Piše Ognjenka Lakićević: Poeziju odjednom svi čitaju

Piše: Ognjenka LakićevićU suprotnom, dešava nam se tabloidna stvarnost, svakog dana nova drama na neku temu koja skreće pažnju sa važnih stvari i suštine, gomila buke koju stvaraju površni stavovi samo doprinosi konfuziji.Ali, ljudi mnogo vole da govore tek da bi nešto rekli, da daju sebi na značaju, čak i kad nemaju sve informacije. Sutra će već neka nova afera i drama zauzeti mesto ove književne. Zato je jasno koliko je svaka tema nekako zapravo nebitna. U ovakvom svetu gde svi samo reaguju i imaju mišljenja, postaje mi neprijatno da imam mišljenje.Što se konkretno afere Desanka Maksimović tiče, smatram da je drama i histerija nastala jer su ljudi kao tempirane bombe, reaktivni su a da se ni ne informišu, odnosno da je, kao i obično, i ovo slučaj koji spada u folder 'mnogo buke ni oko čega'. Za početak, koliko sam shvatila, vest je istrgnuta iz konteksta. Takođe. plan i program lektire je pretrpeo još neke promene, zašto nismo i o njima pričali?Kako sam saznala, uveden je Lalić, ali to se slabo pominje, valjda jer većina nije ni čula za njega.Smatram da je mnogo važnije videti kakve su sveukupne promene urađene u nastavnom planu i programu, pa bi poznavanje šireg konteksta onda imalo smisla i na osnovu toga tek bi mogao da se zauzme neki stav.Desanka Maksimović, kao pesnikinja i kao jedna od retkih žena u srpskoj književnosti zastupljenih u lektiri, svakako treba da ima značajno mesto kada je reč o izučavanju poezije u školi. Kao što vidim, ona i ima značajno mesto, ali u planu i programu osnovne škole, svakog razreda, što je sasvim smisleno, i na početku srednje. Njena poezija je izbačena iz lektire za 3. i 4. razred srednje. Eto, oko toga je toliko buke.Moje pitanje je: zašto je Desanka Maksimović uopšte bila deo lektire za 3. i 4. razred gimnazije?Onaj ko je hteo da nauči išta o poeziji, savladao je nekakvo znanje o poeziji Desanke Maksimović do srednje škole. 3. i 4. razred gimnazije je konačno vreme da se učenici upoznaju sa velikanima savremene poezije, pošto su u osnovnoj školi dovoljno izučavali klasike, ovo bi bila jedna sasvim logična nadgradnja. Prilika da zapravo saznaju da postoji poezija koja je bliska njihovom jeziku i senzibilitetu, poezija sa kojom će se povezati, koju će konačno možda i zavoleti, koja će ih možda i inspirisati da sami pišu poeziju na način na koji se to radi poslednjih pedesetak godina, što je jedan period poprilično ispušten iz lektire, kao da je poezija umrla nakon Branka Miljkovića.Razumem potrebu za proučavanjem istorije književnosti, ali ako decu prvo ne zainteresuješ za sam predmet proučavanja, oni će srpski jezik i književnost videti samo kao jedan dosadan predmet, a ne prostor za ogromnu strast, prostor u kojem će oni najviše govoriti o sebi, prostor za rast, mesto za identifikaciju sa sobom i univerzalno učenje o ljudima.Ono šta je ovde zapravo suština je sam plan i program, mi nemamo u lektiri velikane poput Tadeuša Ruževiča, Zbignjeva Herberta, američkih bitnika, kao ni savremenih pesnika iz Srbije i regiona (savremenih u odnosu na 2020.godinu). Na radionicama poezije koje držim dolaze studenti književnosti koji ne poznaju savremenu poeziju, a to nije njihova krivica - ako nemate baš sjajnog nastavnika koji će vas upućivati u poeziju van lektire, ili se ne interesujete za poeziju van škole, vaše znanje o savremenoj poeziji biće nikakvo, što je veliki problem. Način analize pesama ne osposobljava zaista kritičko mišljenje već je većina tih časova nepodnošljivo dosadna. Kao neko ko je voleo poeziju i književnost uopšte, i stalno tražio još, smrtno sam se dosađivala na časovima srpskog. Učenici izađu iz škole a ne shvate šta je poezija zapravo i koliko oni lično mogu da se povežu s njom, a ta otkrića menjaju život. Samo, na taj način osposobljavate ljude da čitaju, promišljaju, preispituju i misle, a shvatam da to nije u interesu ni jednog sistema, jer ljudi koji misle svojom glavom predstavljaju subverzivnu snagu - to su oni ljudi koji ne donose dramatične stavove na osnovu pročitanog naslova vesti, već se bave problematikom malo temeljnije, ili, ako nemaju dovoljno znanja, slušaju šta to kažu oni koji imaju. Takođe, ljudima koji misle i promišljaju važna je jedna davno zaboravljena reč - etika. I to ne samo kao reč.Smatram da plan i program, kao i ono kako mu se uglavnom pristupa, ne čini ono najvažnije - da đaci zavole književnost, da se povežu s njom, da shvate koliko im ona govori zapravo o njihovom životu.S druge strane, u zemlji u kojoj se pesnik uglavnom smatra zanesenjakom ili budalom, osim u određenim krugovima, i gde ljudi bez da trepnu kažu ''ne čitam poeziju'', zanimljivo je kako je ova afera otkrila toliko skrivenih ljubitelja i poznavaoca poezije kojima je toliko stalo da se Desanka Maksimović proučava očigledno do kraja školovanja. Ili - možda samo nisu čuli za mnogo drugih pesnika?