"Živimo kod ženinih roditelja, nemamo za stan"

Prvo borba da im se prizna status, pa da im opština uplaćuje doprinose da bi imali zdravstvenu knjižicu, pa borba da isplivaju iz dugova i "kamata na kamatu" koji se mnogima nagomilaju i na više 1.000 evra jer opštinske službe "zaborave" da ih uplate, a na sve to haos na tržištu umetnina, manje porudžbina zbog opšte besparice i zatvorene galerije zbog pandemije, a sa druge strane računi koji treba da budu plaćeni i osnovni životni troškovi. Tako, ukratko, izgleda život samostalnih umetnika van Beograda. Problemi samostalnih umetnika su isti, dovedeni su na ivicu egzistencije, u glavnom gradu ih je više i vidljiviji su, ali kako se sa problemima nose u gradovima van Beograda, gde često mogu da se prebroje na prste?- Problem mi je pre svega to što ne mogu da se registrujem na lokalu, status mi nije regulisan, a taj problem povlači i mnoge druge. Veliki je stepen nerazumevanja od strane zvaničnih institucija, osim, naravno, ako niste bliski sa nekima od tih ustanova, da ne kažem sa političkim strankama. Zdravstvenu knjižicu imam po drugim osnovama, ali primanja su neredovna... Život jeste donekle jeftiniji u provinciji, ali ne drastično. Najveći problem je opstanak, ali se i dalje bavim isključivo umetnošću i nekim stvarima vezanim za umetnost, poput konkursa u saradnji sa nevladinim organizacijama u kulturi. Imam i porodicu, pa još uspevam da nekako održim neki nivo - kaže Andrej Čikala, diplomirani vajar i slikar iz Trstenika, koji se više od dve decenije bavi umetnošću.Sve je, od kako je počela pandemija, i znatno komplikovanije.- Poslednjih pet meseci ne mogu da živim. Ne postoji način da iznajmim stan jer je ova pandemija sve poremetila, a nama treba i adekvatan prostor za rad. Manji stanovi su jako skupi. Trenutno sam s porodicom u Vrbasu, kod roditelja moje supruge, to nam je neko prelazno rešenje, jer u Trsteniku ne može da se nađe stan. Gradi se taj koridor, pa cene stanova skaču u Kruševcu već neko vreme, a i u Trsteniku je slično. Prosto ne možemo da živimo, sve se jako iskomplikovalo. Sad smo na relaciji Vrbas - Trstenik, i to sve, naravno, komplikuje život. To je moja pojedinačna priča, a verujem da ih ima još. Određeni broj mojih kolega radi nešto dodatno, ili predaju u školi... Malo je kolega koje se bave isključivo umetnošću, ali ja imam sreću što imam veliku podršku porodice i dok budemo mogli ovako, radiću ovako, to je velika čast. Ali svakako sam se pitao, naročito od kad je krenula pandemija, da li treba da se bavim ovim poslom i dalje posle ovoliko godina ili da nađem "normalan posao", kako to kažu ljudi koji nisu u ovoj branši, pa ne razumeju - priča Čikala.

Čikala je diplomirao vajarstvo na Univerzitetu u Prištini, njegovi roditelji, dodaje, nisu imali mogućnosti da ga školuju u Beogradu, a bio je asistent na fakultetu godinu dana.- Sad držim radionice, spremam učenike za umetničke škole i akademiju, i uspevam da prodam ponešto od svojih radova. Mnoge kolege me hvale kako uopšte uspevam da prodam nešto preko Fejsbuka, začuđeni su tom mojoj sposobnošću, a sa druge strane, ta prodaja je takva da jednom u tri meseca zaradim po 200-300 evra. Od toga ne može da se živi. Razumem moje kolege koje ne uspeju ni toliko. Uspeo sam pred Novu godinu da prodam nešto malo, pre toga u maju jedan portret malo veći... To mi je opet neki novac. Ali iole redovniji priliv prihoda je od tih radionica za učenike, ili radionica za penzionere, ali ovo je manje mesto, nije tako lako ni naći polaznike. To je neka relativno mala sigurnost, a sa druge strane teško da uspem da prodam nešto. Kad je krenula pandemija mesečnim uplatama su nam pomagali prijatelji, rođaci iz inostranstva, sami su se ljudi ponudili jer su shvatili kakva je situacija i razumeli su da umetnici teško žive. Ali znali smo da to ne može da traje ne znam koliko dugo - otvoreno priča umetnik.Slobodnim umetnicima iz svih oblasti letos je isplaćena pomoć od 90.000 dinara za mart, april i maj, kada su zbog vanrednog stanja izazvanog pandemijom ustanove kulture bile zatvorene. I to uz dosta muke, prvo dok je takva odluka doneta na nivou države, a potom i zato što u nekim opštinama nisu čak ni znali koliko slobodnih umetnika na svom području imaju i ko su oni. Mere protiv širenja koronavirusa i dalje su na snazi, život samostalnih umetnika nije ništa lakši, bilo je sporadičnih pokušaja da se pomoć obnovi tokom leta, ali od toga do sada nije bilo ništa. Da se sada deli takva pomoć, Čikala ponovo ne bi mogao da je dobije, jer nije registrovan u opštini kao samostalni umetnik. A to je samo vrh lednika u moru nerešenih problema u ovoj oblasti, od neregulisanog statusa slobodnih umetnika do haosa na tržištu umetnina. U čemu Čikala vidi rešenje?- Na prvom mestu moram da kažem da smo, i ja i moje kolege, bez nade. Ne znam u čemu bi moglo da bude rešenje, ali znamo koji mehanizam bi morao da bude primenjen. Ovo na čemu rade reprezentativna udruženja da se izvrši pritisak na nadležna ministarstva i institucije, da se donesu određeni zakoni, da se to sve reguliše kroz sistemsku podršku umetnicima. Znam primere toga kako je u svetu, ali sistem u kom živimo je u prilično lošem stanju, tako da nemam mnogo nade da će nešto moći da se pomakne unapred - ocenjuje umetnik.Kad govori o sistemskoj podršci, kao jednu od glavnih stvari vidi inicijativu da se promeni član zakona prema kom će svaka lokalna samouprava imati obavezu da registruje sve samostalne umetnike. Udruženje likovnih umetnika Srbije, čiji je član, pokrenulo je inicijativu da se izmenom člana Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje jasno definiše da su opštine obavezne da uplaćuju penziono i invalidsko osiguranje i doprinose za zdravstveno osiguranje samostalnim umetnicima. Ministarstvo kulture objavilo je na svom sajtu 1. marta da je ministarka Maja Gojković uputila Ministarstvu finansija inicijativu za izmenu tog člana.- To je samo jedna stavka, ali je velika stvar. Ja ću time biti registrovan u svojoj opštini i uplaćivaće mi sve poreze i doprinose na konto toga, tako da ću moći da računam na neku penziju. Postoji još mnogo stvari koje nisu rešene, a isto su zahvaćene tom inicijativom. To je da se umetnicima pruže veće povlastice, poput smanjenja prevelikog PDV-a, po ugledu na mnoge evropske zemlje. A da ne govorimo o porezu na umetničke materijale koji se računaju kao luksuz. Meni da bih kupio materijal, svoje osnovno sredstvo za rad, potrebno je dosta para, to je veliko izdvajanje, a potpuno je nesrazmerno mojoj zaradi. Ima tu mnogo stvari koje bi doprinele tome da umetnici mogu da uđu u neku povoljniju klimu. Ali dosta toga ima veze i sa politikom i globalnom politikom, i sa epidemijom, prosto treba naći tržište za umetnine. Postoje pojedinci koji uspevaju i mogu, ali postoje i pojedinci koji su jako talentovani i njihov rad vredi, a nisu marketinški sposobni i imaju „leđa“, a žele da se bave umetnošću. Jednostavno želimo da se bavimo umetnošću i da to funkcioniše nekako. Zato je potrebna sistemska podrška i dobro je da je ova incijativa pokrenuta i da to Ministarstvo rešava, ali morao bih prvo da vidim, pa onda da poverujem - zaključuje Čikala.