Velikić: Raspad Jugoslavije je najveća tragedija u Evropi

Kultura 03. mar. 202121:44 > 22:10
Podeli:
Dragan Velikić Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

To nije tek tako neki raspad, to je cela jedna epoha iščezla. Jedan prostor se rasparčao i drugačije se geopolitički ustanovio. Tu je obilje tema, mogućnosti, tragedija... I to će još godinama da bude tema, kaže u intervjuu za Nova.rs pisac Dragan Velikić, čiji "Islednik" je u najužem izboru za nagradu "Žan Mone" za najbolji evropski roman objavljen u Francuskoj.

Dragan Velikić se sa romanom „Islednik“, za koji je osvojio svoju drugu Ninovu nagradu (2015), našao u najužem izboru za nagradu „Žan Mone“ za najbolji evropski roman objavljen u Francuskoj. Velikićeva knjiga izašla je nedavno u izdanju kuće „Agullo“ iz Bordoa, pod naslovom „Sveska izgubljena u Vinkovcima“, prate je dobre kritike, a priznanje za koje je nominovan ranijih godina dobili su autori poput Klaudija Magrisa, Antonija Tabukija, nobelovca Patrika Modijana, Horhea Sempruna…

Kritike su dobre, ušli ste u najuži izbor za nagradu „Žan Mone“. Jeste očekivali to?

– Ne. Nisam, zato što sam, za razliku od Nemačke i nekih drugih zemalja, u Francuskoj davno objavio dve knjige, tako da faktički tamo kao pisac nemam ime. I to me je dosta iznenadilo, tim pre što se knjiga tek pojavila. Imala je, istina, odlične najave. Znam odranije sa nemačkog govornog područja kako to ide. Pre nego što se knjiga pojavi, ona se u malom tiražu pošalje kritičarima, danas već i poznatim blogerima, ljudima koji ozbiljno prate književnost. Meni je izdavač poslao njihove utiske pre nego što je knjiga izašla. Moj izdavač nije veliki, nema mašineriju kakvu imaju oni veći, ali je ipak roman u najužem izboru. O dobitniku se odlučuje na leto, pa ćemo videti. Inače, postoje dve nagrade „Žan Mone“. Jedna se dodeljuje za politiku, a ona mnogo poznatija za književnost. Ubraja se u 10 najvećih književnih nagrada u Francuskoj. Ali da ne prejudiciramo. To je dobro za knjigu, jer čim je krenula u svoj život kod čitalaca i kritike ima tu odrednicu da je u najužem izboru za nagradu „Žan Mone“.

Moj izdavač planira da početkom iduće godine objavi i „Ruski prozor“. Za pisca je najvažniji dobar prevod. Jer, dobar prevod uvek znači poluotvorena vrata, bez obzira na okolnosti koje mogu da prate knjigu. Takođe je veoma važno da izdavač prati autora iz knjige u knjigu. Izdavači su kao fudbalski klubovi, a pisci kao igrači. U Nemačkoj imam „Hanzera“, jednog od najjačih, ali iskustvo mi kaže da su najbolji izdavači srednje kategorije, koji se mnogo više posvete autorima, jer kod najvećih, poput „Hanzera“ ili francuskog „Galimara“, neki pisac koji im je trideseti na listi je kao fudbaler koji nije u prvom timu. Kao da igra za Real, a u stvari sedi na klupi. Onda je mnogo bolje igrati za Atletiko Bilbao i biti stalno u kondiciji i na terenu. Kontinuitet je najvažniji, da pisac ima dugoročnije prisustvo u nekom jeziku.

U Francuskoj je naslov romana iz „Islednik“ promenjen u „Sveska izgubljena u Vinkovcima“…

– Jeste. Kad objavim roman u Srbiji, Slovačkoj, Mađarskoj, Sloveniji, pa i u Nemačkoj, znaju da nisam pisac trilera. Ali u Francuskoj, gde do sada nemam ime, lako bih se sa naslovom „Islednik“ našao u knjižarama na polici sa krimi literaturom i trilerima. U tom slučaju je pogrešan trag, jer oni koji vas traže ne nađu vas, a oni koji vas nađu nisu vas ni tražili. Moj izdavač je zato pažljivo odabrao naslov. Ko je čitao „Islednika“ zna da je motiv izgubljene sveske važan, i da se to dogodilo u Vinkovcima. Ja to prvo nisam prihvatio, zašto Vinkovci, ali su mi onda objasnili da je to upravo zato što je to mesto u Francuskoj nepoznato, pa zvuči pomalo enigmatično. Zvuči dobro „Sveska izgubljena u Vinkovcima“. Rade Šerbedžija rođen je u Vinkovcima, pa mi možda i on pomogne (smeh).

U jednoj od kritika navodi se da je u romanu „izvanredno sproveden pokušaj da se ispriča priča o bivšoj Jugoslaviji, o njenim ratovima, podelama granica, seobama i lutanjima njenih stanovnika“. Izgleda da Jugoslavija i raspad zemlje i dalje zanimaju čitaoce u Evropi i šire…

– To jeste najtragičniji događaj posle Drugog svetskog rata na našem kontinentu i samim tim kao tema funkcioniše. Međutim, to ne znači mnogo ukoliko nije podloga za dobro ispričanu priču, za umetničko delo, bez obzira na to da li se radi o filmu, književnom ili pozorišnom delu. Važno je pre svega u kojoj meri je pisac ili reditelj uspeo da to izrazi na jedan suveren način, tako da čitaoci ili gledaoci sa tim mogu da se identifikuju. Toliko dobrih knjiga je objavljeno sa tom temom. To nije tek tako neki raspad, to je cela jedna epoha iščezla. Jedan prostor se rasparčao i drugačije se geopolitički ustanovio. Tu je obilje tema, mogućnosti, tragedija… I to će još godinama da bude tema. Moći će da se izvuče i kroz sto godina neka od tih tema, ne mora da bude u prvom planu, ali može da bude potka za dobro napisan roman ili snimljen film, i to je onda uvek aktuelno. Sve naše odlike i strasti postoje u svim vremenima, na svim prostorima, u svim jezicima. To je nešto nepromenljivo: ljubav, strast, licemerje, mržnja, podlost, empatija… Sve je to nešto što je „na repertoaru“.

Dragan Velikić Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Jedan ste od naših najprevođenijih savremenih pisaca, romani su vam dobro prihvaćeni na nemačkom govornom području…

– Ne bih to posebno izdvajao, prvo su moje knjige otišle na nemačko govorno područje i tu je postojao kontinuitet. A znate, kada se na nekom velikom evropskom jeziku knjiga zapazi, to izaziva interes i kod izdavača na manjim jezicima. Davno sam konstatovao da će, sa novom geopoetičkom slikom Evrope i nestankom Istočne Evrope, jedan češki pisac, na primer, biti preveden u Bugarskoj ako prvo napravi nešto u Nemačkoj ili Francuskoj. To je istovremeno i preporuka i uočavanje. Davno, šezdesetih i sedamdesetih godina, dešavalo se da kad neki roman izađe u Češkoj, on izađe i u Bugarskoj, i u Jugoslaviji, i Rumuniji… Ali to sada nije slučaj. Može pisac u Rumuniji da napravi ne znam kakav uspeh, ali će izdavač iz Hrvatske to da „oslušne“ pre svega kada se knjiga pojavi na engleskom, na francuskom ili nemačkom.

Postoji li u tom smislu uopšte naša književnost na široj sceni, da li je prepoznatljiva?

– Postoji, kako da ne. Na nemačkom govornom području se zaista objavljuje, u Francuskoj, u Italiji… Čini mi se da u poslednjih nekoliko godina ove mlađe generacije lakše stižu do stranih izdavača. Takođe ima težinu i to kada pisci koji imaju ime u svojoj zemlji nešto preporuče.

Pogrešna je, dakle, percepcija da se u inostranstvu sve završava sa Andrićem i Kišom?

– Naravno. Tu su i Tišma, i Pekić… Postoji nešto što i po aktuelnosti i dnevnom kontekstu može da bude dobro, ali kad se stišaju timpani i dođe neko drugo vreme, da li je za nekog ostao interes odlučuje samo književnost, a ne remorkeri politike koji vuku, neki skandali i fenomeni. Ostaje literatura sama sa sobom. Najvažnije je biti dosledan sebi.

– Strastveni čitalac je najbolji pi-ar. To može da deluje neuverljivo, ali evo primera Gajta Gazdanova. Gazdanov, novi klasik ruske književnosti, generacija Nabokova – kod nas je „Paideia“ objavila njegova sabrana dela – postaje sve više svetski pisac. Umro je sedamdesetih godina, imao je neku percepciju u svetu, ali ne značajnu. A onda je krenulo da se objavljuje i u Rusiji – pošto je život proveo u Parizu i Minhenu – i kada sam bio urednik izdavačke delatnosti B92, na nagovor prevodioca Zorislava Paunkovića, objavio sam njegov roman „Noćni putevi“. Knjiga je više nego dobro prošla. Ja sam tog pisca, zaista vrhunskog, meni čak i dražeg od Nabokova, preporučivao i drugim izdavačima u inostranstvu. Moj grčki izdavač me je pitao: „Pa, dobro, moram da ga pročitam, ko je taj pisac kojeg hvališ više nego sebe?“ I dao sam svoj tekst kao predgovor, tako da je izašao i u Italiji, i u Sloveniji, izaći će i u Grčkoj zahvaljujući meni. A takvih je primera – da pisac preporuči omiljenog pisca – koliko hoćete.

Važne su danas i društvene mreže, pi-arovi, inflacija epiteta „poznati“, „kultni“ itd., ali jedino je važno da nešto funkcioniše ili ne funkcioniše. Ako je potrebno da kažemo „poznati“, onda znamo koliko je sati. Nećemo reći „poznati Ivo Andrić“ ili „poznati Vladan Desnica“, ili „kultni Pekić“.

Dragan Velikić Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Sad pišete i novi roman?

– Počeo sam jedan, pa sam ga ostavio, a sad sam u nekoj fazi pripreme i počeo sam drugi roman, dakle, dva romana. Ne znam koliko je to dobro. To mi se desilo kad sam pisao „Ruski prozor“, i onda u pauzi napisao „Dosije Domaševski“. Isplalo je dobro. Naravno, neću ja ta dva romana pisati paralelno, ali prosto su se zavrtele dve priče, dve magme iz kojih može, nadam se, da izađe neka literarna teritorija.

Možete li da nam otkrijete šta je tema?

– Ne bih sada. To je jako teško. Kad budem imao nešto, objaviću. Imam običaj da time što objavim odlomak odmah zaštitim i naslov.

Da li sve ovo što nam se dešava, ove pretnje novim zatvaranjima i uvođenjem policijskog časa, utiču na vašu rutinu?

– Znate kako, sve ovo je već postala navika. To odsustvo komunikacije nas zaista menja. Nije da sad nešto paranoišem, nego osećam i na sebi. Ne idete nigde da biste nečemu prisustvovali, samo prođete kao duh sa tom maskom. Sužena je čitava priča. Možda je kod mene tako jer sam slobodnjak, pa nemam obavezu da idem svaki dan na posao. Ali svakako utiče.

Bilo mi je jasno da sve to ne može da prođe sa jednom sezonom. Biće dobro ako prođe sa dve. Nisam nikakav stručnjak, ali logično je da taj virus oslabi, da jednostavno postane virus gripa za koji postoji i vakcina i na kakav smo se navikli. A plašim se da će i ovo leto da bude kilavo. A utiče, pogledajte bioskope, pozorišta, događanja, koncerte… To je jedno zatvaranje, zaključavanje života. Svakako da utiče na psihu. Ali ne na temu onoga o čemu pišem. Mada, opet i u tome što pišem, hteo-ne hteo, imam maske. Ne zbog aktuelnosti, nego ako moj junak ide Knez Mihailovom u proleće 2021. on nosi masku, pa ne mogu da kažem da je nema. Nije mi kovid ideja, niti tema, ali je to postala naša stvarnost, te maske. U svakoj jakni imam i masku i flašicu alkohola.

Promiče li nam nešto dok smo zaokupljeni kovidom?

– Promiče nam neka stvarnost koja nam je zbog kovida ukinuta. Evo, krivo mi je da ne mogu da putujem, a imao sam poziv da dođem u Pariz na promociju romana. I sad će ta promocija biti onlajn, ali to ne može da se poredi. Kada objavite negde knjigu u nekoj zemlji, divno je kada odete da se sa tom publikom upoznate. I medijski je to sasvim drugačije, nego to nešto onlajn…

Možda se do leta promene okolnosti, pa možda i odete u Francusku…

– Voleo bih, ali videćemo. Planirana je i neka mini turneja u Francuskoj u maju, ali to je sve na dugom štapu. I u Sloveniji mi je izašao roman „Adresa“, i isto je trebalo da imam promociju, pa je to otkazano i ništa. „Islednik“ bi sad na proleće trebalo da izađe u Italiji. Izdavač ne žuri, jer se i on nada da će se nešto dogoditi nabolje, pa da ću moći da održim književne večeri. To mi je važno, jer u Italiji imam izdavača koji me prati. „Islednik“ bi trebalo da izađe i u Ukrajini. U Grčkoj je planirana za ovu godinu „Bonavia“… Ako bude kao prošle godine, naravno da će mi biti krivo što propuštam toliko toga, jer šta ima lepše za pisca nego da, kada mu knjiga izađe na nekom jeziku, ide u tu zemlju i upozna svoje čitaoce? To je nešto za šta sam uskraćen ne samo ja, nego svi pisci.

Da ipak zaključimo nadom, to dobro zvuči?

– Da, jeste.

Komentari

Vaš komentar