Milenko Savović je čovek, koji je zapravo bio toliko dobar, da me je na neki način preobratio u ’partizanovca’. Iako ja lično nikad nisam bio neki sport fan, niti išta slično, ipak sam po porodičnoj liniji bio ’zvezdaš’, dakle neko ko nikako ne navija za Partizan. Međutim, on je mene naveo, ne direktno, nego indirektno – svojom neverovatno dobrom prirodom – da ja kao ’zvezdaš’ počnem da navijam upravo za Partizan. Tako da je to bio jedan onako čudan navijački momenat (smeh), seća se Srđan Gojković Gile, frontmen rok benda Električni Orgazam, svog dugog prijateljstva sa našim prerano preminulim košarkaškim asom Milenkom Savovićem.
„Ja sam u stvari uvek kao klinac, kad me pitaju, odgovarao kao iz puške da navijam za Zvezdu. Moj tata je navijao za Crvenu Zvezdu, pa sam se i ja po toj logici od malena deklarisao kao ’zvezdaš’. Ali, u periodu kad smo išli na te Savine utakmice, on je mene kao jednog ’zvezdaša’ uspeo da ubedi da – zbog tog našeg velikog prijateljstva – navijam za Partizan. U tadašnjem Partizanu, preko njega sam upoznao sve te ljude – i Saleta Đorđevića i Obradovića i Divca, Grbovića… Odem na utakmicu, oni igraju na primer protiv Crvene Zvezde, a ja u Zvezdi ne znam nikog. I onda je valjda bilo normalno da u takvoj situaciji navijam za Partizan. Pa sam se ja često šalio s tim, kad me ljudi pitaju za koga navijam, i odgovarao – u fudbalu za Zvezdu, a u košarci za Partizan. To je bila verovatno totalna šizofrenija, iz ugla nekog pravog ljubitelja sporta“, svedoči Gile o Savovićevoj tihoj harizmi.
Razgovarala: Zorica Kojić
Kada si i kako upoznao Milenka Savovića? Bili ste u istoj Gimnaziji?
– Mi smo zajedno išli u XI Gimnaziju, koja je tad bila u naselju Šumice, na Konjarniku, i ne mogu da se setim sad baš tačno kada je on došao u Beograd iz Trebinja, da li je to bio prvi ili drugi razred. Nismo išli u isto odeljenje, ali recimo pamtim da su dečaci iz mog i njegovog odeljenja zajedno radili fizičko. Tu smo se zapravo sreli prvi put. Došao na čas fizičkog čovek, onako ogroman, koji je odmah zbog svoje visine dobio nadimak – Mali (smeh). I ja sam njega ceo život zapravo zvao „Mali“. Nisam ga zvao ni Sava, ni Milenko, nego eto baš tako. To je bio njegov nadimak u gimnaziji, koji mu je u našoj komunikaciji ostao do kraja.
Nismo odmah postali nešto naročito bliski u tim srednjoškolskim danima, nego tek posle, kad je već krenula priča sa Električnim Orgazmom i svirkama. Onda sam počeo da ga viđam na koncertima i tu smo se malo kao više združili, a zapravo smo se onako baš zbližili 1984. godine, kad smo obojica letovali na Mljetu u isto vreme, i spavali u zgradi koja je danas manastir, a tada je bio hotel koji se zvao „Melita“. Tamo je, sećam se, bio i Branislav Rašić, fotograf, i još neko društvo, i tu sam ja u stvari provalio da Sava super kapira rokenrol, da ima dobar muzički ukus, što je u principu za mene bila glavna test-faza da li uopšte mogu da se s nekim družim – ono, da li imamo neka slična muzička interesovanja. To sam sa sigurnošću kod njega ustanovio te 1984. na Mljetu.
Zatim je krenulo intenzivnije prijateljstvo, i on je počeo redovno da se pojavljuje na našim koncertima, baš kad sam ja rekonsolidovao bend 1985. godine, tamo negde u vreme pravljenja pesama za Distorziju – što je možda bio neki period kad smo se i najviše družili – druga polovina 1984, 1985. i 1986, dakle vreme oko nastanka tog albuma.
Kako ga se sećaš iz tog vremena? Jeste li bili bliski po pitanju visine? Usput, jesi li bio zainteresovan da se i sam baviš košarkom kao klinac?
– Pa, ja sam igrao košarku u školskim danima, ali nikad nisam trenirao. Voleo sam je i bio sam relativno solidan igrač zbog visine i uopšte. Igrali smo i zajedno košarku na tim časovima fizičkog u Gimnaziji, mada je to bilo smešno, zato što je on bio profesionalac, a mi smo svi bili obični amateri. Pošto je Sava voleo i gitaru, to je onda nekako ispalo obrnuto – ja sam igrao košarku onako kako je on svirao gitaru (smeh). On je bio profi košarkaš, a ja profi muzičar. Ali smo se u stvari tu negde i našli.
Po čemu se Savović razlikovao od drugih sportista, kada je reč o muzičkom ukusu? Da li su sportisti u vreme ’novog talasa’ i tokom 1980-ih uobičajeno dolazili na koncerte Električnog Orgazma i drugih tadašnjih bendova?
– Slušaj, dolazili su i neki drugi osim Save, ali ih je uglavnom on dovodio. Ja lično nisam upoznao nijednog sportistu koji je u toj meri slušao rokenrol – ali ne samo to, Sava je bio ono što se kaže umetnička duša, voleo je i jako dobro poznavao i pozorište i film, čitao mnogo knjiga, tako da je sve to za mene bilo interesantno, jer sam ja nekako sportiste zamišljao u sasvim drugom stereotipu, kao ljude koje sve to baš mnogo i ne zanima, ili ako ih uopšte i zanima muzika, onda po pravilu nemaju baš najbolji ukus. Mada, bilo je tu i izuzetaka, počev od Radivoja Koraća, za koga se pričalo da je prvi doneo neke rokenrol singlove u Jugoslaviju, recimo. Savović je dolazio na koncerte sa Grbovićem, i sa Sašom Đorđevićem, sa Divcem, svi su oni voleli rokenrol. Negde krajem 1980-ih, Električni Orgazam imao je nekog menadžera u Novom Sadu, i jedno vreme smo tamo maltene živeli, jer nam je tu bila baza za turneju po Vojvodini i po Slavoniji. A košarkaši Partizana su u tom istom trenutku imali neke svoje pripreme od par nedelja u Novom Sadu, tako da smo se tada baš onako dosta družili i često viđali sa već pomenutom postavom Partizana, gde su bili Đorđević, Obradović, Divac, Grbović, Sava i ostali košarkaši.
Sava je ubrzo postao jedan od mojih bliskih prijatelja i sa njim sam mogao da pričam o nekim stvarima o kojima razgovaraš samo sa stvarno najbližima. Lično nikada, kažem, nisam upoznao nikog ko je bio toliko dobar poznavalac rokenrola i istovremeno tako dobra duša, kao što je on bio.
Kako se dalje razvijalo vaše druženje? Poznata je tvoja priča o onoj legendarnoj Partizanovoj pobedi nad Cibonom u Zagrebu? Kako se sećaš tog događaja?
– Ta utakmica je bila još jedan od tih nekih naših slučajnih susreta. Mi smo imali koncert u Zagrebu otprilike u isto vreme kada su oni igrali tu utakmicu sa Cibonom, njihovim glavnim rivalom za jugoslovensku titulu – a samo bih da napomenem kako je reč o postavi Cibone koju je u tom trenutku predvodio jedan Dražen Petrović kao najbolji igrač! Oni su tu, dakle, bili najveći pretendenti na titulu, i Partizan je godinama gubio od Cibone u Zagrebu, a eventualno pobeđivao u Beogradu. Tako da su nas oni zvali, nešto kao „aj’ dođite na utakmicu“, i onda smo mi stvarno otišli. Švabu to nikada nije preterano zanimalo, pa nije ni krenuo sa nama, ali smo Banana, Čavke i ja bili tamo i Partizan je prvi put, posle ne znam koliko vremena, pobedio Cibonu u Zagrebu. I to je bio stvarno spektakl i senzacija, pre svega za Partizan, jer ja ionako nikad nisam bio neki veliki sport fan, i da nije bilo Save ne bih video ni tih par utakmica, na koje me je dovukao (smeh).
Pošto košarkaši često imaju neku vrstu – ne znam bolju reč od – sujeverja, u smislu da im neko ili nešto predstavlja amajliju – tipa, u ovom paru čarapa ili u ovim patikama uvek pobeđujem (smeh) – mislim da su oni u jednom trenutku stvarno istripovali da mi njima donosimo sreću, jer smo prvi put kao bend eto bili na toj utakmici, a nikad inače ne idemo na takva mesta, pa oni – gle – pobediše. Sećam se da je Grbović nakon te utakmice digao Čavketa u vazduh i da ga je na rukama izneo iz hale, toliko su bili u euforiji zbog te pobede.
Da li je istina da si u tom opštem oduševljenju na završetku pomenute utakmice, ti zapravo dobio neke značajne ideje za veliki hit Orgazma „Igra rokenrol cela Jugoslavija“?
– Ta utakmica sa Cibonom je, mislim, po svoj prilici bila 1987. godine, uoči snimanja našeg novog albuma, a što se tih navijačkih bubnjeva u pomenutoj pesmi tiče, oni definitivno imaju veze sa nekom košarkaškom utakmicom. Sava je u jednom svom intervjuu kasnije recimo pričao kako je ta ideja u stvari potekla sa utakmice Partizana u Hali Sportova u Beogradu, to su ti čuveni navijački bubnjevi sa ritmom tam-tam-tata-tam – koji se, by the way, pojavljuju u nekim rokenrol pesmama, recimo, kod Ramonesa u „Do You Remember Rock ‘n’ Roll Radio?“- ali meni je to baš kliknulo, eto, na košarkaškoj utakmici. Treba reći da je pesma „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ već postojala, ali nije još uvek imala taj deo sa bubnjevima, što lepo može da se čuje na onom alternativnom izdanju albuma Letim Sanjam Dišem, koje smo objavili pre neku godinu. U toj ranoj verziji pesme nema pomenutog dela, što znači da je on nastao kasnije, verovatno tik pred snimanje zvanične verzije pesme, koja se našla na albumu. To je, dakle, naknadno ubačeno.
Kako je teklo vaše kasnije druženje? Koliko ste se često susretali tokom decenija koje su usledile? Sećaš li se nekog zanimljivog događaja, anegdote?
– Pa, ne mogu sad da se tačno setim baš neke anegdote, u smislu nekog onako smešnog događaja, ali viđali smo se mi stalno – možda nismo više bili u tako svakodnevnom kontaktu, kao sredinom 1980-ih, kad smo se neprestano nalazili dok smo radili Distorziju, išli zajedno na Akademiju, na koncerte, u bioskope… I to ne samo on i ja – u to vreme je Čavketov stan služio kao neka centrala, jer se nalazio na Studentskom trgu, a Sava je bio jedan od onih ljudi koji bi samo iznenada banuli kod Čavketa, dok smo mi tu i tako bili redovni, naročito Banana i ja.
Druženje se nastavilo i 1990-ih, već je krenulo ono ludilo rata, i nismo se više toliko često susretali, ali bismo se čuli tu i tamo, jednom u mesec-dva, ili nabasali jedan na drugog na nekim žurevima, kao kod pokojnog Jele (Miladina Jeličića, fotografa – prim.aut.), na nekim koncertima i tako to. Kada bi Orgazam svirao u Beogradu, on bi skoro pa uvek došao na taj koncert, na koncerte Discipline Kičme je dolazio, na Partibrejkerse, jer je bio takođe super ortak sa Canetom – održavali smo, dakle, to prijateljstvo, svakako.
Šta se dešavalo poslednjih nedelja sa njim? Da li si bio svestan težine njegovih zdravstvenih problema? Da li ste bili u kontaktu baš tih dana pre nego što nas je napustio?
– Sava je poreklom iz Trebinja, ima kuću tamo i svoju familiju, i relativno često je odlazio u svoj rodni grad. Mislim da je i sada otišao verovatno na neki odmor u Trebinje. Ja ne bih ni znao da se on nalazi tamo, da me nije neka zajednička prijateljica obavestila kako je Sava otišao u Trebinje, dobio koronu i završio u bolnici. Onda sam mu pisao neke poruke, nešto kao – šta se dešava, kako si? – veoma kratke, da ga ne zamaram, a on mi je odgovarao optimistično, u stilu – da, da, biće sve okej. Tu su bile i neke moje podrške tipa – ma ti si jak i disciplinovan, izguraćeš ti to – a on mi odgovara – naravno, sad je pravi trenutak za to. Verovao je da će biti sve u redu. Ono što me je zabrinulo jeste što je on relativno dugo bio hospitalizovan, duže nego što je uobičajeno u takvim slučajevima, a onda je uznemirujuće bilo i to što poslednjih nedelju dana uopšte nije odgovarao na moje poruke. Preko prijateljice sam saznao da je navodno doktor uzeo mobilne telefone svima na tom odeljenju, da se ne bi zamarali. Ali, već u poslednjim porukama pisao je da je umoran, da mu stalno bude kao malo bolje, pa se bolest opet vrati, i tada sam počeo već ozbiljno da strepim za njegovo zdravlje, a naročito kada je sasvim prestao da odgovara na moje poruke. Nažalost, završilo se tragično…
Sve- ti Sa-va!
pevala je Hala!— Mjehur na Mreži (@mjehurnamrezi) March 1, 2021
Šta je po tebi najvažnije čega treba da se sećamo u vezi sa Milenkom Savovićem?
– On je stvarno bio sasvim poseban čovek, pre svega vrhunski košarkaš – u svom zanimanju bio je dakle jedan od najboljih. U tom profesionalnom smislu, izvanredno je radio svoj posao, a postao je i kapiten tima, što znači da si zaista ličnost od formata, koja može i druge ljude da inspiriše i moćno ih pokrene u nekom pravcu, što bi rezultiralo pobedom na utakmicama i uopšte nekim sportskim uspehom. Ja ću ga se lično sećati kao jednog izuzetno dobrog čoveka – nisam zaista previše ljudi u životu upoznao za koje bih mogao da kažem da su oličenje dobrote na taj način koji je njega krasio. Sećaću ga se kao jednostavno dobrog ljudskog bića i bliskog prijatelja, u kog možeš da imaš poverenja i u nekim najtežim momentima, i od koga sasvim sigurno nikada ne možeš da doživiš ništa loše i zlo u bilo kojoj situaciji. Samo dobro, najbolje.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare