Definicije književnog kanona su raznolike: tradicionalisti poput američkog teoretičara Harolda Bluma, smatraju da je kanon nasušna potreba i da bez njega „prestajemo da mislimo“.
Piše: Vladislava Gordić Petković
Britanski teoretičar Teri Iglton kaže da književni kanon stvaraju „naročiti ljudi iz naročitih razloga u izvesnom vremenskom trenutku“, ukazujući tako na ono što mnogi gube iz vida – književni kanon je specifičan proizvod određenih istorijskih i kulturnih okolnosti.
Od ove dvojice mnogo manje poznata teoretičarka Helen Dej okreće se praktičnim pitanjima: ona tvrdi da studentima u nastavi nedostaje perspektiva „helikoptera“. Uz pomoć ove neobične metafore dolazimo do suštine: ma kakav odnos prema književnom kanonu imali, bilo da ga smatramo neupitnim, zastarelim ili zrelim za promene, on mora da omogući holistički, integrativni pogled na književnost.
U svetskoj književnosti mnogo je više izuzetnih dela nego što može da ih stane u ograničene okvire školske lektire. Nemoguće je ne ogrešiti se, i svaki put kad se program menja, dolazi do štete ili šoka. Sa druge strane, čini se da ne možemo izbeći generacijski pogled na ovu temu: nemoguće je o lektiri govoriti bez sete i nostalgije, bez ironije i gorčine, bez idealizovanja ili demonizovanja vremena prošlih i budućih.
Ako se upitamo o funkciji lektire, moramo se upitati o prioritetima njenog prisustva u nastavi. Da li je cilj upoznati istoriju književnosti? Zavoleti čitanje? Proširiti granice obrazovanja?
Književnost nije svodiva na zaplet romana, na metaforu u pesmi niti na poruku koju šalje, ali ona jeste sve to skupa. Književno delo nije puki privezak epohe kojoj pripada, ali o vremenu u kom nastaje govori mnogo, ponekad i sve.
Ako je ideja da se kroz školski program upozna istorija nacionalne i svetske književnosti, onda se književnom korpusu možda ne mora pristupiti hronološki – možda mu se može pristupiti žanrovski, tako što će profesori i učenici zajedno otkrivati i prepoznavati kontinuitet motiva i jezičkog izraza u razvoju poezije, drame, romana?
Ako je cilj da se razvije ljubav prema čitanju i da se književnost prepozna kao deo kulturnog identiteta, onda bi možda od veće pomoći bilo da se uvede više savremene književnosti, koju učenici prepoznaju kao sebi blisku?
Pročitajte još:
Rađa se i mnogo drugih pitanja. Da li književnost treba posmatrati kao autonomnu i samosvojnu granu umetnosti, ili je povezati sa vizuelnim umetnostima? Da li, kad govorimo o književnom tekstu, treba odmah progovoriti i o pozorišnoj i filmskoj adaptaciji tog teksta? Da li, uporedo sa čitanjem, treba učiti kako se čita? Ovo poslednje pitanje meni se čini kao pitanje svih pitanja i ono nas vraća na početak svih početaka, ali i na Desanku Maksimović kao akterku kanonske zabune. Desanka je uvek tu, a kad prođe ovaj trenutni šok zbog njenog insceniranog izgnanstva, nastaće neprocenjiva šteta ukoliko ne budemo u stanju da prepoznamo njeno trajno prisustvo među nama.
Šokirana što je iz programa izbačen Antonije Isaković (ISKOVIČ, kako je napisano u dokumentu koji je do mene stigao preko linka iz jednog dnevnog lista), što je nestao Fokner, Hemingvej i Vesna Parun, savetujem njihov povratak, i predlažem da im društvo prave makar Fransoa Rable, Džefri Čoser, Džonatan Svift, Herman Melvil, Marsel Prust, Semjuel Tejlor Koulridž, Henri Džejms, Doris Lesing i Margaret Atvud; da se razmotri Semper idem Đorđa Lebovića, Mihizov Banović Strahinja i Hasanaginica Ljubomira Simovića, da se sjajan niz savremenih ženskih dramskih tekstova za koje već znamo dopuni Licem od stakla Marije Karaklajić; da se makar odškrinu vrata prema poeziji Ane Ristović, Tanje Stupar Trifunović, Ognjenke Lakićević. Postoje, uostalom, pouzdane antologije savremenih proznih, pesničkih i dramskih tekstova koje su nastajale prethodnih godina. One pomažu kanonu da se dogradi, i tako opstane.
(Autorka je književna teoretičarka, kritičarka i redovna profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu)
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare