Kineski reditelj Vei Šudžun: Sudbina ismeva ljude

FAF promo; Prevela: Tamara RistićFestival autorskog filma do 1. decembra predstavlja filmska ostvarenja novih, originalnih i relevantnih dela i ličnih glasova evropske i svetske kinematografije. Deo takmičarskog programa jeste i film "Samo reka teče", kineskog reditelja Veija Šudžuna.Ostvarenje će se na programu naći danas u Mts dvorani s početkom u 16 časova, 27. novembra u Domu omladine Beograda u 21.30 časova, kao i 30. novembra u Jugoslovenskoj kinoteci - Uzun Mirkova u 19.30 sati.https://www.youtube.com/watch?v=mAkxx4u8Fh0Film je smešten u devedesete godine, u gradu Banpo u ruralnoj Kini. Telo žene je pronađeno pored reke. Šef kriminalističke policije vodi istragu koja ubrzo dovodi do očiglednog razrešenja i hapšenja. Ipak, neki tragovi navode šefa da preispita ponašanje svojih sugrađana.Vei Šudžun je rođen 1991. godine u Pekingu (Kina). Svoju filmsku karijeru započeo je kao glumac sa 14 godina. Završio je master studije na Univerzitetu komunikacija Kine. Njegovi filmovi uključuju: On the Border (kratki, 2018, Specijalna nagrada žirija na filmskom festivalu u Kanu), Striding into the Wind (2020, zvanična selekcija filmskog festivala u Kanu) i Ripples of Life (2021, Cannes). Šudžun je uoči festivala sa publikom podelio iskustva rada na ovom filmskom projektu, i ideje koje je kroz film komunicirao.Nakon poluautobiografske priče iz mladosti (Koračanje kroz vetar, Zvanična selekcija Kanskog festivala 2020) i crne komedije o pravljenju filma (Valovi života, Direktorski Dvoran, 2021), "Samo reka teče" je klasičan film noir. Svaki od vaših filmova bavio se različitim žanrovima i odgovarajućim stilovima. Za mladog reditelja, koji su izazovi i uzbuđenja takve "raznolikosti"?- Kao mladi filmski stvaralac, moja prva misao je da procenim šta mogu da uradim, a šta ne, pa je pronalaženje projekta koji mi je izazov i ushićenje, a istovremeno meni nov, logičan kreativni proces. Pravljenje filma "Samo reka teče", pruža mi priliku da razvijem priču unutar okvira žanrovskog filma, na književnoj osnovi; to je definitivno drugačije od autobiografske priče ili "satire" o stvaranju filma, kao što su moja prethodna dva filma pokušavala da predstave. Adaptacije kratke priče Ju Hua ima nekoliko originalnih postavki: pre svega, priča o seriji ubistava, koju je Ju Hua napisao u književnom stilu osamdesetih i devedesetih godina, i predstavlja teme koje su bile veoma prisutne tada, poput prevelikog tereta kolektivnog duha koji pritiska pojedinca i usamljenosti ovog poslednjeg, pred apsurdnim svetom. Originalna priča takođe pokazuje određenu subverziju tradicionalnog detektivskog pripovedanja: rešavanje misterije nije jedini problem; osim toga, rad ima tajanstvenu, neočekivanu, mračnu crtu, što je doprinelo tome da se noveli pridoda status avangardnog dela.

Kako ste došli do ovog projekta?- Projekat mi je bio predložen, a i Ju Huaova novela mi se veoma dopala. Činjenica da nije njegovo najpoznatije delo, omogućilo mi je da prepravim i proširim priču, što mi je dalo slobodu da se udaljim od nje i istražim mnoge mogućnosti, i to me je zainteresovalo.Koje ste mogućnosti tačno videli?- Neizvesnost koja lebdi nad celom pričom u noveli pruža određeni prostor za film, omogućavajući mu da ponudi drugo tumačenje teksta. Ambigvitet novele može dovesti do toga da se ona čita kao bajka, enigmatičko razmišljanje o sudbini, ili čak kao prikaz društvenih odnosa kroz prikaz više likova. Još jedan ključni aspekt originalnog dela je vremenski period u kojem je priča smeštena.Koje su glavne modifikacije u odnosu na originalno delo?- Smatrao sam da bi ton filma trebalo da bude realističniji i da zaplet treba biti lišen bilo kakvih hirovitih ili apstraktnih odnosa koji bi ga mogli učiniti neistinitim. Film se fokusira na lik Ma Zhea, koji je mnogo više od pukog "oka" koje je bio u prvom delu novele. Dok Ma Zhe zaista ubija Ludog Čoveka u noveli, u filmu se ubistvo dešava samo u njegovom snu.

Šta ste naučili kroz pisanje i režiranje ovog filma?- Naučio sam da se ne treba prvobitno fokusirati na metaforu, već se umesto toga koncentrisati na vizuelne i zvučne elemente koji čine kinematografiju. Metafora može doći kasnije, posebno nakon postavljanja svih elemenata. Što je film jednostavniji i direktniji, to će veći uticaj imati na publiku. Ono što sam želeo pokazati je da sudbina ismeva ljude: što više pokušavamo duboko otkriti smisao života, to je veća verovatnoća da ćemo ga propustiti. Jako mi se sviđa citat Albera Kamija koji sam postavio na samom početku filma: „Mi ne razumemo sudbinu, i zato sam postao svoja sudbina. Preuzeo sam budalasto i nerazumljivo lice bogova."Već sam malo eksperimentisao s filmom pre ovog projekta i uživao sam u tom iskustvu. S obzirim da se radnja dešava devedesetih, ideja o upotrebi filma se ponovo prirodno nametnula. Međutim, nije bilo lako; producent me je obavestio da će snimanje biti znatno skuplje, a odsustvo laboratorija u Kini koje bi mogle obrađivati 16mm filmske trake može biti problematično. Kolorista je takođe spomenuo mogućnost postizanja "filmsok efekta" tokom postprodukcije. Ipak, insistirao sam jer tekstura samog filma zaista doprinosi stvaranju osećaja vremena koji sam hteo postići.Kako ste birali glumce?- Što se tiče odabira glumaca, donosio sam brze odluke zasnovane na svojim utiscima i intuicijama. Zatim sam se trudio da glumcima pružim dovoljno vremena tako što bih ih dovodio vrlo rano na lokacije snimanja. Na primer, Zhu Yilong, koji igra Ma Zhea, došao je više od četrdeset dana pre početka snimanja. Očekivao je da mu pružim neka "tajna zanatska umeća" kako da se pripremi, ali ja zapravo nisam imao ništa posebno. Jednostavno sam pitao lokalnu policiju da li Zhu može da ih prati tokom nekih njihovih istraga i prisustvuje ispitivanjima. Takođe je vežbao da puca i navikavao se na nošenje garderobe iz devedesetih. Ovaj period pripreme je takođe bio neophodan da bih se prilagođavao na osnovu onoga što sam primetio iz ponašanje glumaca. Da smo pokušavali sve da pripremimo na samom setu, zapravo bi bilo prekasno.

Koliko je trajalo snimanje?- Neposredno pre snimanja, ponovo je buktao talas pandemije COVID-19, i cela ekipa je bila zatvorena u našem hotelu bez dozvole izlaska. Bilo je veoma stresno. Imali smo oko četrdeset pet dana pripreme i otprilike četrdeset pet dana snimanja. Morali smo napraviti pauzu od dva dana kad smo Zhu Yilong i ja bili pozitivni prilikom testiranja.Film je montiran u rekordnom roku. Kako ste pristupili tome?- Rad s montažerom bio je jednostavan. Metju Laklau gotovo uopšte nije čitao scenario; zamolio je svog asistenta da mu prepriča radnju, zatim je pogledao snimljeni materijal i konstruisao montažu isključivo na osnovu onoga što je razumeo. Snimali smo hronološki prema tekstu, a on je montirao kako je snimanje napredovalo. Često bih video prvu montažu onoga što smo snimali dan pre, već narednog dana. Završili smo snimanje 1. februara, prva verzija montaže je bila završena 7. februara, a konačna verzija bila je gotova 13. februara.Završena scena budi osećaj harmonije i mira, ali kad beba gleda direktno u kameru, to je malo uznemirujuće. Zašto ste odabrali ovakav završetak?- Iako sve deluje gotovo, sa toplim svetlom i harmoničnom atmosferom, a dete izgleda zdravo, on gleda ka publici kao da ih izaziva: ovo nije kraj. Kriminalni i policijski slučaj je nesumnjivo rešen, ali postoje noćne more koje dolaze, negde u senci, čekajući da se pojave.Bonus video: Film o počecima rejva i klabinga u Srbiji