Svoj život sam doživljavao nešto kao Doktor Džekil i Mister Hajd. Postoji Branko koji se bavi humanitarnim radom i migrantima i Branko koji iskače na binu u kiltu. Mogu reći da je to neka vrsta ventila. Kada izađem na scenu ispraznim se, zaboravim na stresne momente, okružen sam ljudima koje volim. To je neopisiv osećaj, kaže za Nova.rs Branko Golubović Golub, frontmen Goblina.
Šabačka pank rok grupa Goblini proslaviće 30. rođendan koncertom na Beogradskom sajmu 25. juna. Ovo će biti, kako najavljuju, njihov najduži samostalni nastup, posvećen fanovima koji ih verno prate tri decenije, a na set listi biće, sada već kultne stvari poput „Daleki put“, „Voz“, „Ima nas“, „U magnovenju“…
Sa frontmenom Brankom Golubovićem Golubom razgovarali smo preko vajbera, jer trenutno boravi u Jordanu, gde se bavi humanitarnim radom i pomože sirijskim izbeglicama. O životu tamo, mirovnoj misiji u Avganistanu, situacijama koje su ga promenile zauvek, uz evociranje sećanja na početke Goblina za vreme rata devedestih, sviranje za gajbu piva, ali i iskrene iskaze o seksu, drogama i svemu što ide uz rokenrol, Golub govori za Nova.rs.
Kada pogledate unazad kakav put vidite?
– Jedna od najlepših karakteristika ljudskog bića je da zaboravlja loše stvari i da se trudi da se seća lepih događaja. Verovatno da nije bilo i tih loših, bend ne bi izrastao u nešto što je danas i ne bismo osećali ovoliko zadovoljstva koje imamo sada kada se okrenemo iza sebe. Početak rada je vezan za rat na prostorima bivše Jugoslavije i za čuvenu hiperinflaciju. Bend je tada imao četiri člana, svi iz radničkih porodica. Nije bilo lako naći studio, pozajmljivala se oprema, u to vreme su bile potrebne velike pare, a mi ih nismo imali. Mnogo je rizika bilo, nismo imali šta da jedemo, bilo je krađa instrumenata, putovali smo auto-stopom, vozom, spavali na stanicama… Ali, sve je to deo odrastanja benda i na kraju iz toga je izašlo ovo danas što vredi i što sa ponosom proslavljamo.
Kakva sećanja imate na taj period rata?
– Uh, imam pomešana osećanja. Da li smo razočarani? Jesmo. Očekivali smo da će se nakon 5. oktobra 2000. godine desiti velike promene, a nisu. Očekivali smo da se život promeni, a danas smo u još goroj situaciji. Oslikali smo to u pesmi „Deca iz komšiluka“. U njoj ne pričamo o sadašnjoj vlasti, nego o vlasti pre, od koje smo očekivali mnogo. S druge strane smatramo da je, pošto smo javne ličnosti, naša obaveza bila da pokrenemo bunt jer postoji određena vrsta odgovornosti prema ljudima koji te poštuju, slušaju. Osećali smo da treba da budemo njihov glas. Nikada se nismo osećali kao bend koji nešto propagira, koji je preterano pametan i iznosi revolucionarne ideje, već smo glasonoše onih koji nemaju mogućnost da javno iznesu mišljenje.
Da li je tada bilo više cenzure nego sada?
– U periodu do 1999. i nije bilo cenzure. Mislim da tadašnja vlast nije posmatrala generaciju bendova devedesetih kao neku opasnost. Smatrali su da smo minorni u celoj priči, da smo nebitni, čak mislim da smo im i radili posao, jer su mogli da kažu: „Evo, vidi Gobline, pevaju o nama, imaju slobodu govora“. Mislim da je to korišćeno da se manipuliše. Ali, 1999. i 2000. kad je krenula čuvena turneja „Izađi na crtu“, videli su veliki broj ljudi na trgovima u gradovima širom Srbije, i shvatili da imamo glas. Krenule su neke stvari da se dešavaju. Video spot za pesmu „Voz“ nismo smeli nigde da puštamo, osim u nezavisnim medijima. Sećam se da mi je na jednu radio-stanicu bilo zabranjeno da uđem. Nekoliko incidenata se tada dogodilo, na turneji su nam sekli kablove, pokušavali su na sve načine da nas ućutkaju. A, kada smo „čačkali mečku“ u Požarevcu, na godišnjicu martovskih demonstracija, između pesama sam svašta pričao i ispratila nas je policija iz grada, uz zabranu povratka.
A kakva je situacija danas?
– Mi smo u blatu. Nekoliko puta sam rekao da smo dotakli dno, a onda sam shvatio da može i niže da se ide. Ogledalo situacije u zemlji je neulaganje u kulturu. Možemo da nabrojimo na prste jedne ruke medije gde možemo da govorimo. Sve je zatvoreno. Mislim da je to lekcija naučena od vlasti iz devedesetih, da se malo obrati pažnja na ljude iz alternativnih kulturnih krugova, da nam se uskrati mesto. Da budemo iskreni, većinu našeg stanovništva ni ne interesuje kultura, već nešto banalnije, trivijalno, sušta zabava… Nikad gore nije bilo. Kultura se drži u zapećku i na internetu, u podkastima koje prati naša publika. Poenta je da se prezentuju ideje širem auditorijumu.
Kada ste objavili album „Jednina“ rekli ste da ste ga posvetili pojedincu i onima kojima pevate „Ima nas“. Ko su ti ljudi?
– To su ljudi koji su svuda oko nas. Obični ljudi čiji smo i mi deo. To su ljudi koji razmišljaju svojom glavom, ne daju da se manipuliše njima, koji su izuzetno kritični. Oni su danas etiketirani kao izdajice koje ne vole svoju zemlju. U ovoj državi, kada pokušavaš iz ljubavi da budeš kritičan i da menjaš neke stvari nabolje – dobijaš tu etiketu. U stvari, to su ljudi koji mnogo više vole svoju zemlju. To su naši prijatelji i oni su tu u publici.
Tokom 30 godina svirali ste i družili se sa mnogim muzičarima. Kako pamtite to vreme? Nažalost, neki nisu više sa nama. Čiji odlazak vam je najteže pao?
– Treba istaći da su Goblini prestali sa radom od 2001. do 2010. godine. Imamo taj vakuum. Ako pričamo o prvom periodu i druženju, to je definitivno prijateljstvo sa Kud Idijotima. Odlazak Tuste je neverovatan gubitak, ne samo za Hrvatsku, nego za regionalnu scenu. To je bio čovek koji je govorio istim jezikom kao i mi. Tusta je bio spona koja je držala sve nas iz regiona, načio me je mnogo i zahvalan sam mu za života. Što se tiče naše scene, uvek je bila izuzetno bliska saradnja između Džukela, Atheist rapa, Novembra i nas. To je išlo do te granice da ukoliko ja ne sviram koncert ovog vikenda, a oni su negde blizu, mi ćemo da zapalimo u taj grad i da im pružimo podršku. I oni su nas iznenadili x puta. Sviralo se za gajbu piva. Filozofija tog vremena je bila da sviraš da bi svirao, uživao i preživeo. Jedini način da ljudi saznaju da postojiš su bili koncerti. A, kao mlad bend, kada para nigde nije bilo, ako dobiješ za putne troškove, nahrane te ljudi u mestima gde sviraš i na sve to dobiješ gajbu piva – bilo je sve što ti je potrebno! Ne sećam se dolaska kući kod tate i mame sa novcem u džepu, o tome si mogao da sanjaš. Muzika je bila način da u tom celom ludilu buduš živ i okružen ljudima koji razmišljaju isto kao ti i na sve to da radiš ono što voliš. Kao što sam već rekao, trudimo se da zaboravimo loše stvari, ali bilo je tu i smrzavanja, gladi… Sećam se u Novom Sadu pred koncert, bio je treći dan da ništa nisam jeo, osim piroške. Pitaš se da li ima smisla, ali ipak te nešto vuče napred.
U vašoj knjizi „Izgužvane misli“ otvoreno ste pisali o svemu što ide uz parolu „seks, droga i rokenrol“. Kako ste se s tim nosili i uspeli da dođete dovde?
– Alkohola je uvek bilo. Svira se koncert, mora da bude pored pivo. Što se tiče droge, mislim da su se Goblini provlačili kroz to, ali ne bih govorio u ime kompletnog benda jer su pojedinci živeli zaista zdravim životom. Bilo je eksperimenata sa narkoticima i mislim da smo bili mnogo više srećni nego pametni, pa smo se iz toga izašli bez većih problema. U jednom trenutku odrasteš i shvatiš da je to totalna glupost. Nažalost, oko sebe imaš prijatelje koji su žešće zagrizli u ozbiljnije priče sa drogama i vidiš da jedan za drugim umiru kao muve. To su neke stvari koje te nauče pameti, ili te ne nauče. Što se tiče seksa, mladost ludost, bilo je žurki, bili smo mlad bend, u onim periodima dok nismo bili u dugim vezama, sviraš koncert i uvek je bilo šema. To je normalno, ali ni približno onoliko koliko ljudi misle.
Je l to ono pravilo što kažu kada momak svira gitaru, svi ostali do tada nađu devojku?
– Sjajno, baš tako! Mi to zovemo „Sindrom gitariste na plaži“. Lik koji svira gitaru na plaži, svi oko njega muvaju devojke, a kada završi sa svirkom nema nikog oko njega.
Pored muzike, važan deo vašeg života je i humanitarni rad. Iza vas je mirovna misija u Avganistanu, rad sa izbeglicama i gladnima u Etiopiji, Palestini… Kako izgleda život Branka kada nije frontmen Goblina?
– Radim sa izbeglicama iz Sirije kojima su potrebni različiti vidovi pomoći, od zdravstvenih, preko pravnih, do nalaženja mesta za spavanje, hranu, pijaću vodu… Ljudi moraju da shvate da niko od njih ne želi da napusti svoju zemlju, svoj dom, prijatelje, porodicu… Ne smemo biti kratkog pamćanja i da zaboravimo da su i naši ljudi u toku devedesetih godina bili u sličnoj situaciji. Izuzetno me boli generalizacija da su migranti loši ljudi. Od mirovne misije u Avganistanu 2003. godine, pa potom u šest država, do danas, nikad nisam imao nijedan problem sa njima. Ljudi su izuzetno otvorenog srca, spremni da s tobom podele koru hleba iako znaju da sam ja došao da im pomognem. Tada shvatimo da ne smemo da uzimamo zdravo za gotovo to što imamo i da pomislimo da su neke stvari predodređene za jedne ljude, a za druge ne. Niko bez problema ne pakuje svoj kofer i odlazi iz svog doma.
Šta vas je uvek održavalo da nastavite rad?
– Mnogo toga. Na primer u Africi sam radio sa decom koja su neuhranjena. Kada se vratim nakon šest meseci uvek ih obiđem i proverim da li napredaju, da li su izašla iz krize i kada ih vidiš da su bolje – srce ti je puno. Upoznao sam dete koje je sa samo 11 godina uspelo samo iz Avganistana da dođe do Balkana. Našao sam ga u Bosni i trenutno ide u školu u Italiji. Ne mogu da zamislim svoje dete da napravi takav put od 4.000 kilometara. Ali, eto, susretao sam se takvim pričama i kada saznaš da je to dete uspelo, shvatiš da sve ima smisla.
Šta je najteže što vas je nateralo da pomislite da više ne možete?
– To su momenti kada shvatiš da ne možeš da spasiš život deteta jer je prešlo granicu neuhranjenosti. Pošto nema vremena da ga prebacimo iz ruralnih mesta u savremeniju bolnicu, ono umre. To te potrese strašno, ali i nekako tera napred, jer shvatiš da ima još mnogo takve dece kojima treba pomoć. Nećeš uspeti uvek da spaseš život, ali spasao si desetine drugih i ne smeš da poklekneš. Ovde trenutno radimo na pomoći dece sa kognitivnim problemima, sa srčanim manama, čiji život je ugrožen i koja verovatno ne bi doživela 18 godinu bez naše pomoći. Naravno, desi se da deca umru za vreme operacije i to su stvari koje te mnogo potresu, ostave traga i zauvek promene. Uplašio bih se kad bih to samo posmatrao kao jedan broj u statistici, kao jedan smrtni slučaj. To je nemoguće. Preživljavaš sve, razmišaljaš stalno o tome i nosiš u sebi.
Posle svega toga, s kakvim osećajem se vraćate i stajete na scenu?
– Gledajući u svoj život i sve ovo što sam ispričao, to su stvari koje mogu biti prilično stresne, ali ja sam uvek to doživljavao nešto kao Doktor Džekil i Mister Hajd. Postoji Branko koji se bavi humanitarnim radom i migrantima i Branko koji iskače na binu u kiltu. Mogu reći da je to neka vrsta ventila. Kada izađem na scenu ispraznim se, zaboravim na stresne momente, okružen sam ljudima koje volim. To je neopisiv osećaj. Obično se tih koncerata ne sećam od silnog adrenalina i sreće. Postoji taj večiti vakuum, druga dimenzija u koju se bend nađe. To je magija rokenrola koja nas drži, evo već 30 godina!
Bonus video: 24 minuta – Iskaz i Goblini
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare