Šta je istina o Andriću i Đilasu, a šta je Basara "dosolio"

O novom romanu Svetislava Basare govorili su, pored autora, i književni kritičar Saša Ćirić i novinar Velja Pavlović, a razgovor je moderirala Tamara Mitrović.https://www.youtube.com/watch?v=flJcNSsqXJYĆirić je zapitao da li "Kontraendorfin", ili "Andrićevu lestvicu užasa", treba čitati kao knjige u kojima je Karađorđe izvrgnut ruglu, Andrić prikazan kao škrtac, kao ljubitelj devojčica, ili kao profesionalni oportunista, o čemu sve govore naratori u knjizi, ili su to biografske činjenice koje "začinjavaju”" pripovedanje, referišu na Andrićevu biografiju, ali u isto vreme su projekcija jednog malograđanskog duha poimanja veličine u našoj kulturnoj istoriji.- To su stvari koje kruže po ovoj kulturnoj čaršiji. Dovodio sam ga ja u neke fiktivne situacije, ali je to su sve stvari koje sam ja čuo u kafanskim razgovorima od ljudi koji će na RTS-u da pevaju ode Andriću. U književnom smislu zaslužene ode. Andrić je, zapravo, bio čovek koji je morao da bude Andrić. Na jednom mestu u "Kontraendorfinu" piše, mislim da to Stojković kaže: "Andrić je morao da bude Andrić ili Jaša Grobarov, to su dva jedina formata u Srbiji da bi čovek mogao da bude veliki". Isto tako velikim smatram Jašu Grobarova. Na njega se blagonaklono gledalo, ali zaboravilo se da je on vrlo talentovan čovek. Nije baš bio prilježan na poslu, ali dobro. Proveo je sigurno jedan lagodniji, bolji, interesantniji život nego Andrić, koji je skupo platio sve svoje uspehe, jednom zakopčanošću, jednom večnom samoćom. Vidosav Stevanović, koji je poznavao Andrića - a Vidosavu treba verovati, on dosta dobro poznaje ljude - rekao je da je taj čovek užasno sam. Užasno sam u jednoj balkanskoj kasabi, odbačen od Hrvata, a mudro je postupio jer bi ostao u večnoj senci Krleže, koga nadmašuje u mnogim stvarima književnim. Naprosto, smatraju ga nitkovom zato što je preživeo četiri, pet režima a nije streljan. To se u Srbiji smatra nitkovlukom. Ne može pošten čovek u Srbiji, što je donekle i tačno, ne može čovek da preživi tri režima. Tako da to jeste galimatijas tih čaršijskih priča, a svi manje-više koji pročitaju će uvideti da su to. Naravno, ja to malo dosolim, preteram, naglasim, ali je sam sve to manje-više čuo. Tu sam prikazao jednu smrdljivu čaršiju, a ne Andrića koji u toj čaršiji živi zaštićen - ispričao je Basara.Tamara Mitrović podsetila je da u knjizi Andrić, "a to je istorijska činjenica", odlazi kod Milovana Đilasa i traži da ga iseku sa fotografije, ističući to kao značajnu epizodu u "Kontraendorfinu".- To je uradio u vreme kada se lako gubila glava. Neko je izložio u Vojnom muzeju fotografiju na kojoj on stoji u svojstvu ambasadora pored Dragiše Cvetkovića, mislim, i prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. On je dobro shvatio da će to biti prst u oko mnogim posetiocima i otišao je kod Đilasa i zamolio ga da tu sliku ukloni. Ja sam tamo napisao da je upotrebio Đilasa kao uredničke makaze. I ta je slika sklonjena. Jednostavno je bio u situaciji da postupi tako da ne bi prošao gore nego što je prošao – rekao je Basara.Na pitanje o Miru Glavurtiću, koji u knjizi "sve vreme huška protiv Andrića", i drugim slikarima, Basara je objasnio zašto je uveo njega kao lika u knjizi.- Ne znam kakav je Glavurtićev stav bio o Andriću za života, ali Miro Glavurtić je Hrvat iz Beograda i Beograd je mnogo izgubio što je Glavurtić otišao. On je bio jedan od nekolicine ovdašnjih duhova koji su Beogradu davali svetski šmek. Učinilo mi se to interesantno kao kontrast jednom Hrvatu koji pritvorno tvrdi da je Srbin, sumnjam čisto, usuđujem se tako reći, da se Andrić smatrao Srbinom, a nije ni Hrvatom, njemu do toga nije bilo stalo, i jednog samosvesnog Hrvata, da i on nešto progovori o Ivi Andriću i da osvetli neke Stojkovićeve nedoumice, jer je Stojković (jedan od glavnih likova u romanu, op. aut.) ambivalentan, on ne može bez Andrića, ali stalno mu nalazi neke mane. Stojković deli moj stav o Andriću, dakle, divi mu se kao piscu, a opet potpuno su suprotne ličnosti. U toj ambivalenciji je Glavurtić došao kao davač šlagvorta Stojkoviću za dalje invenktive na račun Andrića – kaže Basara.Velja Pavlović naveo je da se "Kontraendorfin" čita u dahu.- To je jedna vrlo neobična knjiga koja se čita u jednom dahu, a opet sa druge strane govori o stvarima koje su oko nas, u našoj svakodnevici, o našim svecima kulture, o institucijama koje su najvažnije - to su SANU, "Politika" - izuzetno važnim, dakle, na taj posprdan način, vrlo duhovito. SANU je tu nazvana "zločinačko udruženje", "zemunska mafija". Roman govori o životu i ljudima koji nas okružuju i onome što je nama najvažnije, što se danas dešava, o čemu pisci malo pišu. Basara to, naravno, definiše kao jednu vrstu katastrofe u svim tim segmentima, ali kad to čitate, sve je prožeto tim Basarinim humorom, pa ne možete da se ne smejete. Ponekad ostavite knjigu, pa vas uhvati taj glasan smeh, pa rečenicu pošaljete nekom prijatelju SMS-om i on odmah shvata o čemu se radi, iako je to izvučeno iz konteksta obimnog romana. Basara je postao u ovoj zreloj fazi još komunikativniji, vezan za život o kom piše, pretpostavljam da mu tu pomažu i kolumne, odnosno priprema za njih, kada pročita sve novine - rekao je Pavlović.Kao novinar duže od 40 godina, Velja Pavlović kaže da "zna da se uvek šuškalo da je Andrić loš čovek".- Bila je ta priča svuda prihvaćena da je Andrić morao, ili mogao, da pomogne Crnjanskom da se vrati u Beograd, a kad čitate "Lament nad Beogradom" vidite koliko je to njemu značilo. Andrić je imao autoritet da spase Branka Ćopića, ima jedna anegdota gde je uvučen u neku vrstu spasavanja, gde se on hladno povukao od toga. Basara govori i o tome u svojim delima, o tome da je beogradska čaršija dvolična. To se priča u privatnom, intimnom krugu, to su ona ogovaranja, o tome svi znaju, ali o tome ne možete ništa da nađete kada gledate službenu televiziju, kada čitate službene novine koje Basara pominje - kaže Velja Pavlović.

Pavlović ocenjuje i da se takve priče nalaze samo u Basarinoj knjizi, koja je neka vrsta presedana.- Nema primera da je neko toliko snažno govorio o svojim savremenicima - kazao je Pavlović o "Kontraendorfinu", podsećajući i na Basarine rane knjige protiv Vuka Karadžića i reakcije javnosti tada da se "svetinje ne diraju" i ocenjujući da se ni zreli Basara nije skrasio.U knjizi postoje i epizode o "mašinama", od automobila do telefona, o zdravlju i bolesti, koja se završava u jednom toaletu na pumpi sa mobilnim telefonom.- To poglavlje nastalo je iz mučne uspomene iz perioda kada se ovde prodavao benzin po ulicama u plastičnim flašama od koka-kole koje su oni prodavci, da bi uzeli više para, otkuvavali da bi umesto litar i po bile litar, i sveg tog čemera jer ja i dan-danas, kad negde krenem gledam onaj pokazivač količine goriva, jer se tad neprestano vozilo stalno na rezervi. To su neke stvari koje osakate čoveka, dobro, ne otpadne noga, ali postane mentalni bogalj. Ja sam to, naravno, hiperbolisao, od svega toga je napravljena jedna lakrdija, jedna bufonerija - kaže Basara.U završnici knjige je i epizoda sa okončanjem muško-ženske veze telefonom, što je bio šlagvort Basari da govori i o tehnologiji.- Mi smo tamo gde je pažnja – sažeo je pisac svoj stav.Govoreći o teološkoj literaturi koju Basara čita i dodajući da je u prvim glasilima “Dveri” bio objavljen jedan Basarin tekst, Ćirić je naveo i da ovaj pisac može da bude pročitan i kao konzervativan pisac, ili kao religiozni pisac, kako ga on doživljava, kao "narativnog teologa", ali i "razbijača iluzija".

Basara je, upitan za njegov odnos prema Đilasu i liku Đilasa u svom romanu, odgovorio pitanjem "Šta je nejasno kod Đilasa?"- Ja sam poslednju pročitao njegovu prvu knjigu, "Besudna zemlja". Onda mi je Đilas kao ličnost postao jasan. Kad ambiciozno piše, on je loš pisac jer je patetičan, ali vidi se da poniče u jednoj sredini gde nužno mora postati ono što je postao, jedan boljševički egzekutor. Budući da je ipak bio ličnost koja nije bila autonomna, i onda je došao u sukob sa partijom i iz tog sukoba, posle mnogo muka i peripetija, izašao kao ugledna ličnost, kao demokratski svetionik i, kako vidimo, u društvu, da li bliskom da li manje bliskom sa jednim komesarom kome ratna delatnost nije tako ozloglašena kao Đilasova, ali je vrlo nejasna, postaju učitelji demokratije u Srbiji. Đilas je za razliku od Ćosića ipak imao jedan rafinman, široku kulturu, to je čovek koji je prevodio Miltona, dočim je Ćosić ono što je trebalo da bude, seljačka dandara. Nije tu to toliko bitno. Pažljiviji čitalac "Kontraendorfina" primetiće da je glavni junak ovog romana čemer, ne samo u Srbiji, nego u celom ovom regionu i svi akteri se trude da ga učine većim nego što mora da bude. Pa tako veliki pisac i nobelovac u Srbiji znači isto tako manje-više živeti kao amalin, u strahu i trepetu. Biti moćan kao Đilas ne znači da za dva dana nećeš završiti u Sremskoj Mitrovici u kazamatu. Znači, jedna smesa odvratnih psihologija koje obesmišljavaju sve. Sve što se radiji svuda na svetu, samo na poganiji način, to je neka tema i ideja. Zašto mora da se svako zlo dovede do perfekcije. Nema pozitivnih ličnosti tu, uključujući i pripovedača, mog alter-ega. Nema izlaza iz začaranog kruga - zaključio je Basara.