Novi album The Killersa donosi još emotivnih rok himni po kojima su postali poznati

The Killers su neosporno ne samo jedan od najuspešnijih rok bendova današnjice, već i jedna od najtiražnijih muzičkih pojava u XXI veku, te njihov novi album zato mora privući opštu pažnju (uostalom, odmah su završili na prvom mestu britanske liste albuma!). Svojim ekstatičnim zvukom, oni su više nego ma koji drugi gitarski bend pogodili ono osećanje što preovladava u popularnoj muzici tokom poslednje decenije – rečju, istu emotivnu egzaltaciju na kojoj je podignuta muzička kula najmasovnijeg pop-dance žanra – EDM (Electronic Dance Music). U oba slučaja, formula je jednostavna i svima shvatljiva: do maksimuma naglašena pozitivna atmosfera, sinonim je za dobru zabavu. Kao rodonačelnici nove mutacije u kojoj se gitare ukrštaju sa ritmom plesne muzike, The Killers su ti koji već petnaestak godina diktiraju trend, danas prihvaćen od strane svih. U tome je njihov poseban značaj kad je u pitanju popularna muzika našeg doba.

U centru pažnje je naravno frontmen Brandon Flowers, svakako prvi mormonski muški pin up u istoriji rokenrola, te njegova vizija sveta kao nečeg što moramo osvojiti verom svoga srca. Kao da pokušavaju da dotaknu delirijum u kome živimo, a da se ne utope u njemu, ovi stilizovani rokeri iz Las Vegasa, prestonice američke dekadencije, već godinama prave neprekinutu nisku osetljivih, uplifting hitova, koji teraju mladu publiku širom sveta da skoči na noge i prepusti se nečemu što vraća nadu. Njihov bombastični, plastificirani stadionski zvuk, pravljen je da puni ogromne prostore, a da ipak ne izgubi osnovnu emotivnu poruku, pretvarajući ih u idealne headlinere za sve velike festivale (viđeno na Exitu 2017).

Ponekad se može čuti kako ljubitelji rokenrola u užem, starinskom smislu, odbacuju The Killers kao bend koji pripada kanonu, jer kod njih nema ni traga nekada obaveznih blues korena, i najradije bi ih ubrojali u estradu – no to su neka prošla vremena, a The Killers su zapravo nastavljači jedne duge tradicije nove estetike koja je rok muziku održala masovno popularnom do danas. Osnovu te estetike čini pomalo zaboravljena generacija post-novotalasanih grupa, čiji je glavni zajednički imenitelj bila slična povišena emocionalnost. Mislim pre svega na romantični noir jednih Echo and the Bunnyman i The Psychedelic Furs (upravo objavljen novi album: Made of Rain), ali i na srčanu raspevanost ranih U2, Simple Minds i Big Country, te ponajviše na The Waterboys, tu nepravedno skrajnutu strasnu irsku ekipu, koji kao da je dala idejnu definiciju ovakvog tipa grupa (samo poslušajte njihove kompozicije „The Whole of the Moon“ ili „Don’t Bang the Drum“ iz 1985.).

Na nivou stilizacije, kod The Killers prepoznajemo još mnoge inspiracije iz 1980-ih, zbog čega je jasno da su svoj zvuk izgradili na artificijelnom glamouru pop-roka te surove materijalističke decenije, samo ubitačno ubrzanom za ovo doba još brutalnije digitalne koristoljubivosti: od australijskih INXS sklonih sličnim rok himnama, preko grupe The Cars, čiji zarazni hitični zvuk je tokom te decenije značajno doprineo redefiniciji mainstreama u SAD svojom upotrebom elektronike u formi rok pesme, sve do Queen, tog večnog uzora svih sastava koji vole operetsku estetiku. Ako ste slušali ovu muziku nekad, zamislite je podignutu na ritam moderne dance muzike, i dobićete univerzum u kome nastaju pesme The Killersa.

Glavna dobra vest u vezi šestog po redu albuma The Killersa jeste u tome što bend nije rešio da sa godinama odraste, nego je ostao vezan za svoj svet tinejdžerske ozbiljnosti. Najbolji primer svakako je dramatični hit koja ga otvara: „My Own Soul’s Warning“, gde nas glasne gitare u frenetičnom ritmu vode do nebesa, dok pevač kao da već jaše njima i odande nam se javlja svojim neodoljivim tenorom. Sve je krajnje uzneseno, neobično moćnog volumena zvuka i nosi nas u neka daleka emotivna prostranstva, u kojima ćemo napokon pronaći sebe, onakve kakve u stvari želimo da budemo. Povrh svega, The Killers nikad ne propuštaju da na kraju ponude slamajući, glasni klimaks, krešendo koga drugi bendovi naprosto nemaju. Posle ovog turbo-osećajnog udarca, naravno da želite još istog, i to još stiže više puta do kraja albuma: zapaljivo melodične „Running Towards a Place“ i „My God“, gde Brandon iz punih pluća doziva podjednako ljubav i dublji smisao života koga ona donosi – kao da su stvorene za ono ujedinjavajuće horsko pevanje publike na nastupima uživo.

Prisustvo raznorodnih gostiju svedoči o potrebi benda da bude istovremeno pop, ali i art – i to im uspeva. Središnjicu albuma tako čine pesme sa ozbiljnim ambicijama: pre svega „Blowback“ i „Caution“, koje nude priče o ženskim likovima priteranim uz ivicu egzistencije – u oba slučaja, devojke siromašnog porekla uzvraćaju udarce i vraćaju život pod svoju kontrolu. U prvoj, Adam Granduciel iz alternativnih ikona The War on Drugs uspešno dodaje klavijature, a na drugoj susrećemo gitarski solo velikog hitmejkera Lindseya Buckinghama, iz istorijskih veličina kakvi su Fleetwood Mac, ni manje ni više.

U nastavku, sjajnu proklamaciju nepokolebljive individualnosti pod imenom „Dying Breed“, otvara neočekivano svež repetitivan zvuk, da bi se ispostavilo kako je reč o semplovima legendarnih nemačkih underground umetnika Can i Neu!, što govori o vrlo ozbiljnom istraživanju koje je prethodilo komponovanju.

Na sve to nadovezuje se odlična „Fire in Bone“, sa sličnom poetskom porukom, koja ne skriva tragove Talking Headsa, očigledno iznova otkrivenih kao inspiracije od strane sadašnjeg naraštaja muzičara; uvek cool pojava neprolazne kanadske pevačice k.d. lang na „Lightning Fields“, inače posvećenoj večnoj ljubavi Brandonovih roditelja, zaokružava ovaj krug vrlo smelih uticaja, bar za bend koji oličava moderni mainstream.

Kako se približavamo kraju, tako stvari postaju još grandioznije: „When the Dreams Run Dry“ ima sve karakteristike programskog manifesta, koji u baladerskom maniru nosi poruku ploče kroz pevačevo zaklinjanje da će biti pored voljene čak i kad snovi presuše, dok naslovna „Imploding the Mirage“ opisuje susret sa „opasnom“ ženskom osobom koja menja način na koji dečko gleda na sebe – iskustvo što se pre ili kasnije svima desi i tera nas da razmislimo o tome ko smo zapravo.

Romantizovanje svakidašnjeg života, što nam malo ko danas nudi, osnovni je kvalitet The Killersa, i nije čudo da im se odazivaju milioni. Već očekivano pun mogućih hitova, koji zahtevaju glasno puštanje i intenzivno oko sebe šire dobro rasploženje, Imploding the Mirage (Island / EMI) pokreće talase euforije koji se ne smiruju dugo. U naizgled jednostavnim pesmama, ovde ipak ima dovoljno ozbiljnih poruka koje promiču u stihovima što ne paraju uši, i na kraju ostaju u njima. Društveno odgovorni, kako i priliči, The Killers su i na ovom albumu svaku pesmu iskoristili da iskažu saosećanje za mnogobrojne zabrinute mlade duše koje se sada bude i zatiču svet u razbijenom stanju. Neko stvarno mora da im pruži veru u ljubav.

Tinejdžerke današnjice imaju sreću da o njima brinu ovako solidni momci.