Piše Neda Todorović: Umetnici preživljavanja

Evo, ponovo se uvodi vanredno stanje i policijski čas! A do pre neki dan, do izbora, bili smo svedoci neargumentovanog optimizma. I, brzometnog popuštanja svih prethodnih mera zaštite građana. Imali smo, valjda jedini u Evropi stadione pune navijača, noćne klubove otvorene do ranog jutra, političke i privatne skupove i proslave na kojima niko nije nosio propisanu masku. Kakvi primeri?Ja sam trenutno dezorijentisana građanka. Nije dovoljno što sam prošla kroz brojne mere koje liče na kreni - stani, stani – kreni. Moram da razlučim kojoj istini da se priklonim - onoj prvoj, čiji sam svedok, ili onoj drugoj za koju mi sugerišu da je istinitija od istine.Vidim kako su studenti, čiji su jedini način informisanja društvene mreže, munjevito reagovali na najavu zatvranja studentskih domova u jeku ispitnog roka. Mnogo je bilo reči o njihovoj nepolitičnosti i nazainteresovanosti za promene. I sama sam decenijama nemoćno posmatrala njihove napore da ubrzaju i olakšaju studiranje. Stalno su se zalagali za spuštanje broja bodova, za dodatne rokove, za oslobadjanje od obaveza… Sve to je, uz veliku besparicu, sve niže standarde studiranja i sve manje uslova za istraživanje, vodilo neminovnim padom BU na Šengenskoj listi. Za koji nam kažu da nije dramatičan. Iako mi vidimo da je poguban. Zato studenti naše fakultete doživljavaju kao protočne bojlere a diplome samo kao pasoše za neke druge, razvijenije zemlje. Oni ne vide nikakvu budućnost u Srbiji. Rođeni krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, oni su tipična deca krize i tranzicije, lišeni bilo kakvih ideala. Nerealno je od njih očekivati da budu nosioci promena, da budu avangarda za kojom će krenuti njihovi roditelji i mi, profesori. Situacija je ovde okrenuta na glavu. Manjina njih može samo da protestuje idući za svojim dedama i babama. A to nikome nije privlačno. Možda će ih ova nezaposlenost koja pogađa zapadni svet oboleo od korone podstaći da ostaju ovde i da uzmu sopstvenu sudbinu u svoje ruke. To nam je, čini se, poslednja nada.Vidim da se mnogi brinu zbog mere ranijeg zatvaranja noćnih klubova i barova. Pa gde da mladi idu posle 23 časa, pitaju se zabrinuto. U celoj Evropi sve se zatvara u 22, posle toga ljudi idu svojim kućama, pripremaju se za novi radni dan. U uređenim gradovima noću vlada mir, ljudi imaju pravo na neometan san. U Srbiji su tokom devedesetih noć i dan zamenili mesto, noćni život je postao jedini pojam slobode i svega dozvoljenog. Nedozovoljena buka, obračuni dilera, pucnjava sa splavova i iz noćnih klubova postala su obeležje Beograda i drugih gradova. Postali su meke neograničenog noćnog provoda u kojima je dozovljeno ono što je svugde u svetu zabranjeno. Noćni klubovi i kafići postali su jedna od najačih privrednih gtana. A loše navike teško je iskoreniti koliko i pušenje.Deca su nam decenijama odrastala u takvom, nezdravom okruženju. Uz rijaliti i tabloidnu nekulturu. Šta sad od njih očekujemo? Ništa!Naša realnost liči na umetnost preživljavanja. Doživeli smo državni teror i čistke. Mnogi su se navikli na moralno i političko kameleonstvo. Naučili su kako opstajati uz permanentnu pretnju silom, za šta koristiti inteligenciju, veze i taktičko umeće? Da li je spas u ulizištvu ili u kamuflaži? Upravo je to tema dragocene knjige Hansa Magnusa Encensbergera ‘’Umetnici preživljavanja’’ u kojoj piše o strategijama opstanka svestskih pisaca XX veka kojima je pošlo za rukom da prežive svoje doba ekstrema. ‘’Sve je to bilo davno, reći će mladi. Stvarno? Da li su prilagođavanje, srećne slučajnosti, kompromisi i dvosmislene odluke izašli iz mode? Zar se iz toga ne može ništa naučiti?’’- pita se ovaj autor.

A ja se pitam kako se zaštititi od virusa u događajima na uzavreleim ulicama Beograda, na otvorenom i u zatvorenom prostoru? Pa sada nosim masku i kad spavam.