Podeli:
Samjuel Beket, Foto:Jane Bown / TopFoto / Topfoto / Profimedia

Knjiga Borivoja Gerzića „Beket - čovek i delo“ (izd. “Zlatno runo” i “Milstone”, Beograd).

„Kako je, na kraju, neko ko je čitavog života pisao o skitnicama, ometenim, napaćenim ‘bezobličnim gomilama živih buktinja’, o ljudima bez imovine, porodice, porekla i imena – koji se potucaju u neprijateljskom svetu,mrmljajući reči koje (na prvi pogled) nemaju mnogo smisla – za života postao ‘zvezda’, ‘globalni umetnik’, ikona pop kulture i književnosti 20.veka?“

Ovo pitanje je sebi i nama postavio leksikograf, esejista i prevodilac Borivoje Gerzić, i odgovorio na izvanredan i za našu kulturu (koja grca u olakim improvizacijama i vekovnim stereotipima) jedinstven način. Njegova knjiga, iz čijeg predgovora smo naveli presudni izazov, ‘Beket – čovek i delo’ (342 str. izdavači “Zlatno runo” i “Milstone”, Beograd) integralno obuhvata ne samo život i delo velikog irsko-francuskog pisca, kritičku recepciju u različitim stvaralačkim fazama, nego i kontekst stoleća, kulturološke paralele i slom dveju propalih utopija – fašizma i komunizma.

I odmah da izbegnem zabunu: ova knjiga se ne obraća samo akademskoj javnosti i profesionalnim pratiocima književnosti i umetničkih avangardi (i oni, naravno, imaju šta da doznaju iz ove temeljne knjige, ako su dovoljno radoznali). Ona se čita kao roman, sa mnogo junaka (pozitivnih i zih), na podlozi vremena koji osećamo kao niz izazova.
Onakvih kakve proživljavaju junaci Beketovih drama i romana, junaka često bezimenih i bačenih u bedu i patnju iz kojih nema izlaza.

Sa zapanjujućom temeljnošću Gerzić je obuhvatio tri opsežne kritičke biografije Samjuela Beketa iz pera Dirdri Ber, Entonija Kronina i Džejmsa Noulsona, četiri kabasta toma prepiske (sa 15 hiljada pisama i razglednica), mnogobrojne studije i kritičke radove. Podrazumeva se da su u podlozi svega Beketovi romani, proza, drame, radio-drame. Neki Beketovi saradnici, izdavači, pisci, reditelji, kritičari, ostavili su zapise i svedočanstva o njegovom delu i stilu života. Samo deo te građe našao su u koricama ove knjige, koja nema podeljena poglavlja, već se kreće od dana rođenja (1906), do smrti (1989), koja se gotovo u dan poklopila sa padom Berlinskog zida i slomom Čaušeskuove diktature u Istočnoj Evropi.

Naslovna strana knjige “Beket: čovek i delo” Foto:Promo/Dereta

Ova “satnica” života je bitna jer ukazuje da je Beket sve do pozorišne premijere “Čekajući Godoa”, 4. januara 1953. godine u pariskom pozorištu Babilon (preuređena garaža), koja je odjeknula senzacionalno, bio u široj kulturnoj javnosti malo poznat. Do “Godoa” ovaj 47. godišnjak je imao velikih muka da nađe izdavača za svoje knjige, a i kad ih je našao, kritički odjek je bio gotovo neprimetan. Godinu dana pre premijere, “Čekajući Godoa” je objavljen u kultnoj ediciji “Minui” i prodato je samo 125 primeraka.
Kultni i prekretnički roman u modernoj književnosti, “Moloj” ponuđen je 1950. godine desetorici uglednih francuskih izdavača, kao deo trilogije sa romanima “Vat” i “Malon umire”. To obavlja uporna Beketova životna saputnica Sizan Dešvo Dimenil, ali odgovor je uvek negativan. Godinu dana kasnije, Beketov stalni izdavač do kraja života, Žerom Lendon objavljuje “Moloja”, ugledni pisci i kritičari poput Morisa Nadoa, Žan-Pola Sartra i Gaetana Pikona ga pozdravljaju kao remek-delo, ali to nema većeg odjeka: za godinu dana prodato je samo 694 primeraka.

Uspeh “Godoa” olakšava dotad tegoban piščev život, pristižu redovniji prihodi, a novi prelom u životu donosi Nobelova nagrada za književnost 1969. U trenutku objavljivanja imena dobitnika, Beket se sa suprugom Sizan nalazio u manjem marokanskom mestu na odmoru. Uspaničen, pokušao je dve nedelje da se skriva od novinara, čak u prvom trenu razmišlja da odbije nagradu, ali mudri Lendon uspeva da ga privoli da to ne učini. Beket se neće pojaviti na dodeli nagrade, neće održati obavezno obraćanje švedskom kralju i akademicima, ali će preuzeti novčani iznos (mudro!), nagradu će umesto njega preuzeti Žerom Lendon.

Pročitajte još:

Ne treba dovoditi u pitanje Beketovu doslednost u odbijanju da se pokori akademskim institucijama, ali da je ostao dosledan i odbio, to bi bilo shvaćeno kao “deja vu”: petnaest godina ranije, guru egzistencijalizma i svetske levice Žan-Pol Sartr je sa prezirom odbio da prihvati Nobelovu nagradu. Bilo je mnogo aplauza u svetskoj javnosti za gest bez presedana. Ali, gorka ironija stiže na kraju. Posle Sartrove smrti 1985, u pišćevoj zaostavštini pronađeno je pismo Švedskoj akademiji, poslato početkom osamdesetih, u kojem ostareli i osiroteli pisac javlja da je konačno spreman da primi nagradu. Sad je likovao sekretar Nobelovog komiteta Per Lundkvist koji je ukratko saopštio: Too late!
Iz Gerzićeve knjige se vidi da su kritičari i profesori književnosti imali prilično nevolja kako bi konstituisali poetiku ovog pisca. Srećom. Jedno je izvesno: Beket je uspeo da odbaci sve narativne modele i obrasce, u njegovim romanima se prepliću glasovi neznanih junaka, a tamo gde su imenovani, oni imaju nevolja da saopšte šta očekuju od života.

Beket nema ni prethodnika ni nastavljača. Njegov narativni model neprekidno nailazi na zid iza kojeg je praznina, ništavilo i besmisao. Apsurd egzistencije nije najsrećnija formula, ali ima tu nešto. Sveukupno, on ostaje kao poslednji modernista,na onaj način kako je to u slikarstvu Kazimir Maljevič sa svojim crnim kvadratom, ili, u muzici, američki kompozitor sa Džon Kejdž sa svojom kompozicijom “Četiri minuta, 33 sekunde”, koja je zvuk prenela u gledalište. Možda samo jednom, ali i to je dovoljno.
Ali, kad se vratimo Beketovom umetničkom prodoru ka nepoznatom, opasnom (opasnom, jer nas podseća na rudara koji je otišao predaleko, bez prevelike nade u siguran povratak na svetlo dana), ostaje jedan obavezan sastojak koji se ne sme prevideti: humor koji izbija u nekoliko ravni. Najpre prema samom glasu koji nam se obraća, a potom što se u iskazu često iskazuje podsmeh ili nepoštovanje prema svakoj vrsti autoriteta, od nadnaravne figure Tvorca (ima li njegove odgovrnosti za pojedinačnu ljudsku patnju?), sve do referenci na istorijski uslovljene odnose roba i gospodara. I zato, u “Godou”, kao i u “Moloju” nema nijednog nagoveštaja ka samosažaljenju i pozivu na milosrdni gest. Ali, u bogatu nadoknadu na to, imamo nagoveštene elemente vodvilja, od kostima, bušnih cipela i ofucanih cilindra u “Godou”, do zadovoljstva junaka što u džepu ima određen broj šljunaka, kao tiha uteha (“Moloj”).

Bilo je i dosad nagoveštaja o učešću Beketovom u francuskom Pokretu otpora, dok su njegovi ispisnici poput Kamija i Sartra, usred okupiranog Pariza imali pozorišne premijere. Gerzić je na osnovu naknadno otkrivenih dokumenata rekonstruisao Beketovo učešće u borbi protiv nacista uz veliki lični rizik, sve do rizičnog bega kroz Južnu Francusku i skrivanja u šumama i selendrama. Tek tridesetak godina nakon oslobođenja, iz njegove arhive se doznalo da je Beket 1946. godine dobio Ratni krst za vojne zasluge, sa potpisom Predsednika republike Šarla De Gola. Na drugoj pak strani, iako je 52 godine živeo u Francuskoj i neizmerno učinio za francusku kulturu, nikad irski pasoš nije zamenio francuskim. Kad su ga, već na domak opraštaja sa ovozemaljskim žitijem pitali da li da ga sahrane u rodnom Dablinu, nabusito je odgovorio upotrebivši grube izraze (ne bih ovde citirao) prema svojoj prvoj otadžbini.

Iz ove knjige će se neki podsetiti (a neki i tek doznati, vreme je bilo!) kako je Beket stigao na ovaj deo brdovitog Balkana. Atelje 212 je sredinom pedesetih imao senzacionalnu postavku “Čekajući Godoa”, nekoliko godina kasnije, dobili smo roman “Moloj” (1959, Kosmos, Beograd) u prevodu Kaće Samardžić i sa izvanrednim predgovorom Radomira Konstantinovića. Niko u Istočnoj Evropi to nije imao.

Tri godine posle Beketove smrti naš ugledni pozorišni kritičar i istraživač Feliks Pašić objavio je 1992. godine izuzetnu knjigu “Kako smo čekali Godoa kad su cvetale tikve”. Pošto je odmah posle pariske premijere u Beograd stigao tekst drame “Čekajući Godoa”, počele su pripreme, bila je najavljena premijera u Beogradskom dramskom pozorištu (ne dovoditi u vezu sa današnjim Savremenim, malo dužnog poštovanja). Ali tu se nešto iskomplikovalo, pa je upravnik pozorišta Predrag Dinulović stavio predstavu “na led”. Kasnije, kroz čaršiju je prostrujala vest da je predstava izvedena u likovnom ateljeu Miće Popovića na Starom sajmištu (mestu pogubljenja hiljada Jevreja, Cigana, Srba, u Drugom svetskom ratu).
Feliks Pašić, svaka čast počivšem, je na osnovu usmenih kazivanja rekonstruisao listu tridesetak gledalaca ove mitske predstave, pronašao desetak relevantnih pozorišnih kritičara, umetnika,glumaca, pisaca (ono što je još bilo u životu posle tridesetak godina). Dobio je neverovatne, slikovite, pikantne, duhovite memoarske osvrte. Većina je odjednom tvrdila da je Miroslav Krleža doprineo cenzorskom zahvatu, premda, prema Dinulovićevom svedočenju, on nije davao nikakve izjave, ali je Dinuloviću resko rekao da to “nije njegova šolja čaja”.

Kultna predstava Ateleja 212 “Čekajući godoa”, Foto: arhiva.atelje212.rs

Svi se složili da su svojim prisustvom pokazali građansku hrabrost, da su odmah shvatili Beketovu genijalnost. Samo oko jednog nisu mogli da se slože: da li je ova mitska predstava (poput one Kneževe večere) bila 1954, 1955 ili 1956!
I danas sam zapanjen: zar niko od prisutnih, Jovan Hristić, Stojan Ćelić, Dejan Medaković,Mića Popović, Mihiz (da ne ređam imena van najboljih), nije te večeri, nakon silnog oduševljenja, u nekom svom tefteru, zapisao: večeras, datuma tog i tog, prisustvovao sam istorijskom kulturnom događaju. Izgleda da su bili previše ošamućeni. Ali su neki od njih, godinama kasnije, kao siguran podatak ponavljali da je Krleža zabranio “Godoa”, što pripada tradiciji naših kafansko-zaplotnjačkih mitomanija.

U Gerzićevoj knjizi, sada, posle toliko godina, postoji pouzdani podatak kad je Godo nastupio u Beogradu. Datum vam naravno neću reći, eno ga u knjizi koja vas čeka. I da vam još kažem, u njoj postoji obilje neverovatnih fotografija, foto-dokumenata, sve da nas vrati u jedno vreme kad su se kalili velikani.

Komentari

Vaš komentar