Danas smo došli dotle da proverene vesti više nemaju šansu, jer ih svojim agresivnim nastupom ugrožavaju lažne vesti. Fabrikovani napadi šepure se i caruju našim medijima lažna, izmišljena, prljava podmetanja i to se medijsko smeće osililo i brani se tobožnjom slobodom medija, kaže za Nova.rs književnica i rediteljka Vida Ognjenović.
Intelektualci u Srbiji nisu zaćutali, nego se njihovi glasovi ne čuju dovoljno, smatra Vida Ognjenović i ocenjuje da za njihove poruke sa jedne strane ima sve manje mesta u javnosti, a da se sa druge gube u opštoj buci. Insistira na dijalogu („više mišljenja, bolji zaključak“), a pravo da svako slobodno kaže ono što misli zastupa i kao književnica, i kao predsednica Srpskog PEN-a. Razgovaramo pred Svetski dan slobode medija, pa time i počinjemo.
Jesu li uopšte mediji slobodni kod nas? Postoji li sloboda govora?
– Mi, nažalost, više nismo sigurni šta se podrazumeva pod tim kada se kaže sloboda medija i sloboda govora. Da li su to mediji koji odolevaju svakoj vrsti korupcije i ne podešavaju vest prema političkim i finansijerskim zahtevima? Letimičan pogled na našu medijsku situaciju dovoljan je da vidimo da to ovde više nije tako. Nisu mediji više polje javne rasprave i aktivne polemike oko važnih stvari, a ni plasiranja dokazanih vrednosti i rezultata.
Šta onda imamo?
– Ovde se pod slobodom medija, nažalost, najviše podrazumeva tabloidni pristup. Znači, vest je vest, a koga zanima šta je u njoj istina, pravda i moralni pristup, neka se sam potrudi da tu vest dokaže ili proveri. Tabloidni trud da vest naprave tako da ona privuče čitaoca, bilo da je šarena laža ili nabildovana krivica ili napad na ljude, zadovoljava se time da je vest drečava i da upada u oči.
Teško je ne setiti se kada govorimo o ovome toga da ste otvorili vrata Narodnog pozorišta 9. marta 1991. godine, kada su demonstranti takođe tražili slobodu medija. Prošlo je od tada 30 godina, a čini se da se i dalje suočavamo sa pitanjima da li su mediji slobodni ili nisu. Može li tu neka paralela da se povuče?
– To je bio početak raspada ideološke države. Ne mislim raspada Jugoslavije, nego raspada ideološke svesti. U to doba diktature mi smo bili naučili da čitamo između redova gde je često bila smeštena istina. Bili smo, mogu reći, bolje obavešteni nego danas kad je ta ideološka svest pobeđena. Danas smo došli dotle da proverene vesti više nemaju šansu, jer ih svojim agresivnim nastupom ugrožavaju lažne vesti. Fabrikovani napadi šepure se i caruju našim medijima lažna, izmišljena, prljava podmetanja i to se medijsko smeće osililo i brani se tobožnjom slobodom medija.
Ako mediji više, kako kažete, nisu više nosioci slobode govora, ko je onda? Jesu to intelektualci koji, kako ocenjujete, nisu zaćutali nego nema ko da ih čuje?
– Tačno. Mislim da su u ovom nasilju ozbiljni mediji malo posustali u trci za prestižom kod čitalaca i pojedinaca i izgubili su tu trku sa tabloidima. Tabloidna poruka danas ima sve šanse, a poruka ozbiljnog intelektualca ima svega nekoliko mogućnosti, da kroz dva-tri časopisa i lista dospe do sagovornika koji bi hteo da čuje i da prati njihovo mišljenje i iskaze. Drugim rečima, tabloide ne zanima mišljenje naših intelektualaca, nego spletke o njima, izmišljeni skandali, priče o preljubama i ostalo šarenilo što bi privuklo pažnju puka, a zablatilo poverenje u intelektualce.
Šta je to što intelektualci poručuju, a nema, kažete, ko da ih čuje?
– Teško je to ovako uopšteno reći, ali poručuju pre svega da se vratimo istini, da ona ne bude „politički obrađena“ pre nego što se plasira u javnost, da se služimo proverenim dokazima i znanjem kada obrazlažemo svoje stavove, da kao obrazloženja navodimo dokazane činjenice, a ne političke floskule. Da unapređujemo medijsku komunikaciju koja, da bi bila prava, mora biti slobodna.
A kakva je slobodna medijska komunikacija?
– Ona koja se oslanja na istinite podatke, ona koja obaveštava neposredno, ona koja ne krivotvori i ona kojoj se može verovati. Tabloidi su, nažalost, prekinuli takvu vrstu komunikacije i postigli svoju svrhu, a to je da nije važno da li se nešto zapravo dogodilo ili je izmišljeno da bude zanimljivo. Tako da danas ne verujemo medijima u celini.
Ima li dijaloga na javnoj sceni kod nas?
– Manje nego što bi trebalo. Taj dijalog na neki način drže kolumnisti u novinama, ali nemaju sve novine kolumniste, a osim toga, tabloidna galama je toliko zaglušujuća da se njihova reč slabije čuje.
A van medija? Između vlasti i opozicije, između partija u opoziciji, unutar stranaka…?
– Evo, počeo je i zvanični dijalog između opozicije i stranke na vlasti. Istina, malo je veštački postavljen i politički strešnjen u neku previše zadatu formu. Mislim da bi dijalog trebalo da bude akcija razvijene društvene svesti i slobodne potrebe za njim. Ali svaki je dijalog dobrodošao i svaki razgovor je dobrodošao. Kamo sreće da još razgovaramo o tome kako Jugoslavija treba da izgleda, umesto što smo je onako brzo razbucali brzopletim osamostaljivanjem i oružjem…
Društvena svest je kod nas zanemarena kao plaftorma javne debate i dijaloga, tako da oni nisu prirodna potreba, nego su zapovedna radnja i akcija Skupštine i Vlade.
Primećujete li autocenzuru među piscima, novinarima, intelektualcima šireg spektra?
– Ne. Naprotiv, mislim da autocenzure i među piscima, i među kolumnistima, i među novinarima ima manje nego ikada. Pazite, ne govorim o uredničkoj cenzuri.
Rekli ste nedavno da ne biste da govorite o politici, ali se politika očigledno meša i u druge sfere. Nedavno je pesnikinja Jelena Lengold objavila da joj je nagrada „Miroslav Antić“ oduzeta praktično pre nego što je i dodeljena, ocenjujući da je to posledica njenih stavova koje iznosi u javnosti…
– Energično stajem na stranu moje drage koleginice i prijateljice Jelene Lengold. Smatram da joj je učinjena velika nepravda i to na polju književnosti. Ona je nagrađena za zbirku pesama – koja je, uzgred rečeno, odlična – a oni su njenu knjigu nasilno stavili u politički kontekst. To je politikantska uzurpacija prvog reda. To deluje zastrašujuće i može se reći da je to stvar neke čudne nervoze. Ne verujem da je to iko tražio od organizatora Dana Mike Antića, nego je neko volontirao taj preterani politički oprez i pravovernost. To zahteva zaista opširniju analizu.
Protesti na ulicama danas su posvećeni, pokazalo se, ekološkim problemima: od seče šuma i gradnje minihidroelektrana do zagađenja vazduha. Kako vidite te proteste?
– Podržavam svaki protest u tom pravcu. Mi smo se o prirodu ogrešili i kao društvo, i kao pojedinci, i kao stanovnici naselja, od sela do grada. Kad vidite šta naše reke nose u veliku reku Dunav, pa on odavde u Crno more, začudite se kako to more nismo već zatrpali, kao što smo zagušili i zablatili mnoga rečna korita kod nas. Zagadili smo ih svakovrsnim otpadom, od starih veš-mašina i plastične ambalaže do automobilskih karoserija i čega sve ne. Tu vidite kako se mi bezdušno ophodimo prema okolini. Nije ni čudo što nam priroda onda ovako uzvraća, u virusima i boleštinama kojima ne znamo poreklo, a koje osećamo kao snižavanje životne energije.
Ko danas može da artikuliše to nezadovoljstvo?
– Upravo te takozvane artikulacije pravog protesta meni deluju pomalo manipulativno. Svaki protest građana je građanski i pripada građanima. I artikulacija tih protesta je na njima, odnosno predstavnicima onih koji protestuju. A svaki protest, bilo da protestuju tri čoveka, 300 ili 3.000 ljudi, vredan je ozbiljne pažnje izabrane vlasti. Vlast greši što te proteste smatra društvenim izgredima i smiruje ih policijskom intervencijom, umesto da pozove predstavnike nezadovoljnih na razgovore i razmotri njihove zahteve kao glas građana koji na drugi način ne mogu da dobiju reč, vlast ih sateruje gumenim palicama. Dok ne naučimo to da je građanski protest formacija javnog mnjenja, dok njihovo nezadovoljstvo ne bude opomena nadležnim službama, dotle ćemo umesto mogućeg dijaloga imati sukobe građana i vlasti. Šta ako jednog dana bude ipak više građana nego pendreka?
Opet se vraćamo temi dijaloga?
– Tako je. Protest je zahtev za širi dijalog birača i izabranih.
Kada smo pre godinu dana razgovarali o pandemiji i posledicama, nije delovalo baš svetlo. Kako vam danas sve to izgleda?
– Moramo priznati da spadamo u zemlje koje su se dobro ponašale u ovim uslovima. Sve je ozbiljno uzeto u obzir, vakcinacija teče i mislim da smo na putu da ovo prebrodimo. Čudim se ljudima koji odbijaju vakcinaciju, a među njima ima i lekara. To je krajnje nepromišljeno.
Ima tu i teorija zavere da vakcinacija znači i čipovanje i šta sve ne…
– To su stajaći narodni napevi. Te narodne pesme ne treba uzimati zaozbiljno.
Šta je to što vi pišete sada, šta vam u tom smislu zaokuplja pažnju?
– Nekoliko različih stvari. Vratila sam se jednom ranije započetom romanu, a prikupljam i materijal za dramu u dogovoru sa Festivalom Budva grad teatar. Nemojte, međutim, smatrati da sam mnogo vredna, radi se o zapisima, odlomcima, proveravanju različitih podataka. Kako ide leto, to je dobro vreme za rad, toplo, puno svetla, dug dan, biće valjda nešto.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare