Prosečno izdanje koje nipošto nije na nivou reputacije Katy Perry, jedne od najvećih svetskih pop zvezda današnjice
Beyonce, Rihanna, Taylor Swift, Lady Gaga i Katy Perry ista su muzička generacija, koja je počela svoju vladavinu oko godine 2008. Pet osoba što su dale definiciju novog pop senzibiliteta: Beyonce i Rihanna onog arhetipskog afroameričkog, futuristički usmerenog na XXI vek; Taylor Swift onog pravovernog belačkog, na potezu od countryja do klasičnog pop zvuka; Lady Gaga dekadentnog gradskog pristupa zasnovanog na dance zvuku, transformisanog u društveni statement u tradiciji Madonne. Konačno, Katy Perry koja se poigrala sa neprolaznim formatom slatkih pesmica, unoseći u njih šokantne nove sadržaje, u tonu sa savremenim temama, kao što je bio slučaj sa njenim prvim hitom „I Kissed a Girl“ – što je prerastao u fenomen zahvaljujući sugestiji biseksualne radoznalosti, otvarajući tako vrata LBGT temama unutar mainstreama. U vreme kad je „osnaživanje žena“ predstavljalo samo politički korektnu frazu, a ne priznatu svakodnevnu socijalnu potrebu, njena pojava bila je deo drugačijeg naraštaja zvezdanih dama, što će neprikosnoveno zavladati top listama tokom poslednjih desetak i više godina, između ostalog i šireći novu femininu samouverenost.
Katy Perry nije imala lagan život – njeni siromašni i religiozno zatucani roditelji držali su svoje troje dece pod striktnom kontrolom, ne dajući im čak ni da slušaju pop muziku. Zapravo, ništa osim gospela nije se čulo u njihovoj kući – srećom Perryjeva ga je dobro pevala, pa je koristeći tu činjenicu počela pomalo i da nastupa, dok joj je tek poneki CD pozajmljen od prijateljica pomagao da stekne ideju o širini sveta muzike. Ova skučena stvarnost u kojoj je obitavala do svoje 15 godine, izgleda da je kasnije obojila njeno shvatanje šta treba da kaže kad stupi na scenu – kao da želi da promeni prošlost, napravila je karijeru pevajući optimistične pesme, čija je izrazito pozitivna vibracija postavila obrazac kako moderan hit za najširu publiku treba da zvuči. I prodavala je zaista mnogo, postajući neka vrsta Miss Obične Devojke, koja se nekako snalazi u ovom neobičnom svetu (što je tema Katynog najuspešnijeg izdanja – „Teenage Life“, 2010)…
Ipak, upravo objavljeni album „Smile“ (Capitol) najblaže rečeno nije na nivou njene reputacije i nekadašnjih komercijalnih postignuća. Doduše, otvara ga relativno uspela „Never Really Over“, tipična zašećerena pop pesma sa večnom temom o nepreboljevanju stare ljubavi, čija uporna repetitivnost u refrenu podseća na neke hitove koji su vladali top listama, ali ipak ne doseže tako daleko.
Nastavlja se u istom tonu emotivnih reminiscencija – pored obećanja da će se cele noći provoditi na žurci, a plakati posle, simpatična „Cry About it Later“ sadrži tajnu ispovest o trenutnom ljubavnom statusu Perryjeve, sada spremne da istetovira nečije drugo ime i bude muza nekome drugome (za one koji prate: umesto Russela Branda – Orlando Blum je u pitanju). Raspevani singl „Daisies“ proklamuje borbu za svoje snove nekoga ko živi u malom gradu, gde oni nisu dozvoljeni, dok „Not the End of the World“ donosi lep nostalgičan momenat kroz citat pop klasika „Na Na Hey Hey Kiss Him Goodbye“ (originalno grupa Steam 1969, nova slava kroz ženstvenu obradu Bananarame 1983), u nadahnutom spajanju suzdržane elegične melodije i borbenog teksta na temu izdržavanja svih životnih nedaća.
Međutim, već na sledećim pesmama stvari ozbiljno počinju da se urušavaju pod teretom predvidljivih i neinspirisanih formula, koje iz kompozicije u kompoziciju sustižu jedna drugu. Što je najgore, ponegde se unutar iste stvari šabloni kombinuju na silu, kao da nemaju veze jedan sa drugim, te se u „Teary Eyes“ iz balade skače u brzu dance numeru sa sve pratećim horskim vokalima, pokušavajući da se isiljeno dočara situacija sloma srca u disko klubu. Ima više takvih primera širom albuma, u kojima zatičemo mnogobrojne autore kompozicija stilski nesigurne šta da rade do njenog kraja, pa se sve vreme nameće utisak da je zapravo Katy Perry ta koja ne zna u kom smeru da ide – da zabavlja ili šalje ozbiljne poruke, da ostane zauvek detinjasta ili konačno odraste?
Možda je njena budućnost više u sferi pesama koje se namenske prave za decu do 12 godina – ko zna – jer ovo što nam sad nudi opasno nalikuje na muziku uz koju devojčice tog uzrasta maštaju o tome šta je to veliki svet. Pa reše da zamišljaju kako probaju sve stvari u životu koje požele – recimo šampanjac, dečake i uopšte zabranjene slatkiše („Champagne Problems“ i „Tucked“) – ili da fantaziraju o tome kako će biti na njihovom venčanju (u bonus snimku „Never Worn White“)… Doduše, naslovna numera u formi zarazne elektro-poskočice i posebno njen spot, sugerišu nam možda i još mlađi uzrast kao publiku, nekog ko se seća „Alise u zemlji čuda“ dok igra video igrice… Katy Perry nam se tako ukazuje kao obrnuta Bille Eilish – dok je Billie ona mala što ima mudrost odrasle osobe, Katy je odrasla osoba koja izgleda uživa u funkcionisanju na tinejdžerskom nivou.
Da stvari mogu biti i gore, vidi se u tome što Perryjeva sad počinje polako da gubi samosvojnost, podsećajući povremeno na druge zvezde, a ne više na sebe. Kad uz pomoć majstora kakav je Charlie Puth, na hitičnoj dualipastoj „Harleys in Hawaii“ počinje da reciklira i samu sebe, služeći se sličnim repetitivnim oblikom refrena sa početka ploče, više ne možemo da razaznamo slušamo li nešto što predstavlja visok umetnički koncept ili je u pitanju potpuni promašaj. Nažalost, stvari postaju veoma jasne u tom smislu čim čujete „Only Love“, koja je do te mere infantilan kliše, da prosto ne možete da izdržite da je ne preskočite, samo da bi stvari došle na ivicu potpune propasti u završnoj „What Makes a Woman“, gde do bola stereotipna poruka svetu ukida svu magiju u pop muzici i ruši svaki napor da se sve ovo predstavi kao još jedna oda preko potrebnom ženskom osnaživanju.
Zamorno uprošćen, „Smile“ ruinira bilo kakav pokušaj da se nađe dublja vrednost u muzici za masovnu upotrebu – zaista ne služi na čast nikome što se ovako nešto predstavlja kao vrhunski proizvod, jer on to nije. Najveći deo albuma predstavlja pojednostavljeno ponavljanje pop forme koja je proslavila Katy Perry, korak unazad ka prošlosti u kojoj je bila istinska zvezda, pošto danas više to ne uspeva da bude. Njena produkcija, stil i teme – sve danas zvuči zastarelo, kao senka javne persone koju smo poznavali, jedva presvučene u tanko modernizovano ruho.
Pročitajte još:
Katy Perry već 7 godina nije imala hit na mestu broj 1, i to je poražavajuća činjenica za nekog ko je prodao 18 miliona albuma i spada u najtiražnije ženske izvođače svih vremena. Problem sa Perryjevom nije u tome što je njen novi album tako prosečan, nego u tome što predstavlja tužni nastavak jednog dugogodišnjeg niza osrednjosti, ne obećavajući da će ona uskoro imati pravu pesmu koja se pamti. A bez hita, da li ste vi istinska pop zvezda ili samo celebrity, kojih danas ima i previše?