0
Ja sam se, dok ova situacija nije došla, plašio u životu samo morskog psa i moje profesorke Borjane Prodanović. Sad počinjem povremeno i sebe da se plašim, to jest svojih reakcija, jer se ne da izdržati i sigurno nisam jedini, kaže za Nova.rs pozorišni reditelj Jagoš Marković, uoči premijere predstave "Divlje meso" čuvenog makedonskog dramskog pisca Gorana Stefanovskog koja će se odigrati 24. aprila u 19 sati u Beogradskom dramskom pozorištu.
Pored režije i adaptacije teksta, Marković potpisuje scenografiju i izbor muzike. Razgovaramo nakon konferencije za novinare, koja je protekla u slavu reditelja jer glumci nisu krili oduševljenje što su imali privilegiju da rade sa cenjenim umetnikom.
„U prisustvu genija kao što je Jagoš Marković, možeš samo da budeš počastvovan“ (Sandra Bugarski). „U životu glumca postoje prekretnice, ljudi koji su zaslužni za vaš pomak. U mom slučaju, Jagoš je jedan od njih, volim njegovo kreativno ludilo“ (Jovo Maksić). „Ovaj proces rada promenio je način kako ću da posmatram pozorište i glumačku igru do kraja života“ (Ljubinka Klarić). O radu s Jagošem pisaće se knjige koje će biti obavezna literatura na Fakultetu dramskih umetnosti“ (Pavle Pekić).
– Potpuno sam ostao zatečen – rekao je Marković i duboko uzdahnuo – Ne znam šta da kažem osim hvala. Ono što bih rekao da mislim, ne bi mi se verovalo jer bi zvučalo kao lažna skromnost a ja se toga gadim. Zato ću samo reći hvala. Ako pola zaslužujem… (duga pauza)
Rođen je 1966. u Podgorici. Diplomirao je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića. Jedan je od najistaknutijih pozorišnih reditelja naše zemlje, kao i čitavog regiona. Njegove predstave su hvaljene, dugovečne, nagrađivane na domaćim i međunarodnim festivalima.
Režira u zemlji i inostranstvu, a od 2008. godine stalni je reditelj nacionalnog teatra gde je uradio najznačajnije naslove svetske i domaće klasike. Režirao je kultne predstave u JDP, Ateljeu 212, Narodnom pozorištu Sombor, Zvezdara teatru, BDP, Pozorištu na Terazijama, HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci, HNK Split, Centru, Crnogorskom narodnom pozorištu…
… U švedskom Kraljevskim pozorištu Dramaten povodom jubileja tog teatra režirao je Strinbergovu “Kraljicu Kristinu”. Posle raspada Jugoslavije prvi je naš reditelj koji je radio na Dubrovačkim ljetnim igrama (Romeo i Julija, 2014). U Bugarskoj je održan festival „Balkan čita Jagoša” u okviru koga su četiri reditelja radila njegov tekst “Govornica“.
Dobitnik oko pedeset strukovnih, festivalskih i državnih nagrada među kojima su: Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada , Nagrada za svekupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada grada Beograda, Nagrada grada Podgorice, Sterijina nagrada, „Mića Popović“, nekoliko nagrada „Zlatni ćuran“, „Ardalion“, Nagrada „Tatjana Lukjanova“…
Prilikom svečane dodele Nagrade „Mića Popović“ koja mu je uručena juna 2004, akademik Ljubomir Simović, između ostalog je rekao: „U delu koje postavlja na scenu Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i stare i poznate stvari otkriva kao nove i nepoznate. On napravi neki neprimetan gest, ali tim gestom preobrazi sve …“
Pitamo Markovića šta je novo video u drami “Divlje meso“.
– Pravi odgovor na to će dati predstava. Sve što kažem biće izdajnički malo. Ali znam da moram nešto da kažem. Prvo, Goran Stefanovski je veličanstven pisac, drugo, drama je značajna i neshvatljivo je da je prošlo već četiri decenije od njenog nastanka, a kao da je sada napisana. Dešava se 1939. godine pred Drugi svetski rat, a ja to vidim danas, naravno nešto smo izadaptirali. Jer, ovo je nešto drugo, drugo vreme, što bi rekao Njegoš, „nove nužde rađaju nove sile“.
Ova priča ima mnogo nivoa?
– Sa jedne strane govori o našoj balkanskoj porodici, običnoj, punoj nesloge, ljubavi, hormona, ludila, destrukcije. Svega našeg, pa i naše duše, našeg razočaranja, našeg derta. A sa druge strane je kao otmeni, kao fini, kao civilizovani svet, ledeni, sa diktatom novca, sa brisanjem identiteta a sve to zajedno prožeto je nekim tonom fašizma koji ne možeš izbeći i da hoćeš. Stvarno mi se tekst učinio kao briljantna podloga da napravimo ono kako ja vidim ili kako može biti slika sveta danas. Naravno, kao najvažnije, da nema zadnja dva minuta, zadnje dve strane teksta, ja to ne bih radio. Jer, ja verujem u život i u lepotu, ali ne smem sada da vam otkrivam sve.
Iako smo uveliko zakoračili u novi vek i usvojili tehnologije koje nam „olakšavaju“ život, čini se da pogubne ideologije nisu nestale, već da su samo promenile oblik. Od čega vas je strah?
– Biću iskren. Od sebe, sebe, sebe. Svoje netolerancije, svojih reakcija na sve ovo što živimo. Ovo je vreme velikih iskušenja i raskrsnica i prepoznajem kao dužnost da neoštećen kroz ovo prođem. A pošto ne možeš biti isti, bićeš ili bolji ili gori. Trudim se iz petnih žila da budem bolji. Šta će biti ne znam, ali bojim se sebe, svojih reakcija jer ovo što se pravi oko nas, i dosta mediji učestvuju u tome, jeste nehotična, nesvesna ili svesna, ne ulazim u to, afirmacija nasilja. Nije život samo sve to crnilo, ovo se ne da više slušati, i ja ne kažem da treba da se farba u roze i ulepšava jer to bi bio zločin, ali ako se nigde ništa ne konstatuje lepo i ne afirmiše to lepo, onda … Sve se čini da postaneš čovek bez empatije. I ovo smeće od virusa to čini. Ali nežnost je bit življenja, govorila je velika Mani Gotovac. A ja je se više kao društvene kategorije i ne sećam. Taj red stvari, sistem vrednosti, ovo je totalni haos, koji nije ni za komentar. Kao da više nismo uopšte u odnosu sa etikom i estetikom.
Čega ste se dosad bojali?
– Ja sam se, dok ova situacija nije došla, plašio u životu samo morskog psa i moje profesorke Borjane Prodanović. Sad počinjem, kao što sam rekao, povremeno i sebe da se plašim, jer se ne da izdržati i sigurno nisam jedini. Moraš da biraš sredstva jer ta sredstva koja koristiš u životu te određuju. Ovo danas kao da je sve srušeno, i da sve može. E, pa ne može, gospodo. Ne može. Govorim i o komunikaciji, ponašanju, ne, ne, ne može.
Šta ostavljamo mladima?
– Valjda smo i nešto dobro dali. I na to pitanje ima odgovor u “Divljem mesu“, i to je jedan od razloga zašto sam odlučio da radim taj komad. Ali, moram da kažem da kako god da je, to mlade ne lišava odgovornosti za njihov život. Niko ti ne može biti kriv. Moraš da uzmeš svoj život u svoje ruke. Svako je odgovoran za sebe. Reč odgovornost u sebi sadrži reč sloboda. Nema deljenja odgovornosti, nema. Mislim na mlade kada govorim. Ne treba da kažem koliko navijam za njih, koliko mislim da im sve pripada, i koliko je sve protiv njih i koliko im je teško, teže nego što je nama bilo. Ali nema prenemaganja. Nadahnuće ne posećuje lenjivce. Samo rad. Ja sam u ovoj vojsci već duže od 30 godina, pozorište je vojska, a verujem i novinarstvo. U stvari i ne znam šta nije vojska ako hoćeš pošteno i vredno da radiš.
Vaša vojska je ipak država za sebe.
– Pozorište je i svet za sebe, kosmos za sebe. Hvala ti Bože što si me spasao i zaštitio. Nadam se da uspevam da služim najbolje koliko mogu upravo tome, zbog svega pa i zbog toga. Dobio sam sve što sam moglo dobiti, meni je pozorište dalo sve što može da da. Ja ostajem zahvalan, idem dalje, koliko mogu i dok mogu. Sve sam dobio i toga sam svestan. To je moj hram bezbedan od nedaća sveta.
“Divlje meso” u adaptaciji Jagoša Markovića je priča o propasti jedne porodice, o kući „nasred puta“, o sukobu tradicionalnog i savremenog. O kraju jednog sveta i početku novog čiji smo svedoci. O nemilosrdnim mehanizmima kapitalizma. O potrazi za identitetom, srećom, uspehom, ljubavi. Ljubavi koja je, kako kaže reditelj, jedina spas od „divljeg mesa“.
A pojam „divlje meso“, dlaka koja izaziva nastanak patološkog tkiva u grlu, metafora je patologije jednog društva.
Tekst sa makedonskog je preveo Gojko Janjušević, a kostime je kreirala Maria Marković Milojev.
Igraju Jovo Maksić, Sandra Bugarski, Luka Grbić, Marko Todorović, Aleksandar Vučković, Andrijana Đorđević, jubinka Klarić, Vanja Nenadić, Pavle Pekić, Emir Ćatović, Milan Čučilović, Jana Milosavljević i Aleksandar Jovanović.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
