Podeli
Foto: Arhiva/Dalibor Danilović/Prtinscreen/YouTube/Laguna/N1

Domaći pisci pažljivo prate književnu produkciju, pokazuju njihove preporuke čitaocima spremnim da na „sajmovima umesto Sajma knjiga“ dopune kućne biblioteke. I ne samo to, nego otkrivaju i to da, bilo da se okreću klasicima ili tragaju za novim imenina, pažljivo čitaju knjige drugih domaćih pisaca, svojih savremenika, i rado na njih skreću pažnju.

Sajma knjiga ove jeseni nema, ali su se izdavači i knjižari odlučili da tokom oktobra, “meseca knjige”, ipak prirede “mini sajmove”, u knjižarama i na otvorenom, sa sve sajamskim popustima. Organizovanih razgovora sa autorima jedva da je bilo ponegde, ali se i pisci ovih dana mogu sresti među policama i štandovima sa knjigama, jer je, kaže stara maksima, pisanje pre svega čitanje. To potvrđuju i reči Svetislava Basare, koji je nedavno objavio roman “Kontraendorfin”. “Čitam 20 knjiga u isto vreme i ne bih da se odlučujem za pet”, kaže on upitan da preporuči nekoliko naslova.

“Zašto ja baš to čitam? / Zar mene baš to zanima?”, stihovi su iz jedne od pesama Srđana Valjarevića iz kultne zbirke “Džo Frejzer i 49 pesama”. Njega su juče posetioci festivala knjiga na Trgu republike zatekli kako pregleda knjige na štandovima. Koje je knjige Srđan Valjarević ovaj put odabrao? Odgovara nam: biografija “Beket – čovek i delo” Borivoja Gerzića (“Zlatno runo”), “Govori Selin” Luj-Ferdinand Selin (“Gradac”) i “Večna filozofija” Oldusa Hakslija (“Metaphysica”).

Srđan Valjarević, Foto: Printscreen/YouTube/Laguna

Više knjiga u isto vreme je i Draganu Velikiću na stolu. Uz ogradu da ne bi želeo da neku od njih propusti, ipak se odlučio da preporuči nekoliko naslova.

– Za mene su otkriće knjige Bekima Sejranovića u izdanju “Booke”. Upravo ga čitam, izuzetan je, ujednačen, veliki pisac. Na stolu mi je i Uve Jonzon, autor knjige “Svaki dan u godini”. To je kapitalno delo u četiri toma, “Laguna” je objavila prvi, a trebalo bi da izađu i preostala tri. Pored toga, tu je i Vinfrid Georg Zebald, koga uvek preporučujem, i njegova knjiga “Campo Santo” u izdanju “Agore”. Preporučio bih i sjajnog italijanskog pisca Đanrika Karofilja i njegov izuzetan roman “Tri sata ujutru” (“Clio”) i svakako knjigu Davida Grosmana “Život se sa mnom mnogo poigrao” u izdanju “Arhipelaga” – kaže Velikić.

Dragan Velikić Foto: Zoran Lončarević

Za roman Bekima Sejranovića “Ljepši kraj” odlučio se i Dejan Tiago Stanković. Pisac koji je proletos objavio roman “Zamalek” trenutno je u Beogradu, a i inače je dobro obavešten o književnom životu u Srbiji i novim izdanjima.

Dejan Tiago Stanković

U njegovom izboru su i jedan od vodećih mađarskih prozaista i dramaturga 20. veka Lajoš Zilahi i njegova istorijska sagu o grofovskoj porodici Dukaj “Ararat” u dva toma (“Globosino”), “Bljuzga u podne” Predraga Ličine (“Laguna”), inače autora filma “Poljednji Srbin u Hrvatskoj”, te “Kofer” Sergeja Dovlatova (“Lom”) i “Istočni diwan” Dževada Karahasana (“Blum”).

Za Zebaldov “Campo Santo” odlučio se i Vladan Matijević.

– U ovoj testamentarnoj zbirci od 16 eseja V. G. Zebalda prisutne su sve njegove prepoznatljive teme – moć sećanja i lične istorije, veze između slika u umetnosti i života, prisustvo duhova u mestima i predmetima. Zebald piše o Napoleonovom rodnom mestu, legendi o Svetom Julijanu, delima Gintera Grasa i Hajnriha Bela i njihovoj moći da utiču na čitaoce – kaže Matijević.

Vladan Matijević Foto: Vesna Petrović

Njemu je ovaj knjiga treća na listi. Prva je “Prepiska Lorens Darel – Henri Miler 1935-1980”, u izdanju “Službenog glasnika”. Matijević podseća da je prepiska “dvojice pisaca koji su obeležili 20. vek” počela kada je Darel pisao Mileru povodom njegovog romana “Rakova obratnica” koji je izazvao veliki skandal.

– Tako je počelo prijateljstvo dvojice pisaca koje će, kao i prepiska, trajati do kraja Milerovog života. U ispovednim pismima bez cenzure, koja do sada nisu objavljivana, čitaoci mogu saznati njhova razmišljanja o umetnosti, životu, događajima koji su obeležili vreme u kome su živeli i ženama koje su voleli – navodi Matijević.

Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

On se odlučio i za “Brodolom civilizacija” Amina Malufa (“Laguna”), “veoma ličan esej francusko-libanskog pisca i akademika, u kojem je ponekad angažovani posmatrač današnjeg sveta, a ponekad istoričar” i u njemu piše “o četiri događaja na različitim delovima planete koji su imali ključni uticaj na evoluciju i sliku današnjice, a koji su se pre više od četiri decenije odigrala tokom manje od šest meseci – između oktobra 1978. i maja 1979. godine”. Matijević preporučuje i nedovršeni roman Gistava Flobera “Buvar i Pekiše” (“Blum”) koji “i danas deluje moderno”, a kroz priču o dva činovnika koji odlučuju da napuste Pariz “Flober na satiričan način govori o francuskom buržoaskom društvu 19. veka”.

Na njegovoj listi su i Njegoševa “Odabrana dela” (“Laguna”).
– Posle dužeg vremena kod nas je ponovo štampan Petar II Petrović Njegoš. U ovoj knjizi čitalac će na jednom mestu naći njegova četiri glavna speva: “Gorski vijenac”, “Luča mikrokozma”, “Lažni car Šćepan Mali” i “Svobodijada”, kao i dva manja, “Kula Đurišića” i “Čardak Aleksića”. Izuzetno je dobar i ogled Ive Andrića objavljen kao predgovor, koji je ne samo najupečatljiviji uvid u Njegošev život i delo, već i u istorijske i književne prilike u Crnoj Gori i na Balkanu u prvoj polovini 19. veka – kaže Matijević, kome je nedavno iz štampe izašao roman “Sloboda govora”.

Upravo taj roman jedna je od pet knjiga na listi preporuka Igora Marojevića.

– “Kafkijanski” roman koji pokazuje koliko Vladan Matijević obraća pažnju na supstancu, u smislu da ga brojne nagrade koje je dobio ne mogu umiriti smanjujući njegov stvaralački žar i omesti ga da, u najboljem mogućem tumačenju, zadrži entuzijazam početnika kojem je bitna sama tema o kojoj piše – ovde ironijski ocrtana naslovom – originalan prosede i uzlazna putanja, koja je očita iz dela u delo ovog autora. Naš najbolji živi prozni pisac – ističe Marojević.

Igor Marojević Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

Pored ovog romana, Marojević se odlučio i za “Sofijin izbor” Vilijama Stajrona (“Laguna”).

– Retko svež roman o Aušvicu, koji se kod nas objavljuje naknadno: izvorna verzija publikovana je krajem sedamdesetih, a istoimeni film u sjajnoj interpretaciji Meril Strip 1982. godine. Drugačiji pristup krupnoj temi Stajron postiže uvođenjem tajne glavne i naslovne junakinje, koja se postepeno i uz mnogo obrta razrešava Sofijinom ispovešću prepletenom lažima kojima se odlaže konačno saznanje. Odnosno, naknadno saznanje koje možda opravdava to što smo do srpskog prevoda ovog Stajronovog romana došli tek naknadno – kaže autor upravo objavljenog romana “Ostaci sveta” (“Dereta”).

U Marojevićevom izboru je i “Film i rat: mimikrija horora” Petra Jončića u izdanju “Službenog glasnika”.
– Još od njegove knjige “Neki drugi film” jasno je da mr Petar Jončić, kako uostalom i naslov dotičnog dela govori, odlučno baštini alternativan pristup kinematografiji, kakav je neophodan razvoju nacionalne kulture. Ovog puta, u središtu njegove maštovite i apartne autorske pažnje nalazi se krupna tema poput Drugog svetskog rata i filma u njegovoj službi, odnosno u svrsi njegove kritike. U najmanju ruku, koliko god bilo univerzalno, Jončićevo novo štivo omogućuje da se podsetimo mnogih skrajnutih i zanimljivih filmova ex-yu kinematografije u njenom najpunijem razvoju – priča Marojević.

Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

On preporučuje i roman Ide Linde “Majka ubice” (“Laguna”), u kom “relativno mlada švedska autorka uspeva da na skučenom prostoru od manje od 170 stranica ispiše uzbudljivu prozu koja ranjava najtabuizovanija porodična i ljubavna pitanja – poput naslovnog, ali i pitanja lezbijske ljubavi – kao i problem otuđenja i samoće u savremenom svetu, i moguće krajnje posledice tog problema”.
– Roman pisan bez kalkulacija i udvaranja čitaocu, u meri u kojoj stavlja na ispit književnu karijeru inače uspešne spisateljice – dodaje Marojević.

Na njegovoj listi je i Peter Handke sa knjigom “Istorija iza pripovesti: eseji o Jugoslaviji” (“Prometej”, RTS, “Štampar Makarije”, SNP), “knjigom i za fanove i protivnike pretposlednjeg nobelovca u oblasti književnosti, koja sabira sve njegove kritičke tekstove o raspadu SFRJ i njegovim konsekvencama”.

– Bez obzira na to koliko se lično neslagao sa mnogim Handkeovim političkim stavovima, zahvaljujući ovom naslovu mogu bolje da sagledam koliko su negativne i štetne ideje koje mu se pripisuju pravilno sagledane, a u kojoj su meri plod autorovog kontraštva, ali i koliko su, neke od njih, tumačene jednosmerno i mrzovoljno – objašnjava Marojević.

Matijevićeva “Sloboda govora” je i na prvom mestu u izboru Ane Marije Grbić, a odmah do nje je i Basarin “Kontraendorfin”, pa “Istočni diwan” Dževada Karahasana. Beogradska pesnikinja odlučila se i za zbirku “Toplo bilje” Bojana Vasića (KCNS) i “roman u slobodnom stihu” Radivoja Šajtinca “Porcelan” (Geopoetika).

Ana Marija Grbić Foto: Pritnscreen/YouTube/SVI MI i naš poetsko-prozno-muzički kanal

Pesnik Zvonko Karanović odlučio se za izdanja manjih, nezavisnih izdavača, sličnih njegovoj kući “Enklava”. Na Karanovićevoj listi su roman “Marfi” Semjuela Beketa (sa komentarima) u izdanju “Loma”, “Satori” Srđana Srdića i “Rudi” Nemanje Jovanovića, obe u izdanju “Partizanske knjige”, “Daleka zvezda” Roberta Bolanja (“Rio magnus”) i “Prva trećina (sa prepiskom)” Nila Kasadija (“Lom”).

Zvonko Karanović foto PrintscreenYouTube Južne vesti

– Ako je preostao neki primerak “Tajne istorije” Done Tart, zgrabite i nju i novčanik u istoj sekundi. Turbo uzbudljiva priča o danima u elitnom američkom koledžu i elitnoj, kontroverznoj grupi studenata grčkog koju veže prijateljstvo, hedonizam, nadmenost, inteklektualnost, ali i mračno ubistvo u mračnoj šumi u mračnoj noći. Ovo nije krimić. Ovo je sve u jednom – kaže Branko Rosić.

Ovaj pisac i novinar preporučuje i knjigu “Džef u Veneciji, smrt u Benaresu” Džefa Dajera (“Booka”).
– I uvek i uvek preporučujem ovu knjigu koja je neka verzija “Smrti u Veneciji”, samo što ovde junak (novinar kome je svega dosta) juri, umesto lepog dečaka, lepu crnu Amerikanku i stigne je, i provede nezaboravno Bijenale u Veneciji sa njom, gomilom koktela i još ponečega. Brutalno, zavodljivo i cinično – navodi Rosić.

Branko Rosić, Foto: Nemanja Jovanović

Rosić poziva i na čitanje “Nilskog konja” Stivena Fraja (“Studio Leo”) u kom “glavni junak Ted Volas, prznica, ženskaroš, pijanac, pesnik i dramski kritičar, stiže na duševni (i još poneki) rehab na bogataško imanje svog druga”.

– A na imanju se dešavaju čudne stvari dostojne odlične detektivske priče. Ali ovo nije obična detektivska priča, kao što ni Fraj nije obična osoba – kaže Rosić.

Njegovu pažnju ne privlači samo beletristika. Za “Ja” Eltona Džona kaže da je to “najbolja muzička autobiografija u istoriji rokenrola”.
– Svideće se i onima koji ne podnose ni sekund muzike vlasnika bezbroj hitova i najluđih naočara. Kako je mali debeljko iz uboge britanske suburbije pobedio predrasude, komplekse, stidljivost, grozne roditelje, ranu ćelavost, debljinu i, najvažnije, kokain, pokušaje samoubistva i konačno posle dva hetero braka shvatio da se treći put na ludi kamen mora popeti sa muškarcem – obrazlaže ovu smelu tvrdnju Rosić, i sam nekadašnji muzičar.

Pored toga, preporučuje i knjigu “Jesmo li čudovišta” Filipa Davida.

– U opisu knjige stoji i da “Zlo treba prepoznati i suprostaviti mu se”, a Filip David je tokom čitavog života to uspevao kroz silne angažmane i skretanja pažnje na “čudovišta” koja nikad nisu prestala da rastu i pojavljuju se – zaključuje Rosić.

A autor te knjige, Filip David, odabrao je nekoliko, čini se, po svemu različitih naslova, među kojima je takođe jedna autobiografija.

Filip David Foto: Zoran Lončarević

– Upravo sam završio čitanje prepiske dva izuzetna pisca Miljenka Jergovića i Svetislava Basare objedinjene u knjizi “Bajakovo-Batrovci”. Volim biografije i autobiografije, u mladosti sam čitao knjige Agate Kristi, a sada njenu autobiografiju. Ponovo čitam “Mobi Dik” Hermana Melvila. Ovo remek-delo svetske književnosti čitao sam u mladosti, ali se sada pojavilo i novo izdanje. Izdvojio bih i knjigu jednog mlađeg književnog kritičara Saše Ćirića “Novi ljudi”. Ona žanrovski izlazi iz okvira, a govori o postjugoslovenskoj književnoj sceni – navodi David.

Uz ogradu da je usred procesa pisanja svoje nove knjige, pa da zato nije pratio tekuću produkciju u onoj meri u kojoj to inače radi, Goran Skrobonja odabrao je nekoliko knjiga i stripova.

Goran Skrobonja Foto: Privatna arhiva

– Od novih izdanja preporučio bih svima “Telo” Bila Brajsona i biografiju Dženis Džoplin pod nazivom “Dženis: Njen život i muzika” Holi Džordž Voren, koja će u knjižarama biti od sutra. Znam da je to dobra knjiga, ja sam je prevodio. Od starijih izdanja preporučio bih knjige iz serijala “Prostranstvo” Džejmsa S. A. Korija, po njima je snimljena i serija, a odlučio bih se i za dva stripa: integralno izdanje “Poručnika Bluberija” i takođe integralno izdanje “Komanče”. Te stripove smo nekada izvlačili iz različitih strip revija, pa je dobro što ih je “Čarobne knjiga” objavila tako da mogu da se čitaju odjednom – kaže on.

Izlazak njegove nove knjige verovatno očekuje i pisac Oto Oltvanji, kome je Skrobonjina “Klopka” (“Laguna”) u vrhu liste za preporuke.

– To je peta zbirka jednog od naših najboljih pripovedača u kom god žanru da se okuša. Te zbirke, u kojima su uvek sakupljenje priče iz najsvežijeg stvaralačkog perioda, najbolji su pokazatelj razvoja autora, pa tako i ova: 12 zrelih, zavodljivih, šarolikih pripovedaka – objašnjava Oltvanji.

Oltvanji se odlučio i za “Okean od papira I-IV” Zorana Penevskog (“Mala Laguna”).
– Jedna od retkih dobrih stvari koje je iznedrila ova godina jeste ovaj serijal dečjih knjiga čiji se naslovi sukcesivno pojavljuju na svakih nekoliko meseci. Nedavno je izašao četvrti tom (od ukupno šest). Predajte se komičnom, uvrnutom, jedinstvenom svetu – poručuje Oltvanji.

pisac Oto Oltvanji
Oto Oltvanji Foto: Printscreen/YouTube/eduTV

On ne zanemaruje ni poeziju, preporučujući zbirku Jelene Lengold “Mutni nagoveštaj kiše” (“Arhipelag”).
– Čini se da su ova naša baksuzna, brza vremena udahnula novi život poeziji, ali nekadašnji vrsni pesnici ostaju to i u novom dobu. Savršen osećaj za ritam, svakidašnje slike u nesvakidašnjoj funkciji, emocije koje često umeju da nokautiraju – kaže Oltvanji.

Uz to, preporučuje i zbirku “Divlje i tvoje” Olje Savičević Ivančević (“Lom”), jer je to “još jedna sjajna prozaistkinja čije se pesničke zbirke ne propuštaju”.
– Ova je sasvim nova, jednako uzbudljiva i moćna kao i prethodne – opisuje Oltvanji.

Za kraj, ali nikako po vrednosnom sudu, naprotiv, odlučuje se i za “Levu ruku tame” Ursule Legvin (“Kontrast”).
– Svež prevod klasika, ne samo naučnofantastične već književnosti uopšte, autorke koja će zauvek predvoditi armiju onih koji su zaslužili Nobelovu nagradu, a nikad je nisu dobili – navodi Oltvanji.

Poezija i odlični prevodi

Knjige Olje Savičević Ivančević preporučuje i slikarka i autorka romana “Boldvin” Milica Vučković, ali pre svega njen roman “Adio, kauboju”, podsećajući da je autorka nedavno osvojila prestižnu francusku nagradu za prvi roman na stranom jeziku za 2020. godinu.

– Ne znam zašto, ali čini se da Olja Savičević Ivančević nije dovoljno poznata široj čitalačkoj publici. Žena, nežna, divna i nasmejana, žena-mangup, žena – ozbiljan pisac, preporučila bih sve Oljine knjige, ali “Adio, kauboju” pre svega – kaže Milica Vučković.

Milica Vuckovic
Milica Vučković Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

Ona skreće pažnju i na knjige poezije objavljene ove godine.
– Naročito na “Višnje – *trešnje” Đorđa Ivkovića, ovogodišnjeg dobitnika Brankove nagrade i mog novog omiljenog pesnika, kao i na knjigu dobitnice nagrade “Dušan Vasiljev” Maše Seničić “Povremena poput vikend naselja”, i još brojne druge pesničke knjigama u kućama kao što su “Treći trg” i “Enklava” – navodi ona.

Među knjigama koje preporučuje je i jedna “knjigu za svakoga”.

– To je knjiga koja ostavlja snažniji vizuelni utisak negoli 4D filmska projekcija zbog veštog i više nego maštovitog načina pripovedanja: “Midlseks”, remek-delo Džefrija Judžinidisa, u izdanju “Derete”. Postoji još jedan prevod njegovog prethodnog romana, “Bračni zaplet” u izdanju “Platoa”, za koju sam saznala tek nakon “Midlseksa” i koju jedva čekam da pročitam – kaže Milica Vučković.

Siniša Tucić predlaže da “u vreme korone” čitamo “Na putu” Džeka Keruaka (“Geopoetika”).

– Nakon 25 godina sam ponovo ovog leta čitao kultni roman Džeka Keruaka “Na putu”. Ova knjiga me je u prvom razredu gimnazije prelomila da postanem pisac i treba joj se uvek vraćati. Jedan od najboljih on the road romana, biblija bitničkog pokreta, tekst koji slavi život, avanturu, prijateljstvo i vraća veru u ovo doba maski, opreza i socijalnih distanci – kaže Tucić.

Novosadski pesnik preporučuje i roman “Grozota ili…” Slobodana Tišme.
– Svako ko voli poeziju i prozu Slobodana Tišme i ko je upoznat sa umetnošću poznatog novosadskog književnika, uživaće u romanu “Grozota ili…”. Roman Slobodana Tišme treba pažljivo čitati, ući u rizome narativa o gradu, ratu, nasilju, mladosti. Slobodan Tišma je večno mlad u tekstu i njegova proza je specifična estetika pisanja koja grad koji poznajemo, finim pomeranjima i veštinom u tekstu, prebacuje u jedan drugi mod. U svakom romanu Slobodana Tišme Novi Sad se ocrtava na drugačiji, iznenađujući način – primećuje Tucić.

Siniša Tucić, Foto: Privatna arhiva/ T. Tucić

Književnim sladokuscima Tucić predlaže da pročitaju roman “Poslednja komuna” Andreja Platonova (“Logos”).
– To je roman o sovjetskom kolektivizmu nakon Oktobarske revolucije, o provinciji, veri u budućnost. “Čevengur” nije klasična antiutopija, ali jeste zakrivljena stvarnost. Andraj Platonov nas na neobičan način uvodi u ambijent sovjetske izgradnje budućnosti. Ovo je roman za književne sladokusce koji žele novo u tekstu, novo u jeziku, drugačiju stvarnost u književnosti – obrazlaže on svoj izbor.

Tucić preporučuje i klasik “Glad” Knuta Hamsuna (“Lom”), koji “na najbolji način spaja Dostojevskog i kafkijansko osećanja sveta”, “roman o pisanju da bi se preživelo” i “za vreme u kojem je nastajao neobično urbani roman u čijoj je srži književnost moderne”.

Svoj izbor novosadski pesnik zaključuje skretanjem pažnje na zbirku “trenutno jedne od najpoznatijih hrvatskih pesnikinja mlađe generacije” Monike Herceg pod nazivom “Lovostaj” (“Kontrast”).

– Monika piše i o ljubavi, i o selu, i o detinjstvu, kao i o strašnim stvarima, o položaju žene u društvu. Poezija pisana promišljeno. Ako bih morao da se izjasnim kakva poezija treba da bude u 21. veku, onda su to pesme Monike Herceg – navodi Tucić.

Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Za “Brodolom civilizacija” Amina Malufa, “u izvrsnom prevodu Vesne Cakeljić, kao i uvek”, odlučila se i Mirjana Đurđević.
– Smak sveta, bar onog kojeg poznajemo, i tako je na pomolu, dobro je da se pripremimo. Barem je meni uvek lakše kada razumem zašto se događaju stvari koje me užasavaju – kaže ona.

Odlučila se, kao i Filip David, za “Nove ljude” Saše Ćirića (KCNS).
– Ako očekujete da Ćirić svojim oštrim perom ponovo nabode žabe u srpskoj književnoj baruštini i podigne talog sa dna – razočaraćete se. Ovo je zbirka eseja, od kojih mnogi do sada nisu bili objavljeni. Pitanje je da li biste ovu knjigu uopšte našli na sajmu, koga se još tiču nekakvi eseji. Potražite je kod izdavača – savetuje Mirjana Đurđević.

Mirjana Đurđević, Foto: N1

Njen izbor je i knjiga “Kata Nesiba i komentari” Ivana Jankovića (Fabrika knjiga, 2018).
– Koliko se život žena i ljudi sa margine u devetnaestovekovnom Beogradu razlikovao od ovog danas? Izgleda nimalo. I da li je margina ispravna reč? Ko je zapravo na marginama? Ovo nije roman, sve sama istina, iz starih novina i sudskih spisa, utoliko uzbudljivija – ocenjuje ona.

Za nešto starije izdanje, roman “Vrata” Magde Sabo (Globosino, 2008), kaže da je to “dokaz da i ćorava koka zrno ubode” i dodaje, “u poverenju”, da nas uskoro očekuje “još prevoda knjiga ove verovatno najznačajnije mađarske književnice u 20. veku”. Počinjući svoj izbor od “Brodoloma civilizacija”, Mirjana Đurđević ga završava sa “Nije dovoljno reći NE” Naomi Klajn (Samizdat, 2018).
– Da se vratimo na početak, naslov govori sve. Kako da iz ovog krša napravimo svet u kome je moguće živeti? – zaključuje Mirjana Đurđević.

Kikindski pisac Srđan V. Tešin, koji je nedavno završio zbirku priča “za decu i razmažene roditelje” pod nazivom “Luka kaže”, osim što pažljivo prati tekuću domaću književnu produkciju i preporučuje knjige poput “Zdravo, dragi ubojice!” Radenka Vadanjela ili “Izvedeni iz kičmi” Amile Kahrović Posavljak, obe u izdanju “Književne radionice Rašić” gde je urednik, mnogo polaže i na prevode.

– Knjige koje bih kupio na Sajmu – da Sajma knjiga ima i da u dobu pandemije imam dovoljno novca za luksuz – uglavnom su svetski klasici koji su u međuvremenu dobili nove prevode, a novi prevodi, naravno, iziskuju i nova čitanja, jer je svaki prevod svet za sebe. Dakle, kupio bih romane koje nemam u svojoj privatnoj biblioteci, a koje sam davno čitao – kaže Tešin.

Među tim knjigama je “Rukopis nađen u Saragosi” Jana Potockog u prevodu Aleksandre Mančić.
– Čitao sam verziju koju je objavila Srpska književna zadruga 1988. godine u prevodu Stojana Subotina, koji je i pisac predgovora. U međuvremenu, književni istoričari i istraživači su otkrili i druge verzije ovog postmodernog proto-romana – podseća Tešin.

Srđan Tešin Foto: N1

Njegov izbor bila bi i “Zenova savest” Itala Zveva u prevodu Lele Matić, roman klasika italijanske književnosti koji je ranije čitao u izdanju iz 1982. objavljenom kao “Zenova svijest”, a tada ga je preveo Mate Maras. Na istoj listi je i “Uliks” Džejmsa Džojsa u prevodu Zorana Paunovića, roman koji je čitao “kao književni početnik” u prevodu Zlatka Gorjana, prvi put objavljenom 1957. a potom više puta preštampavanom. Tešinov izbor bio bi i roman “Školice” Hulija Kortasara u prevodu Silvije Monros-Stojaković.

– “Školice” su, po mom skromnom mišljenju, najlepši, najigriviji i najsloženiji književni poduhvat 20. veka. Ovaj prevod je maestralan jednako koliko i sama knjiga i treba ga čitati iznova i iznova – predlaže Tešin.

To što ove godine nema Sajma knjiga na neki način je uticalo i na “strategiju” Jelene Lengold. Ako sve ove preporuke nisu dovoljne, onda bi se moglo posegnuti za rešenjem kakvo ona predlaže.

Jelena Lengold, Foto: Dalibor Danilović

– Ranije sam pre Sajma knjiga proučavala sajtove izdavača, ali sada, pošto sam znala još sredinom godine da od te manifestacije verovatno neće biti ništa, kupovala sam knjige kako sam na njih nailazila. U svakom slučaju bih čitaocima preporučila da pogledaju sajtove izdavačkih kuća “Štrik”, oni imaju zanimljiva izdanja, “Geopoetika” je takođe izdavač čije knjige volim, tu je i moj izdavač “Arhipelag”, kao i beogradski “Kontrast”, to su mladi ljudi, mlada kuća, a uvek imaju baš dobra i zanimljiva izdanja – navodi Jelena Lengold.

Komentari

Vaš komentar