Jedna ispovest Lidije Pilipenko: Moje poreklo, moji muškarci

Piše: Radmila StankovićMalo je poznato, jer ona o tome za javnost nije govorila, da je Lidija imala duboke umetničke gene u sebi, nasleđene od svojih predaka austrijsko-češke krvi po majci, i ukrajinske po ocu. Majku Valeriju, Lidija je zvala majčice:„Moja mama je umrla sa 92 godine i bila je čudesna osoba. Njeno devojačko prezime je bilo Vajkert. Njen otac Oto i majka završili su konzervatorij u Beču i bili su muzičari, a deda Oto je bio i orguljaš i kompozitor koji je pisao rekvijeme. Postoji knjiga o mom pradedi Josipu Vajkertu u kojoj je zabeleženo sve o toj porodici, od njenog grba da bogatstva. Između ostalog, imali su i konzervatorij u Beloj Crkvi, sedam klavira...sve im je to nestalo u ratu. Potomci Vajkertovih su danas umetnici širom sveta. Moja mama je naslutila da u meni postoji neki talenat i da nije bilo nje, ja nikada ne bih postala balerina.“Lidijin otac Konstantin Konstantinović Pilipenko živeo je u Černjigu, 200 kilometara od Kijeva, svirao je klavir, govorio nekoliko jezika, ali je izbegao posle Oktobarske revolucije u Srbiju. Od ogromnog bogatstva koje je imao u Černjigu, nije mu ostalo ništa i u Srbiju je došao kao sirotinja. Kada je Beograd oslobođen uz pomoć Rusa posle Drugog svetskog rata, mama Valerija je svedočila Lidiji kako je njen muž, kao uništen čovek, imao razloga da ga više ne bude. Znao je šta komunizam može da mu donese. Lidija ga se zapravo i ne seća.Šta su Lidiji značili muškarci u njenom životu? Muževi Arsenije Jovanović, reditelj, potom kritičar i pisac Muharem Pervić, i odavno Milenko Materni, elektorinženjer. I sinovi Igor Pervić i Andrej Materni:„Rano sam se udala za reditelja Arsu Jovanovića koji je bio zadovoljan da velikim koracima idem napred, ali je ujedno bio i strog muž u smislu želje da budem što više tu, pored njega. Kod Muharema Pervića, oca mog sina Igora, fascinirao me je njegov intelekt, razgovori sa njim, mada se javno nikada nije eksponirao kao čovek koji puno zna. I danas, kada razmišljam o njemu, jednako znam da je on bio veoma značajan čovek u mom životu. Moj sin Igor je sve najlepše dobio od mene i svog oca, on glumi, peva, i ima svoju viziju života u koju ne želim da se mešam. Odrastao je čovek. Moj sadašnji muž Milenko Materni je elektroinženjer iz jedne ugledne porodice i sa njim imam sina Andreja koji je završio ekonomiju, mada sam ja više volela da se bavio psihologijom, naprimer, koju je veoma voleo. Bio je briljantan student i danas uspešno radi.“

Lidija je bila srećna majka zbog dobrog odnosa koji su imali njeni sinovi, a posebno zbog onoga što je za taj odnos učinio njen muž Milenko:„On ima onaj nesumnjivi životni šarm kojim dovodi odnose u sklad. Učinio je da Igor i Andrej odrastu kao braća koja se istinski vole, da nema nikakve izolacije među njima niti da to postoji unutar njih samih.“Koliko god je poštovala karijere svojih muškaraca, Lidija se izborila i za svoju. Bila je u stanju da se zatvori u radnu sobu i da je tu niko ne uznemiri dok čita ili piše. Pa, ipak, objašnjavala je da zbog nje niko u kući nikada nije smeo da trpi:„Nisam imala pravo da u bilo kom trenutku zaboravim kako imam muža i decu. Oni su mene uvek imali. Nisam im uzimala vreme, ali nisam nepotrebno gubila svoje vreme. Smatram da mogu da idem i na pijacu i da stignem na probu, i da sedim ovde u sobi i radim. Ne prihvatam nikakve stereotipe kad je reč o muškarcima i ženama, niti podelu na manje i više uspešne ljude u braku. Jedino smatram, a to se muškarcima sigurno neće dopasti, da njima sve ide mnogo lakše i bolje, rečju da su mnogo uspešniji kada imaju pored sebe drugu mamu. Ne mislim bukvalno mamu, naravno, već ženu koja će brinuti o njima ne u smislu punog tanjira, već da im omoguće apsolutni mir i komoditet. Muškarci su, inače, izuzetno komotni, a takozvani uspešni muškarci se, osim kad spavaju, bave isključivo sobom i svojom veličinom, bez obzira koje su profesije.Ne mogu da budem samo žena, supruga, i samo majka. Sve ću uraditi da ne zakažem na tom planu, ali moj posao je moj vazduh, mogućnost da opstanem među živima. Stalno imam na umu kako je moja majčica držala našu porodicu, nas troje dece, kako je vukla naše izrastanje, i ja sam u tom pogledu veoma nalik njoj. Odgovorna sam i čvrsto sam na nogama. Nikada mi nije bilo potrebno da se pred bilo kim pokazujem niti dokazujem. Najvažniji u životu su mi bili i ostali moji sinovi. Ali, nikada nisam smatrala da oni treba u svakom trenutku da znaju ko sam ja. Ako njima nešto znači ko sam i šta radim, to će ostati u njima. A najveća snaga koju sam pokušala da im dam je istina. Uvek smo bili bliski i naš odnos se zasnivao samo na istini. Ona često nije bila lepa, ali nismo bežali od nje. Umela sam da budem veoma gruba saopštavajući neku istinu, bila sam više nego stroga, ali kada su moji sinovi u pitanju, uvek je u pitanje ljubav, ma kako se završili naši razgovori.“U lepom starinskom stanu u Dositejevoj ulici, Lidija je držala sve konce u svojim rukama, mada je bila veštija u organizaciji posla i nabavkama nego u kuvanju, naprimer govorila je:„Mislim da je kuvanje prilično gubljenje vremena. Važnije mi je da kuća bude uredna, čista, da bude topla, da ima cveća, da se svi u njoj dobro osećamo.“Retke su žene koje su bile lepotice kao što je to bila Lidija Pilipenko, a da su živele sa manje sujete i manje podsećanja na dane svoje velike slave:„Za mene su to normalne stvari. Nešto je bilo, pa prošlo, sada radim nešto drugo, sutra ću opet nešto novo, i neću se valjda stalno osvrtati za onim što je bilo. Ja računam na budućnost dok sam živa. S druge strane, apsolutno ne mogu da shvatim žene koje se operišu da bi izgledale mlađe. Kako može neko, ako ide na operaciju te vrste, da zaboravi na svoje godine? Za mene je to egzibicija, da ne kažem neku težu reč. Moja majka je bila lepa, bela, divnog tena u 90.oj godini, a ja mislim da imam puno lepote u sebi i ne bih da je na silu dobijam posle hirurškog noža u lažnom ogledalu. Ponekad i ja čujem tu priču kako sam bila lepa, ali češće čujem kako dobro izgledam za svoje godine, a to je danas važnije od onoga što je bilo. Zadovoljna sam, imam energije u sebi za ovo što volim i radim, i samo neka me posluži zdravlje.“...Nažalost, zdravlje nije poslužilo njenog prvenca Igora i on je preminuo 23. aprila 2019. u 52. godini. Negovala ga je i brinula o njemu tokom bolesti. Krivila je sebe i bivšeg supruga Muharema da nisu dovoljno brinuli o svom sinu, ovom divnom glumcu i muzičaru jer ga je droga u mladosti uzela pod svoje. Posle njegove smrti, molila je da se Igor pamti po dobroti koja ga je krasila, i više se nikada nije oglasila. Bolest ju je brzo savladalaImala sam tu privilegiju da čitam njene memoare u rukopisu i da pričamo o tome. Nije imala sreće sa izdavačem i to ju je bolelo. A napisala je veoma zanimljivu knjigu, svojevrsnu hroniku svog života u baletu, ali i dokument o vremenu i ljudima na jugoslovenskoj, odnosno srpskoj umetničkoj sceni. Stalo joj je da pojedini događaji ostanu zabeleženi, ma kako nekome bili neprijatni.https://www.youtube.com/watch?v=vrp3jm5lIAg