Piše Vladislava Gordić Petković: Šok i šteta

Piše: Vladislava Gordić PetkovićBritanski teoretičar Teri Iglton kaže da književni kanon stvaraju „naročiti ljudi iz naročitih razloga u izvesnom vremenskom trenutku“, ukazujući tako na ono što mnogi gube iz vida – književni kanon je specifičan proizvod određenih istorijskih i kulturnih okolnosti.Od ove dvojice mnogo manje poznata teoretičarka Helen Dej okreće se praktičnim pitanjima: ona tvrdi da studentima u nastavi nedostaje perspektiva „helikoptera“. Uz pomoć ove neobične metafore dolazimo do suštine: ma kakav odnos prema književnom kanonu imali, bilo da ga smatramo neupitnim, zastarelim ili zrelim za promene, on mora da omogući holistički, integrativni pogled na književnost.U svetskoj književnosti mnogo je više izuzetnih dela nego što može da ih stane u ograničene okvire školske lektire. Nemoguće je ne ogrešiti se, i svaki put kad se program menja, dolazi do štete ili šoka. Sa druge strane, čini se da ne možemo izbeći generacijski pogled na ovu temu: nemoguće je o lektiri govoriti bez sete i nostalgije, bez ironije i gorčine, bez idealizovanja ili demonizovanja vremena prošlih i budućih.Ako se upitamo o funkciji lektire, moramo se upitati o prioritetima njenog prisustva u nastavi. Da li je cilj upoznati istoriju književnosti? Zavoleti čitanje? Proširiti granice obrazovanja?Književnost nije svodiva na zaplet romana, na metaforu u pesmi niti na poruku koju šalje, ali ona jeste sve to skupa. Književno delo nije puki privezak epohe kojoj pripada, ali o vremenu u kom nastaje govori mnogo, ponekad i sve.Ako je ideja da se kroz školski program upozna istorija nacionalne i svetske književnosti, onda se književnom korpusu možda ne mora pristupiti hronološki  - možda mu se može pristupiti žanrovski, tako što će profesori i učenici zajedno otkrivati i prepoznavati kontinuitet motiva i jezičkog izraza u razvoju poezije, drame, romana?Ako je cilj da se razvije ljubav prema čitanju i da se književnost prepozna kao deo kulturnog identiteta, onda bi možda od veće pomoći bilo da se uvede više savremene književnosti, koju učenici prepoznaju kao sebi blisku?Rađa se i mnogo drugih pitanja. Da li književnost treba posmatrati kao autonomnu i samosvojnu granu umetnosti, ili je povezati sa vizuelnim umetnostima? Da li, kad govorimo o književnom tekstu, treba odmah progovoriti i o pozorišnoj i filmskoj adaptaciji tog teksta? Da li, uporedo sa čitanjem, treba učiti kako se čita? Ovo poslednje pitanje meni se čini kao pitanje svih pitanja i ono nas vraća na početak svih početaka, ali i na Desanku Maksimović kao akterku kanonske zabune. Desanka je uvek tu, a kad prođe ovaj trenutni šok zbog njenog insceniranog izgnanstva, nastaće neprocenjiva šteta ukoliko ne budemo u stanju da prepoznamo njeno trajno prisustvo među nama.Šokirana što je iz programa izbačen Antonije Isaković (ISKOVIČ, kako je napisano u dokumentu koji je do mene stigao preko linka iz jednog dnevnog lista), što je nestao Fokner, Hemingvej i Vesna Parun, savetujem njihov povratak, i predlažem da im društvo prave makar Fransoa Rable, Džefri Čoser, Džonatan Svift, Herman Melvil, Marsel Prust, Semjuel Tejlor Koulridž, Henri Džejms, Doris Lesing i Margaret Atvud; da se razmotri Semper idem Đorđa Lebovića, Mihizov Banović Strahinja i Hasanaginica Ljubomira Simovića, da se sjajan niz savremenih ženskih dramskih tekstova za koje već znamo dopuni Licem od stakla Marije Karaklajić; da se makar odškrinu vrata prema poeziji Ane Ristović, Tanje Stupar Trifunović, Ognjenke Lakićević. Postoje, uostalom, pouzdane antologije savremenih proznih, pesničkih i dramskih tekstova koje su nastajale prethodnih godina. One pomažu kanonu da se dogradi, i tako opstane.(Autorka je književna teoretičarka, kritičarka i redovna profesorka Filozofskog fakulteta u Novom  Sadu)