Iz Beograda u Sibir na -35: Vodim vas u muzej patnje Dostojevskog i ulicu Tita

Zahvaljujući činjenici da mi je supruga iz Omska, na oko 5.000 kilometara od Beograda, postala je već mala tradicija da za Novu godinu otputujemo u Sibir i praznike provedemo kod njenih roditelja.Tako je bilo i ove godine, treći put uzastopno, iako je pandemija pokušala da nam malo pokvari planove prošle i ove godine. Doduše, pokušao je i Torlak jer sam zakazao testiranje za 31. decembar u 16.00 (let sam imao 1. januara u 7 časova), ali su mi na rampi rekli da su se ljudi već u 15.00 pokupili i otišli kući.Koga briga za tebe i tvoj termin koji smo ti sami dali i zakazali, piči sad na aerodrom, pa neka te tamo testiraju, a tamo se devojka krstila kada sam joj ispričao šta mi se desilo.Ali avaj, ova kuknjava nije tema priče, samo sam hteo na kratko da se i čitaocima izjadam - koleginice su me zamolile da za rubriku "putovanja" ispričam kako je na sibirskoj zimi i red je bio da to dočaram. Ove godine mi je čak bilo i "vruće" na oko -10, prošle sam doživeo najveći šok kada sam na oko -35 izašao iz aviona posle presedanja u Moskvi.

Iz dremke me je za nanosekundu probudio temperaturni udar čim sam zakoračio iz aviona. Naočari se u sekundi nisu zamaglile, već zaledile i mogao sam da stružem sa njih tanak sloj leda, trebalo mi je i nekoliko minuta da stabilizujem disanje, a palo je i malo podmazivanje žestinom da se i iznutra zagrejem.

Ako se pitate gde je Omsk, samo pogledom "presecite" kartu Rusije na pola, nećete promašiti, na samom kraju juga. Deluje uvrnuto, ali posle nekoliko dana navikavanja na Sibir, poneki beogradski dani ti deluju čak i hladniji kad si oko nule. Subjektivni osećaj je čudo, ali i košava koja ume više da te išiba na reci nego sibirska temperatura, koja čak i prija kad pobegneš od smogčine.

Kada je ovde reka u pitanju, nema šale sa Irtišom - često je ceo zaleđen i klinci se u centru grada bezbrižno klizaju, sankaju i spuštaju sa obale i do sredine reke koja je ovde poprilično široka (možete videti na fotkama gore i dole).

I kada je malo blaža temperatura, na reci nećete moći baš da držite ruke van rukavica duže od 5 sekundi - pokušao sam kada sam hteo da napravim fotke, jedva da je uspelo jer je i telefon počeo odmah da brljavi i meša komande. Odustalo se i od šetnje, ali sreća je da se možete ugrejati i u obližnjem muzeju koji je posvećen Dostojevskom.

Meni je odlazak u Omsk bio porodični, turistički i egzotičan, Fjodoru je bio doduše nešto teži, robijaški. On je zapravo imao sreće što nije pogubljen, mi što nam je nakon toga ostavio neprocenjiva dela svetske književnosti.

Bio je na ivici vešala i na to već na početku muzejske postavke podsećaju zlokobne "uniforme" za osuđenike, identične onima koje nosi kju kluks klan.

Pošto je Fjodoru u Sankt Peterburgu preinačena smrtna presuda, proveo je dosta vremena od 1850. do 1854. godine u omskom zatvoru i posle obilaska muzeja ćete sigurno poželeti da čitate "Zapise iz mrtvog doma".

Sibirsko zatočeništvo je Fjodoru preusmerilo život i pisanje, o čemu svedoči muzejska postavka, pisma iz zatvora, uz elemente koji se tiču svih kasnijih dela poput "Kockara".

Nedaleko od muzeja, u širem centru grada, nalazi se i ulica nazvana po Titu i ona čuva sećanje da se Josip Broz u ovom gradu priključio Crvenoj armiji - u ovom gradu je dugo boravio i ovde je u pravoslavnoj crkvi oženio Pelagiju Belousovu 1920. godine, kada je ona imala samo 15 godina, a Broz 27.

Posle toga, Broz je jednom boravio u Omsku, ali 1965. kao predsednik SFRJ, u diplomatskoj poseti i posle te posete je i dobio ovu ulicu.

Kako obično biva na skoro svakom koraku u Rusiji, prepliću se dve istorije - tako je i praktično preko puta Titove ulice nekadašnja kuća admirala Kolčaka, koji je u Omsku bio ministar belogardejske sibirske vlade.

I dalje kroz grad, sretaćete se sa sudarom komunizma i pravoslavlja, prelazima između hruščovki i hramova, među kojima se po lepoti izdvaja Uspenski sabor.

Profesionalna deformacija zbog primarne sportske rubrike mi ne dopušta da ne spomenem i ovo - ponos grada je hokejaški klub Avangard, aktuelni šampion Rusije, koji svoje domaće mečeve igra 2.700 kilometara dalje, u Podmoskovlju, dok se gradi nova, velelepna dvorana. Na svakom koraku sretaćete ljude u obeležjima kluba.

I za kraj - malo otkriće da se u Sibiru i ovako možete ugrejati - roštiljanje na ruskoj zimi posle skijanja je nešto što mi se posebno dopada u sada već tradicionalnim odlascima u Omsk.

Do svidanija!***Bonus video: Kako izgleda život običnih ljudi na 50 stepeni ispod nule

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=zivotnaminus50gpisp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2994108"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram