzetno atraktivne izložbe “What Byzantinism Is This in Istanbul!” koja targetira mitove, motive, estetiku Vizantije u pop kulturi – slikarstvu, ali i video igricama, stripovima, filmovima, modi.
Na spratu niže anđeo u prirodnoj veličini pored kojeg se, naravno, svi fotografišu, poziva da saznamo kako je teklo „ponovno otkrivanje“ Istanbula, dok su na trećem spratu date „beleške“ za budućnost – kroz multimedijalnu izložbu „Notes for Tomorrow“.
Kustoskinja muzeja je posebno skrenula pažnju na najpoznatiju sliku u Istanbulu koja se nalazi na drugom spratu. U pitanju je „Dreser kornjača“ čuvenog autora Osmana Hamdija Beja, koja čini osnovu stalne postavke muzeja „Intersecting Words“ – pred njom sam čula priču da su se nekad stvarno održavale „parade“ kornjača, a slika se tumači kao satiričan prikaz sporih reformi u Osmanskom carstvu početkom 20. veka.
Na prvom spratu je keramika u svim onim bojama i dezenima koji se i danas viđaju po turskim radionicama i marketima, mere i merice, bočice, sve o kulturi ispijanja kafe… Taman da poželim da u prizemlju popijem jednu u kafeu.
Nedavno otvoren Kulturni centar Ataturk je, kako mi je delovalo, institucija na koju su naši domaćini posebno ponosni, a koja deluje kao mali, moderni umetnički grad za sebe.
Pročitajte još:
U nekoliko blistavih koncertnih dvorana se redovno održavaju koncerti, a navodno je čak i materijal za sedišta biran tako da bude obezbeđen najbolji mogući zvuk.
Poseban deo centra rezervisan je za postavku „The World in Us, Us in the World“ u kojoj je fokus na turskoj muzici i tradicionalnim instrumentima u kontekstu svetske istorije muzike, a zanimljivo je videti i biblioteku na tri nivoa posvećenu umetnicima.
I već sam bila puna utisaka kad je došla na red izložba „Coexistence“… Trgla sam se kad mi se učinilo da se jedan od eksponata pomera. Nije mi se učinilo.
Dok sam gledala okolne slike, realistična skulptura dečaka s Daunovim sindromom je počela da savija glavu unazad podižući ruke… Iza mene je stajao umetnik koji je pokretao robota daljinskim smeškajući se.
Alkazar dvorana nalazi se usred čuvene Istiklal ulice, a već pred ulazom na projekciju digitalnog rada „Alkazar’s Dream“ bilo je jasno da je u pitanju nešto intrigantno pre svega mlađoj publici, koja je u redu čekala da uđe.
Tačno u zakazano vreme ušli smo svi u praznu dvoranu belih zidova, a nakon što je jedan mladić napravio uvod na turskom, svi ti istanbulski klinci su posedali po podu. Naravno da sam se pridružila.
Projekcija se sastojala iz dva dela – u prvom su se po svima nama „prelivala“ lica iz starih turskih filmova, brojke, boje, oblici… U drugom se prostor pretvorio u neobičnu scenu punu raznobojnih „balončića“ koji prate pokrete i svi su krenuli da plešu…
Refik Anadol, koji stoji iza projekta „Alkazar’s Dream“, čuveni je turski digitalni umetnik, koji uz pomoć algoritama veštačke inteligencije stvara hipnotišuća bioskopska iskustva. Ovo je bilo jedno potpuno, baš u renoviranoj sali Alkazara, usred Istanbula.
Obilazak Ankare za mene je počeo u Muzeju anadolijskih civilizacija, šetnjom kroz daleku istoriju – od postavke koja reprezentuje prostor u kojem je živela zajednica neolitskog perioda, čiji su se i članovi sahranjivali ispod ognjišta, s glavama bikova kao svetim životinjama koje simbolišu snagu i muževnost.
Na sledećem koraku ulazimo u doba matrijarhata, među mnoštvo skulptura boginja, predstavljenih s izrazitim oblinama i u pratnji leoparda, a onda i u bronzano doba…
Posebnu pažnju vodičkinja skreće na ritualni „sunčani disk“ Hetita koji je i danas simbol Ankare, kao i na čuvenu inandik vazu koja razotkriva kako su svete ceremonije venčanja izgledale u 17. veku pre nove ere.
Pročitajte još:
Pred delom koji čuva predmete iz vremena kralja Mide sam na trenutak zastala – da, to je onaj pohlepni kralj čija je kletva bila da sve što dodirne pretvara u zlato. Doduše, paravan i sto koji se tu mogu videti su od drveta, a iz jedne vitrine „motri“ i sitna lobanja kralja Mide.
Muzej anadolijskih civilizacija svakako je mesto gde neke legende postaju stvarnost, ali i mnogo više od toga.
Državni muzej slike i skulpture u Ankari, koji u svojoj kolekciji čuva više od 3.000 dela iz različitih perioda, je nakon rekonstrukcije ponovo otvoren za posete pre nešto više od godinu dana. I dalje je na ulazu postavljen crveni tepih, a iza raskošnih vrata imala sam priliku da u jednom krugu prođem kroz 150 godina turske istorije umetnosti.
Zgrada Predsedničkog simfonijskog orkestra bukvalno izgleda kao svemirski brod. I spolja, i iznutra.
Impresivna konstrukcija u svom središtu čuva koncertnu dvoranu u kojoj je sve podređeno savršenom zvuku – iste večeri dobila sam priliku da u njoj slušam izvođenje Mocartovih kompozicija. Teško je dočarati taj ugođaj i snimkom, ali da pokušam…
***
Bonus video: Nostalgični tramvaj u Istanbulu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar