Beograd je 1930-ih imao „astalska društva“ za pomoć deci: Ovako je izgledao jedan od najvećih kafanskih skandala starog Beograda

Naziv su dobila po „astalu“, staroj reči za sto, a gde je bilo najviše stolova nego u kafanama. Upravo tamo okupljali su se ljudi koji su želeli da osnivaju razna humanitarna društva, makar tako zvanično. Novine su tih godina često pisale da su takva udruženja služila sitnim ljudima željnim ugleda i važnosti, kako bi se predstavili kao dobrotvori koji brinu o sirotinji i deci.

Iza priče o humanosti često su se, međutim, krili sukobi, sujeta i lični interesi. Jedan od najvećih skandala izbio je upravo oko društva simboličnog naziva „Dečja radost“.

Sve je završilo pred Drugim krivičnim većem Varoškog suda, gde su osnivači društva počeli međusobno da se tuže zbog uvreda, kleveta i spletki koje su potpuno uništile ugled organizacije.

Na optuženičkoj klupi našao se penzioner Milun Maričić, nekadašnji predsednik nadzornog odbora društva čije je sedište bilo u kafani „Šangaj“ na Dorćolu. Tužio ga je vlasnik kafane Rade Lazarević, čovek sa kojim je do tada bio blizak prijatelj i saradnik.

Skandal je počeo kada je Milun jedne jeseni 1933. godine ušao u kafanu i pred gostima počeo da priča kako mu Radetova supruga Milena navodno šalje pisma i neprestano pokušava da ga vidi. Govorio je da ne zna kako da je se „otarasi“, uz obaveznu napomenu da nikada ne bi imao ništa sa ženom svog prijatelja.

Priča se brzo proširila Dorćolom i ubrzo stigla do samog Lazarevića.

Kada je čuo šta se govori po kafani, Rade je bio potpuno slomljen. Navodno je rekao da će odmah pronaći Miluna i tražiti mu objašnjenje, a ako se pokaže da je priča istinita, izbaciće iz kuće ženu sa kojom je proveo 15 godina i dobio troje dece.

Međutim, Maričić je nekoliko dana izbegavao susret, pa je kafedžija odlučio da pravdu potraži na sudu. Tužbu je podneo u ime svoje supruge, tvrdeći da je Milun teško narušio čast njegove porodice.

Kada su se konačno sreli pred sudijama, Maričić je pokušao da se izvuče.

Negirao je sve što je ranije govorio po kafani i pravdao se da nikada ne bi iznosio takve priče o ženi koja ima troje dece.

„Ja sam svoju čast čuvao pedeset godina“, govorio je zbunjeno pred sudom.

Ali kada su ga sudije pitale zbog čega bi ga onda neko tužio, cela priča je dobila potpuno novi pravac i iz privatnog skandala pretvorila se u rat oko kafanskog humanitarnog društva.

Maričić je tvrdio da je sukob zapravo počeo zbog „Dečje radosti“.

Govorio je da je upravo on osnovao društvo i da je želeo da ga preseli u drugi lokal, što je navodno izazvalo bes kod Lazarevića.

Na te reči kafedžija je bukvalno skočio.

Pred sudijama je insistirao da je baš on pravi osnivač društva i da Maričić sve izmišlja iz osvete jer je smenjen sa mesta potpredsednika nadzornog odbora.

Milun je uzvraćao tvrdnjama da su mu čak zadržavali poslovne knjige društva kako bi sprečili preseljenje iz kafane „Šangaj“.

Tako se čitava priča o navodnim ljubavnim pismima pretvorila u javno pranje prljavog veša i potpuno urušavanje ugleda humanitarnog društva koje je navodno pomagalo siromašnima i deci.

Do kraja procesa dvojica nekadašnjih prijatelja nisu uspela ni oko čega da se slože.

A onda se pojavio svedok koji je potpuno promenio tok suđenja.

U sudnicu je ušao Živko Malović i detaljno ispričao šta je Maričić govorio pred gostima kafane „Šangaj“. Njegovo svedočenje bilo je toliko precizno da sudije više nisu imale razloga da veruju optuženom.

Presuda je bila oštra.

Maričić je osuđen na deset dana zatvora i 600 dinara sudskih troškova, što je u to vreme bio ozbiljan novac. Uz to je morao da isplati još 1.000 dinara zbog povrede časti Radetove supruge. Ako novac ne bi platio, čekalo ga je dodatnih deset dana robije.

Novine su tada zabeležile i kako je izgledao kada je napuštao sudnicu. Hodao je pognute glave, potpuno slomljen, dok su mu dugi brkovi podrhtavali dok je prolazio hodnikom. Nije progovorio nijednu reč.

Afera je ostavila toliku mrlju na društvu „Dečja radost“ da se o njemu godinama govorilo sa podsmehom. Takva kafanska humanitarna udruženja polako su nestajala pred rat, a do 1941. godine gotovo potpuno iščezla. Rat je doneo toliko bede i nesreće da su pomoć tada počeli da traže gotovo svi.

Izvor: Kaldrma