Nacisti su ukrali i sakrili „osmo svetsko čudo“: Misterija o čudesnoj sobi pred kojom su ljudi padali na kolena

Napraviti potpun popis umetnina koje su nacisti opljačkali bio bi ogroman zadatak. Američka Nacionalna arhiva procenjuje da je „više od 20 odsto evropske umetnosti bilo opljačkano“. Među svim tim delima, najraskošnije, najimpozantnije i verovatno najvrednije, procenjeno na oko 504,1 milion dolara, jeste Ćilibarska soba.

Za razliku od klasičnih umetničkih dela, Ćilibarska soba nije bila prenosiv predmet već čitav prostor, svojevrsni muzej i galerija u jednom. Prostirala se na gotovo 56 kvadratnih metara, bogato ukrašena rezbarijama, dragim kamenjem, zlatom i panelima od ćilibara, čija je ukupna težina iznosila oko 13.000 kilograma. Već sama činjenica da je ovo monumentalno delo, nekada nazvano osmim svetskim čudom, više puta premeštano deluje neverovatno. A to što je potpuno nestalo u poslednjih 80 godina čini jednu od najvećih misterija u svetu umetnosti.

Ćilibarska soba nastala je u Berlinu, u tadašnjoj Pruskoj. Osmišljena je 1701. godine za palatu Šarlotenburg, kao prostor koji bi mogao da parira raskoši Versaja. Završena je 1712. i postavljena u Berlinskom dvorcu, u okviru proširenja koje je naručio kralj Fridrih I, angažujući vajara Andreasa Šlutera.

Nakon smrti Fridriha I 1713. godine, njegov naslednik Fridrih Vilhelm I nije ovu prostoriju video kao simbol luksuza, već kao političko sredstvo. Zato je 1716. poklonio kompletnu sobu Ruskom carstvu kako bi učvrstio savez sa carem Petrom I.

Soba je demontirana i preneta u Rusiju, gde je prvo bila izložena u Zimskom dvorcu u Sankt Peterburgu. Kasnije, 1755. godine, carica Jelisaveta je preseljava u Carsko Selo, današnji Puškin, i postavlja u Katarininu palatu. Tamo je dodatno proširena i dobila svoj konačni oblik, u kojem je ostala sve do nemačke invazije na Sovjetski Savez.

Uoči nemačkog napada, Sovjetski Savez je pokušao da zaštiti kulturno blago. U Lenjingradu je direktor Ermitaža uspeo da evakuiše stotine hiljada umetničkih dela. Međutim, kustosi u Katarininoj palati nisu mogli da demontiraju krhke ćilibarske panele koji su tokom vremena postali lomljivi. Umesto toga, pokušali su da ih sakriju iza improvizovanih tapeta od papira, gaze i pamuka.

Nacisti nisu bili prevareni. Dobro su znali šta traže, između ostalog zahvaljujući izveštaju koji je 1940. po nalogu Jozefa Gebelsa sastavio istoričar umetnosti Oto Kimel. U tom dokumentu popisano je više od 300 stranica umetničkih dela koja je Treći rajh smatrao „arijevskim nasleđem“, a Ćilibarska soba bila je među prioritetima.

U oktobru 1941. nacisti su tokom 36 sati pažljivo rastavili sobu i prebacili je u Kenigsberg, tadašnji vojni centar nemačke vojske. Šta se potom dogodilo ostaje nepoznato. Do kraja rata, ovo „osmo svetsko čudo“ nestalo je bez traga.

Nakon rata, Kenigsberg je pripao Sovjetskom Savezu i preimenovan je u Kalinjingrad, ali soba nikada nije pronađena. Pojavile su se brojne teorije. Jedna od najpoznatijih tvrdi da je prebačena na nemački brod Wilhelm Gustloff, koji je 1945. potopila sovjetska podmornica, zajedno sa hiljadama izbeglica i vojnika.

Druge teorije sugerišu da je soba možda sakrivena ili čak zamenjena kopijom pre dolaska nacista. Sovjetski Savez je 1979. započeo izradu replike, što je dodatno podgrejalo spekulacije, iako je teško objasniti zašto bi vraćanje originala trajalo više od dve decenije.

Nemačkoj 1997. godine pronađen je jedan od originalnih mozaika iz sobe, ali od tada nisu otkriveni novi tragovi. Misteriju dodatno produbljuju neobične sudbine ljudi koji su je tražili, uključujući smrt ruskog generala u saobraćajnoj nesreći i misterioznu smrt nemačkog istraživača u šumi.

Prema istraživanju objavljenom 2004. godine, pojedini sovjetski zvaničnici znali su još 1946. da je soba verovatno uništena. Tokom završnih borbi za Kenigsberg grad je gotovo potpuno razoren, a dvorac u kojem se nalazila soba bombardovan i spaljen.

Ako je to tačno, onda misterija možda nema romantičan završetak sa skrivenim blagom. Umesto toga, Ćilibarska soba mogla je biti uništena u haosu rata, dok su kasnije teorije zavere zapravo služile da prikriju neprijatnu istinu da je jedno od najvrednijih umetničkih dela sveta nestalo – ne krađom, već razaranjem.