Glavna junakinja je Vanja, svojeglava ženku koja nam je najpre privukla pažnju svojom razbarušenom dlakom, ali i ignorišućim odnosom, kako prema ostalim psima, tako i prema članovima ekipe filma. Saznali smo od zaposlenih u zatvoru da nije prošla proces dresure, da odbija da se prilagodi i da je kao štene ostavljena na ulici kada su vlasnici shvatili da nije haski, priča reditelj Dejan Petrović, čiji film "Prilagođeni" će biti prikazan na ovogodišnjem Beldoksu.
Petrovićev kratki, opservacijski dokumentarac je film koji nam otkriva jedinstveno prihvatilište za pse u Evropi, koje se nalazi u zatvoru u Sremskoj Mitrovici i u kome se sprovodi program resocijalizacije osuđenika putem obuke pasa.
Na šta vaša priča ukazuje?
– Filmom smo želeli da ukažemo na univerzalne probleme sa kojima se susrećemo od najranijeg detinjstva. Uspostavljajući paralelu između azila za pse i društva, kao i prikazivanjem dresure pasa. U filmu se bavimo društveno aktuelnom temom koja nas navodi da se zapitamo – ko su zapravo autoriteti čijoj se volji potčinjavamo i zašto nekritički prihvatamo vrednosti koje nam oni nameću. Od najranijeg detinjstva smo pod uticajem različitih sistema i autoriteta, od roditelja, nastavnika, šefova, vođa i mnogih drugih koji uz pomoć nagrade i kazne pokušavaju da nas „nauče“ kakvo ponašanje je prihvatljivo, kako da postanemo „dobri ljudi“. Kada smo nagrađeni osećamo se dobro, nastavljamo da radimo i govorimo ono što drugi očekuju, živeći u obmani da posedujemo vlastitu volju, slobodu.
Glavna junakinja filma je lutalica Vanja. Zbog čega je izbor pao baš na nju i da li je bilo teško da se ona dresira?
– U prihvatilištu se nalazi oko 300 pasa i bilo nam je zaista teško da pronađemo junaka filma. Uz pomoć ljudi zaposlenih u zatvoru, kao i osuđenika koji rade sa psima, Dragan Vildović, direktor fotografije i ja, odlučili smo se za Vanju, svojeglavu ženku koja nam je najpre privukla pažnju svojom razabarušenom dlakom, dostojanstvenošću u držanju tela ali i ignorišućim odnosom, kako prema ostalim psima, tako i prema nama – članovima ekipe filma. Saznali smo od zaposlenih da nije prošla proces dresure, da odbija da se prilagodi, izdresira ali i o njenom životu pre dolaska u azil. Rekli su nam da je kao štene ostavljena na ulici kada su vlasnici shvatili da nije haski, iako je izgledom podsećala na psa sa pedigreom. Izabrali smo Vanju i zajedno sa njom krenuli u dvomesečnu avanturu u kojoj se uspešno suprotstavljala dreseru koji je nagradom i kaznom pokušavao da ukroti njenu prirodu. Bili smo svedoci izrazito konfliktnih situacija ali i empatije između ova dva bića koja dolaze sa margine i dele sličnu sudbinu.
Kako je došlo do toga da obradite baš ovu neobičnu priču?
– Po završetku filma „Isti“, dokumentarca koji smo tokom 2016. godine snimali u nekoliko zatvora u Srbiji, za zaposlene i osuđenike Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici, organizovali smo internu projekciju i tada sam od upravnika zatvora saznao da je pokrenut projekat koji ima za cilj resocijalizaciju osuđenika putem obuke pasa. Osećao sam da je u pitanju dobra priča ali u tom trenutku nisam želeo da sledeći dokumentarac snimamo u zatvoru. Par dana kasnije, dok sam sedeo na piću sa kolegom Goranom Radovanovićem, ispričao sam mu priču o azilu i psima. Njegova reakcija na licu, dok sam mu prenosio svoje utiske iz prihvatilišta, bila mi je dovoljna da već sutradan pozovem Upravu za izvršenje krivičnih sankcija i zatražim dozvolu za snimanje svog novog filma. I tako smo započeli snimanje novog dokumentaraca koji se u najširem smislu bavi zajedničkom temom – relativnošću slobode.
Film je snimljen u Kazneno popravnom domu u Sremskoj Mitrovici. Po čemu je ovaj prostor specifičan i drugačiji?
– Generalno, zatvori su veoma inspirativno mesto za mnoge autore u kome svakodnevno možete pronaći nekoliko priča za dokumentarni film. Zahvaljujući posvećenosti ljudi koji su na čelu zatvora, zaposlenima i osuđenicima, zatvor u Sremskoj Mitrovici je posebno zanimljiv zbog dodatnih programa koje realizuju u cilju resocijalizacije osuđenika. Tako je ovaj zatvor jedan od tri u Evropi u kome se sprovodi program resocijalizacije osuđenika putem obuke pasa i jedini u Evropi u kome postoji prihvatilište za pse u samom zatvoru. Zahvaljujući dugoj tradiciji uzgajanja lipicanera, ovaj zatvor ima jednu od najlepših ergela u Srbiji i jedina je ustanova tog tipa u Evropi koja spovodi program resocijalizacije osuđenika kroz vođenje brige o konjima.Takođe, ovaj zatvor je poseban i po Muzeju koji se nalazi u podrumu zgrade Zavoda u kome su izloženi zanimljivi eksponati – poput sefa iz 1895. godine, čiji je ključ davno izgubljen i niko do danas nije uspeo da ga otvori. Za nas dokumentarste izuzetno je bitno da istražujući priču pronalazimo neobično, posebno, neočekivano u svakodnevnim situacijama, običnim mestima ili ljudima koji su tu oko nas. Zatvor u Sremskoj Mitrovici svakako je mesto u kome možemo pronaći interesantne priče.
Prihvatilište za pse se nalazi u samom zatvoru. Da li ste se vi lično vezali za neku kucu dok ste radili na ovom projektu?
– Snimati u prihvatilištu za pse je poseban doživljaj i kada otvorite vrata ogromnog hangara u kome se sa obe strane prolaza nalaze kavezi sa psima, doživite snažne vizuelne ali i zvučne utiske. Najpre psi pored kojih prolazite počinju da laju, a zatim, dok odlazite ka drugom kraju prihvatilišta, pridružuju im se i ostali psi, koje svojim prolaskom mamite da reaguju. Izloženi ste sve intenzivnijoj buci, kakofoniji različitih zvukova, od laveži, preko zavijanja haskija do zvukova rešetaka o koje psi udaraju pokušavajući da vam skrenu pažnju. Prilazeći suprotnom kraju dugačkog hodnika azila, kao u filmu sve odlazi u fejdaut, sve se stišava do potpune tišine koje postajete svesni tek kada čujete cvrkut ponekog vrapca na tavanici azila ili psa koji halapljivo jede iz činije, koja mu na kraju postaje igračka za kojom sa drugim psima juri po kavezu, zabavljajući se. Sećam se prvog ulaska u azil našeg snimatelja i dizajnera zvuka, Nikole Cvijanovića, koji je svu tu buku prihvatio kao izazov i neprestano radio na iznalaženju kreativnih rešenja u postprodukciji. Tokom boravka u azilu, nismo mogli da odolimo potrebi da se u pauzama igramo sa tim psima, u čijim očima smo mogli da prepoznamo toliko ljubavi i želje da ih dotaknemo. Jedan od mojih ljubimaca tih dana bio je prepametni, ogromni mešanac, koga su zvali Meda, koji bi svaki put kada bi dolazili prepoznao zvuk kombija i presrećan iz svog kaveza istrčavao u malo, žicom ograđeno dvorište, da nas sačeka. Ljubomoru na svoje cimere – pse koji su se takođe borili za našu pažnju, pokazivao bi režanjem koje smo mogli samo čuti, bez reakcije na licu. Umiljato nas je gledao, mahao repom i uživao dok smo ga mazili. Meda je samo jedan od pasa koji nas je šarmirao i pomogao da prepoznamo koliko smo zapravo slični sa njima. Jer i u azilu, možete videti snažna prijateljstva među psima ali i rivalstva, ljubav i ljubomoru, potrebu za pažnjom i prihvatanjem.
Da li znate Vanjinu sudbinu?
– Nekoliko meseci nakon snimanja, prilikom dosnimavanja određenih kadrova u zatvoru, posetili smo Vanju koja je u međuvremenu dobila i na kilaži. Mislili smo da nas je zaboravila ali čim nas je omirisala, počela je da trčkara oko nas i da se igra. Povremeno, kada se čujem sa ljudima iz zatvora, pitam za Vanju i nadam se da će ljudi koji vole pse a pre svega koji su posvećeni i imaju mogućnosti da vode računa o njima, da udome Vanju, ali i druge pse koji se godinama nalaze u azilu.
Bonus video: Val Kilmer, dokumentarni film
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar