Naučnici pronašli način da se izbrišu loša sećanja: Ovo bi moglo da potpuno promeni ljude, ali...

Profesor neuronauke sa Univerziteta u Bostonu, Stiv Ramirez, vrlo lično razume koliko razorna mogu biti teška sećanja. Dok je radio na eksperimentima sa memorijom kod miševa, izgubio je bliskog prijatelja i kolegu Ksua Liua, koji je iznenada preminuo sa samo 37 godina.

Posle tog događaja Ramirez nije uspevao da pobegne od uspomena koje su ga proganjale. Umesto da se suoči sa tugom, pokušao je da je potisne alkoholom, što ga je vremenom dovelo do ozbiljnog problema sa pićem.

Prelomni trenutak dogodio se 2021. godine, kada je usred radnog dana shvatio da već ujutru razmišlja o tome koliko još alkohola može da popije, a da funkcioniše do večeri. Nedugo zatim usledila je intervencija porodice i prijatelja, a Ramirez je odlučio da ode na lečenje.

Kaže da mu je upravo razgovor sa drugim ljudima pomogao da shvati koliko mu je nedostajala povezanost sa drugima nakon smrti prijatelja.

Danas svoje bolne uspomene više ne pokušava da izbriše. Naprotiv, one su postale pokretač njegovog rada. A ono što je posebno zanimljivo jeste da istraživanja poput njegovih pokazuju da bi jednog dana možda bilo moguće menjati način na koji mozak čuva traumatična sećanja.

Naučnici su tokom poslednjih godina došli do otkrića da uspomene nisu trajno „zaključane“ u mozgu. Svaki put kada se nečega prisetimo, memorija se nakratko ponovo aktivira i postaje podložna promenama. Taj proces naziva se rekonzolidacija i upravo tada postoji mogućnost da se uspomena oslabi, izmeni ili drugačije emocionalno oboji.

Prvi veliki pomak dogodio se još 2009. godine, kada su kanadski istraživači uspeli da identifikuju moždane ćelije kod miševa povezane sa strahom. Životinje su prethodno naučene da određeni zvuk povezuju sa blagim elektrošokom, pa su se ukočile od straha čim bi ga čule.

Nakon toga naučnici su uništili upravo te ćelije povezane sa sećanjem. Rezultat je bio neverovatan jer miševi više nisu reagovali strahom na zvuk, kao da je uspomena nestala.

Kasniji eksperimenti otišli su još dalje. Ramirez i njegov tim uspeli su da aktiviraju određena sećanja pomoću svetlosti i da kod miševa izazovu reakcije čak i kada nije postojao stvarni razlog za strah. Naučnici su zatim uspeli i da ublaže negativne emocije povezane sa određenim uspomenama tako što su istovremeno aktivirali pozitivna sećanja.

U jednom od eksperimenata pokazalo se da pozitivne uspomene mogu trajno da oslabe reakciju straha kod životinja.

Iako su rezultati impresivni, stručnjaci upozoravaju da je primena ovakvih metoda kod ljudi još daleko. Direktno menjanje moždanih ćelija smatra se previše rizičnim i moglo bi da izazove ozbiljne posledice.

Zbog toga se istraživači danas uglavnom fokusiraju na neinvazivne metode koje bi mogle da pomognu ljudima sa traumama, posebno onima koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja.

Jedna od najpoznatijih metoda je kognitivno-bihejvioralna terapija, tokom koje se pacijentima pomaže da promene način na koji doživljavaju bolna sećanja.

Koristi se i EMDR terapija, metoda tokom koje osoba priziva traumatično sećanje dok istovremeno prati određene pokrete, zvuke ili dodire, čime se menja način na koji mozak obrađuje uspomenu.

Posebno zanimljivo istraživanje sprovela je profesorka Emili Holms sa Univerziteta u Upsali. Ona je proučavala zbog čega su traumatična sećanja često veoma vizuelna i došla do neobičnog zaključka – video igra Tetris može pomoći u smanjenju flešbekova.

Tokom istraživanja osobe su se najpre prisećale neprijatnih uspomena, a zatim igrale Tetris fokusirajući se na uklapanje oblika. Ideja je bila da se zauzme deo mozga odgovoran za vizuelnu obradu informacija.

Rezultati su pokazali da su učesnici imali drastično manje uznemirujućih flešbekova već nakon nekoliko nedelja.

Ipak, uprkos svim napretcima, mnogi stručnjaci smatraju da potpuno brisanje uspomena možda ne bi bilo dobra ideja.

Sećanja, čak i ona bolna, važan su deo identiteta. Ona utiču na naše odluke, iskustva i način na koji razumemo sebe i svet oko sebe.

Postoje i ozbiljna etička pitanja. Ako bi neko izbrisao sećanje na traumatičan događaj, kako bi svedočio na sudu? Kako bi društvo čuvalo istoriju? Da li bi čovek bez bolnih iskustava mogao da nauči nešto iz prošlosti?

Ramirez smatra da cilj ne bi trebalo da bude potpuno brisanje uspomena, već smanjivanje njihove emocionalne snage.

„Možda možemo da utišamo bol i strah povezane sa sećanjem, a da samo iskustvo ostane sačuvano“, objašnjava.

Kada su ga pitali da li bi izbrisao uspomene na smrt svog prijatelja, odgovorio je bez razmišljanja.

„Nikada nisam želeo da ih izbrišem. Nekad je potrebno mnogo godina da bol dobije smisao. Verujem da život traje dovoljno dugo da jednog dana shvatimo zašto su nam i najteži trenuci bili važni.“