Sejo Sexon za Nova.rs: Sad i sponzoruše dolaze na koncerte Pušenja

Podeli:

Legendarni Sejo Sexon u intervjuu za Nova.rs priča o novom albumu “Zabranjenog pušenja”, o Neletu Karajliću, o Pišonji i Žugi, o Beogradu, Zagrebu i Sarajevu, o teorijama zavere...

Grupa Zabranjeno pušenje ima novi album “Karamba!”, i to dupli, sa čak 16 pesama. Kako kažu, vraćaju se izvornom rokenrolu, bez kompromisa, željni svirke nakon mučnog perioda korone. Frontmen “Pušenja” Sejo Sexon je prava “sarajevska raja”, neposredan, nasmejan i iskren, i pravo je zadovoljstvo popiti kafu s njim i napraviti intervju za Nova.rs.

Foto: Promo

– Nisam bio u Beogradu dve i po godine, ja prijatelje pipam da vidim da li su stvarni ili sanjam… Sve ovo mi izgleda kao lepi san iz kojeg ću se probuditi i opet će biti ta nesrećna korona. Ne mogu da verujem da sam tu i da te ljude vidim. Puno je entuzijazma, korona je prestala, pa su ljudi živnuli sa svojim idejama, sa svojim planovima… Deluje mi grad užurbano i veselo. Kao Beograd nekad. Moj tata je ovde dugo živeo posle poslednjeg rata, njegova druga žena je Beograđanka, tako da mogu reći da imam i familiju ovde – osmehuje se Sejo Sexon dok priča o svom novom susretu sa Beogradom.

Kako je došlo do novog albuma i zašto baš “Karamba!”?

-  Kad je krenula korona, ostali smo bez posla, a ja volim uvek nešto da radim. Prvo sam krenuo sa sređivanjem bašte, pa sam krenuo sa podrumom, pa sa tavanom, pa sam očistio terasu… I onda sam ostao bez inspiricije šta bih još mogao, pa sam pomislio, ajde da uradimo jedan CD. Sad imamo vremena i mira, baš kao neki demo bend u svojoj prostoriji, imali smo vremena da to lepo uradimo… Međutim, kad smo ga završili pre osam meseci, bio je prvi lokdaun, pa drugi lokdaun, pa u martu je počeo rat u Ukrajini, i onda se i ta Ukrajina malo stišala, barem medijski, pa je onda u Zagrebu pao onaj dron… I onda sam ja rekao: “Karamba, ovo neće nikad izaći, na kraju će meteor da udari”. I evo konačno smo uspeli.

Sejo Sexon Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Da li postoji neki koncept koji vezuje sve pesme na albumu?

- Neka produkcijska ideja je bila da to bude starinski album, da baš bude vintage, bez sintisajzera, bez loop-ova, bez rezova i tih nekih pomagala i štaka. Da izbor instrumenata i zvuka budu iz 70-ih, da napravimo neki retro materijal. Uzeli smo i čoveka koji svira usnu harmoniku, to je Tomo Goluban, jedan od najboljih usno-harmonikaša u regionu, koji je pratio najveće svetske bluzere godinama. Ta saradnja je dovela da smo ubacili usnu harmoniku i u neke stare pesme koje sada fantastično zvuče i pitam se gde mi je bila pamet, kako se pre nisam setio tog instrumenta.

Za pesmu “Ekrem” je izašao i spot, to je priča o ljudima koji veruju u teorije zavera, od ravnozemljaša do antivaksera i mrzitelja Bila Gejtsa...

- Uvek ih je bilo i uvek su bili komični, ali posle ove epizode sa koronom, kad smo videli da u tu populaciju spadaju i predsednik Amerike i predsednik Brazila, onda se čovek počeše po glavi. Tramp je preporučivao dezinficijense i infra-crvene zrake, I kad to kaže frajer koji ima prst na crvenom dugmetu za nuklearni projektil, onda se čovek zapita. Ta priča je ozbiljnija nego što mi mislimo i takav način gledanja sveta je vrlo rizičan i mogao bih da završi tragedijom. I završio je, jer puno ljudi je prihvatilo te gluposti, i mnogo njih je to koštalo zdravlja, pa i života. Tako da sam prestao da se smejem budalama.

Na albumu je i obrada jedne pesme Elvisa J. Kurtovića (Mirka Srdića) “Novo je vrijeme, novi je vijek”, sa njegovog nikad objavljenog albuma “To sam ja”.

- Da, taj album nikad nije izašao. Njega ima po internetu, ali zvanično se nije pojavio, tako da ni ta pesma nije izašla u standadnom izdanju. To je jedna stara poruka Gorana Bregovića: “ Baš me briga svakako, sve vam mogu reći mirno, mene niko ionako ne uzima za ozbiljno”. Jedna letargija i rezigniranost činjenicom da nismo ništa svojom muzikom bitno postigli, sve su se tragedije koje su se trebale desiti i desile. i pokazale su koliko je umetnost krhka pred životom. Elvis je inače na ovoj ploči puno učestvovao, on je napisao šest refrena, on se samo bavi refrenima, radnici rade ove ostale poslove, on je arhitekta, on to složi i zaista nam daje dragocene ideje. Pokrenuo je i inicirao neke pesme na albumu.

Sejo Sexon Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Kakvi su koncerti nakon korone? Da li se nešto promenilo?

- Uželeli su se svi koncerata, sasvim je jedna drugačija atmosfera, ljudi su u euforičnom raspoloženju. Tako da su ove svirke sada pune nekog ekstremno dobrog raspoloženja, čak nam dolazi i neka publika koja nije dolazila ranije, kao, na primer, sponzoruše (smeh). Možemo videti takvu raju, više niko ne pita šta se svira, nego daj da se svira.

Već godinama ljudi pitaju kada će se ponovo spojiti Zabranjeno pušenje sa bivšim frontmenom Neletom Karajlićem, i to već postaje otrcano, ali neizbežno pitanje.

- Ne znam kada će se to desiti, ali znam kada će se neće desiti. Neće se desiti na inicijativu nekog menadžera koji ima neke velike pare da svakom dadne po po neku cifru i da se to opet nekako skupi i da onda foliramo veliki comeback, a da zapravo nikoga ne zanima, što smo često viđali na estradi. Ako to bude biće onog momenta kada mi osetimo da imamo neki projekat i zajedničku ideju, a na ove estradne folove sigurno nećemo.

Koncert u Beogradu planirate za kraj decembra, a koji je tvoj lično najdraži beogradski nastup ikada?

- Beer Fest 2006. To je bio naš comeback posle tih godina rata i sve te nesreće i tragedije koja je, na sreću, ostala iza nas. Taj koncert je bio jedno takvo iskustvo, da kad legneš u krevet, ne želiš da utoneš u san. To je bilo veče kada sam oduglovačio da zaspim jer mi je stvarnost bila lepša od sna. Možda moj najlepši koncert u životu.

Kada porediš Zagreb u kojem uglavnom živiš, svoje rodno Sarajevo i Beograd, kako ih doživljavaš?

- Ja uvek kažem da je Jugoslavija bila čudo. Svaki grad je imao kariku koja nedostaje. Ono šta ti fali u Sarajevu imao si u Beogradu i Zagrebu. Meni je kao mladom muzičaru Beograd bio jedna velika škola, glavni grad sa vrhunskim intelektualcima, vrhunskim piscima, vrhunskim muzičarima… Sa druge strane Zagreb je organizacija, profesionalizam, dobra produkcija, oprema koja radi, i Zagreb je bio Jugoton, izdavač sa najvećom distribucijom u Jugoslaviji. Sarajevo je ludilo, inspiracija, kreativni ljudi, i jedna okolina u kojoj je uvek bilo puno ideja i puno belaja... Ali i sad su tu Danis Tanović, Jasmila Žbanić, Dubioza kolektiv... Ja uvek kažem da sam u Finskoj ne bih napisao ni petinu ovoga. Tako da su u tom trokutu nastajale sjajne stvari. Počev od "Sećaš li se Doli Bel", tu su bili ljudi sa svih strana, tu je bio Pavle Vujisić, Mira Banjac...  All Stars projekat, i svi smo mi bili naslonjeni jedni na druge.

Pomenuo si Dubiozu kolektiv, je l ti se ne čini da su u poslednje vreme pomalo otišli u mejnstrim i populizam?

- Čim ljudi uspiju, uz uspeh ide i medijska prisutnost, idu i pare… Što kaže Rambo: “Počeli su progresivno prohtevi da rastu, navikoh se ja na sapun i na zubnu pastu”. I normalno je da bend gubi simpatije, ti čim sedneš u prvi auto ti gubiš deo publike, više nisi baš takav roker, ne voziš se biciklom, i ljudima postaješ sve dalji i dalji. Ali za bend koji svira, koji radi, koji puno nastupa, uspeh i novac je nemoguće izbeći. Na kraju ljudi kupe i stan i žive u nekom finom kvartu i normalno je da se odvoje od one suburbije i od onoga podzemlja u kojem su bili pre. I onda dođu godine i deca, i naravno da pada taj rokerski imidž, to je normalna stvar, to se svakome desilo.

Pesma “Fildžan viška” je za mnoge simbol posleratnog Zabranjenog pušenja, stvar zbog koje se mnogi naježe kad je čuju…

- To je zapravo ratni dnevnik, to je jedina pesma koju sam ja pisao četiri godine. Od ‘91. do ‘95, i u njoj je stala sva neka emocija i moje preživljavanje. Pesma je napisana po uzoru na Springstinovu “My Hometown”, o Nju Džersiju, predgrađu Njujorka, gde su crnci i belci od jednog prekrasnog grada napravili zgarište svojim sukobima. Na kraju je grad skoro kompletan izgoreo, jer su palili jedni drugima kuće… I kad je počeo rat u Bosni, nekako sam to video kroz svoj prozor i u stvari opisao tu istu situaciju, sa idejom da napravim muziku. Na kraju sam shvatio da muzika već postoji, u tom istom naboju je bila kao ono što sam želeo da napravim. Tako da sam na kraju uzeo Springstinovu muziku. Na žalost, mnogi su se našli u toj pesmi, svi smo mi to preživeli.

Koja je po tebi najbolja pesma koju si napravio, tvoje remek-delo?

- Najčudnije ružno pače koje je postalo labud u mojoj karijeri je “Pišonja i Žuga”. To je pesma napisana onako kako se uči u školama kako se hit ne pravi. Ne treba napraviti solo od 36 taktova, ne treba napraviti predugi uvod, ne treba menjati tempo, i što je najvažnije ne treba biti preopširan i predug. Nismo nikada očekivali od te pesme da postane neizostavna stavka na koncertima.

Zašto toliko voliš i ceniš Bajagu? On ti je omiljeni beogradski muzičar i autor.

- Za mene je Bajaga čovek za čije pesme sam najčešće govorio: “U jebote, voleo bih da sam ja napisao ovu, a nisam.” Čovek koji napiše: “Hajde, Bože, budi drug pa okreni jedan krug unazad planetu, noć je kratko trajala a nama je trebala, najduža na svetu”, je zaista neko pred kim moraš skinuti kapu.

Bonus video - Luna Park grafiti Beograd TKV umetnost Dorćol Platz

Komentari

Vaš komentar