Piše Mihajlo Pantić: Lektira

Piše: Mihajlo PantićTo nije sporno, ali takvo obrazloženje nije dovoljno jer i drugi srpski kanonski pisci nisu (uopšte) zastupljeni u pomenutom programu (najnoviji primer je izostavljanje romana „Proljeća Ivana Galeba” Vladana Desnice, u svakom pogledu reprezentativnog dela iz perioda obnovljenog modernizma posle Drugog svetskog rata). Stoga kao dodatni argument treba reći da poeziji Desanke Maksimović u okviru tog stalno pominjanog kanona pripada sasvim povlašćeno mesto. Prevedeno na svima razumljiv jezik to znači da je Desanka Maksimović tokom 20. veka postala opšti, svima poznat i drag sinonim i za pesničku umetnost i za figuru pesnika, što znaju svi, pa i oni koji posle školovanja nisu pročitali ni jednu, ne samo Desankinu pesmu. A to je za srpsku kulturu, koja je svojim magistralnim delom uglavnom muška, u stalnom prevladavanju i revitalizaciji konzervativno-patrijahalnog modela, postignuće prvog reda, bez obzira na to što znatan deo i Desankine poezije nastaje u ozračju upravo tog i takvog kulturnog modela.Zbog toga je ovom pitanju trebalo pristupiti taktičnije, jer reforma školskog programa prevazilazi nadležnost bilo koje i bilo kakve, ma koliko kompetentne komisije. A još manje je reč o pitanju koje treba da rešavaju ministri i drugi državni činovnici. Do konsenzusa o nekom rešenju naznačenog tipa može se jedino doći posle temeljne i široke rasprave u kojima će najpre učestvovati praktičari, profesori u osnovnim i srednjim školama, potom stručna tela sa univerziteta i odgovarajuće državne institucije, te, najzad, i strukovna umetnička udruženja. Ovako se ponovila već pomalo ofucana zakonitost čije autorstvo pripisuju Čerčilu: – „Ako ne želiš da rešiš problem, formiraj komisiju”. Za sve decenije života, možda već od petog razreda osnovne škole, pa sve do dana današnjeg, slušam monotono ponavljan zahtev da „program treba reformisati”. I kad god se taj program „reformiše”, pojavljuju se slični slučajevi (pamtim rasprave o Dučiću, Crnjanskom i Kišu), koji potom, medijski oglašeni, a uz obilnu pomoć ovog ili onog vladajućeg političkog aparata, prerastaju u nikom potrebne incidente. Tako iz vidnog polja izmiču druga, prioritetno važna pitanja položaja nastavničke profesije koja se ne mogu rešavati bez volje, nastojanja i odluka političke administracije. Ukratko, da bi neko mlado biće na čija interesovanja danas pretenduje milion drugih iskušenja i izazova bilo upućeno i na razumevanje književnosti, i kasnije održavanje navike čitanja, potreban je posebno velik trud, naročito u vremenu u kojem je nastavnička profesija u osnovnom i srednjem obrazovanju vrlo potcenjena.Osnovno i srednje obrazovanje u Srbiji traje dvanaest godina. U nastavi srpskog jezika i književnosti, svedenoj na nedovoljan broj časova, postoji jasno određen cilj – naučiti mlade ljude da jasno i dobro govore, pravilno pišu i da imaju ne samo dovoljno znanja o kulturi i tradiciji kojoj pripadaju, već i odnegovan čitalački ukus praćen uverenjem da su stanovnici sveta. Do toga cilja stiže se postepeno, pa se naporedo sa izučavanjem pravopisa i gramatike srpskog jezika đacima predstavljaju i tumače kanonska dela srpske i svetske književnosti, od srednjeg veka do neposredne savremenosti, i to hronološki, u stalnom pozivanju na prethodno stečena zvanja. Sa poezijom Desanke Maksimović, ne slučajno, počinje, a u određenoj meri i okončava školski susret sa poezijom stoga što upravo nju odlikuje širok značenjski raspon, prijemčiv svim uzrastima. Sve ovo je moglo proteći bez buke, jednostavnim pomeranjem knjige „Tražim pomilovanje” u drugi razred, i, posebno, bez sasvim neumesne rezolutnosti dežurne političke „pameti” koja ne propušta priliku da pokaže kako sve može i, više i toga: – sveta jednostavnosti! – kako sve zna. Nažalost, ona se ne oglašava kada je to potrebno, na primer kada se govori o budžetskom položaju kulture ili, nedavno, kada se u javnosti povela reč o slobodnim umetnicima koji su ostali bez ikakvih prihoda tokom vanrednog stanja.