Podeli:
Dejan Tiago Stanković Foto: Dušan Todorović

U Srbiji je glavni problem što vlast ne poštuje zakone, jer misle da mogu nekažnjeno da rade šta im padne na pamet. Tako neće moći doveka, kaže u razgovoru za Nova.rs pisac Dejan Tiago Stanković.

Dejan Tiago Stanković prvu svoju knjigu, zbirku priča “Odakle sam bila više nisam” (2012) objavio je u svojim četrdesetim godinama, kada je, kako objašnjava, bio siguran da ima šta da kaže. Usledio je i više nego zapažen roman “Estoril”(2015), a početkom aprila 2020. godine objavljen je i “Zamalek”, njegov drugi roman, plod višemesečnih boravaka u Kairu tokom četiri godine. A i van svoje proze ima šta da kaže. Posebno direktan, čini se, ume da bude kada se radi o ugrožavanju ličnih sloboda ili su meta (e)migranti. Njegova video-poruka predsedniku Srbije na tu temu munjevito se ovih dana proširila društvenim mrežama. U međuvremenu na Fejsbuku, iz Lisabona, piše i dnevnik izolacije.

Vaša zbirka priča “Odakle sam bila više nisam” dešava se u Lisabonu, “Estoril” u istoimenom portugalskom gradu, a “Zamalek” u Kairu. Da li to znači da idete ka tome da pišete romansirane bedekere? Šta dobijaju, a šta propuštaju čitaoci koji tako misle?

Dakle, sve što sam pisao je o gradovima, jer bez ljudi nema priča, a gradovi su mesta gde žive ljudi. Zato je pustinja dosadna, a grad zanimljiv. Ali ko će čitaocu da brani da mu to budu romansirani bedekeri? A opet, ako je neko pažljiv čitalac i baš mu se dopadne kako pišem, on će u meni da otkrije arhitektu, urbanistu, koga zanimaju urbane ljudske priče. Neverovatno je na koliko načina ista stvar može da se pročita.

“Zamalek” nosi podnaslov “Roman o kismetu”. Verujete li i vi u sudbinsku predodređenost?

Da li postoji sudbinska preodređenost? I da li je uošte bitno šta ja o tome mislim? Pisac je tu da postavlja pitanja, ne da odgovara. I da li ja baš moram da verujem u sve što sam napisao? Dakle, moj dogovor na vaše pitanje bi bio ipak: sreća uvek ima značaj, ne uvek ključni.

Na jednom mestu u romanu na neki način varirate naslov svoje zbirke priča “Odakle sam bila više nisam”. Kada vas pitaju odakle ste, šta odgovorite?

Zavisi gde. Zavisi kome. U Americi sam Evropljanin. U Portugalu, gde čuju akcenat dok govorim, uvek ću biti imigrant. U Brazilu i u Angoli, gde govore drugačiji portugalski od mog, ja njima toliko zvučim kao rođeni Portugalac da me niko i ne pita šta sam, tek se iznenade kad čuju ime. U Beogradu ili Zagrebu bih mogao da se pretvaram da sam Portugalac, niko mi ne bi verovao.

“U tuđini uklapanje bude utoliko brže i prirodnije ukoliko si spremniji da svoju prošlost ostaviš na nekom drugom mestu, a s njom i nostalgiju i sećanje na one ljude koje si voleo”, pišete u romanu. Da li to govori vaša naratorka ili vi? Da li ste vi nostalgični?

Nanjušili ste jedan od malih pasaža gde ne govori lik nego ja. Inače, više-manje, sve ostalo su tuđe reči, priče žena koju sam u Kairu upoznao. A što se nostalgije tiče, bio sam nostalgičan. Nekada mi je svako sletanje u Surčin i prelazak mosta na putu sa aerodroma bilo veliko uzbuđenje. Otkad imam slobodnu profesiju, pa mogu da provodim pola vremena tamo, a pola ovamo, nemam više taj problem. Bolje je ovako. Nostalgija je loše osećanje i ne bih ga nikako preporučio emigrantima početnicima.

Koje su ključne razlike u načinu života u Portugalu i Srbiji?

U Portugalu je jasna i transparentna vladavina prava. Portugalci su star narod, stara kultura, stara pravila ponašanja, i homogeni su, njima se lako vlada ako vladaš dobro, a teško ako vladaš loše. A kad je u društvu vladavina prava, kad se poštuju zakoni i pravila bazične pristojnosti, to se pozitivno odrazi na svačiji život. Zato otkad su u EU cvetaju. U Srbiji je glavni problem što vlast ne poštuje zakone, jer misli da može nekažnjeno da radi šta joj padne na pamet. Tako neće moći doveka.

Da li se te razlike dodatno ispoljavaju u ovim novim okolnostima, u doba pandemije?

U Portugalu su sve mere uvedene s merom, bez preterivanja, nije bilo utrerivanja straha u kosti, obrazovnom kampanjom, bez panike i obaveznih karantina. Oni se sećaju diktature i strahuju od svih mera koja liče na diktaturu. Sloboda kretanja nije ograničena nikome, već je prepuštena na kriterijume građanstvu i relativno dobro guramo kroz krizu. Kako je u Srbiji, znate sami.

Kako vam izgledaju Beograd i Srbija sada iz Lisabona?

Svaki put kad dođem prvi utisak je, na moj užas, endemsko siromaštvo, drugi je živa i uzbudljiva umetnička scena… treći je da se ljudi dosta grublje odnose i jedni prema drugima, manje reči koriste u komunikaciji, manje “molim”, manje “hvala”, ali to je samo pitanje stila… I, na kraju, ali to je najjači utisak, endemski bahata vlast.

Foto: Dušan Todorović

“Estoril” je postao lektira u Lisabonu? Kako je došlo do toga?

Nije to ona lektira koju svi đaci moraju da čitaju za ocenu, nego lektira koja se po školama i bibliotekama preporučuje pismenom građanstvu, a posebno đacima i studentima za čitanje. Nemam pojma kako sam tamo upao, samo mi je javio izdavač. Ni on ne zna odgovor.

Objavljen je i u Londonu. Kako je britanska publika reagovala na roman?

Pa ja to znam jedino po tiražu i reakcijama na “Goodreadsu”. To je veliko tržište, a “Estorila” ima da se kupi svuda po knjižarama, čak i po aerodromima. Što se tiraža tiče, dobro je prošla knjiga. Dobila je i nekoliko dobrih kritika, par osrednjih i nijednu lošu. Čak sam i nekakvu nagradicu dobio, od kolega pisaca. Opet, po komentarima, mislim da knjigu čitaoci nisu razumeli u istoj meri kao naši, ali to ima veze sa predznanjem čitaoca na koje sam ja računao, a oni ga nemaju. Tačno vidiš da čitalac koji komentariše nije provalio pola toga. Na primer, računao sam da njima Crnjanski ili Dučić, pa i Popov, ne znače koliko i nama, ali sam računao da će svako da prepozna reference na “Malog Princa”, međutim kod Anglosaksonaca to mahom nije slučaj.

Emigranti su česti likovi vaših knjiga. U “Estorilu” je jedan od likova i Crnjanski. Mislite li da razlog njegovog odlaska (i, pre svega, nemogućnost povratka) nije trebalo da bude makar naznačen?

Nisam razumeo celu treću rečenicu. Nešto niste pažljivo čitali. Ima u toj knjizi mnogo boljih fora vezanih za Crnjanskog. Na primer, da sam jedno poglavlje sklopio od njegovih rečenica iz različitih njegovih dela, a drugo sam razradio par njegovih skica iz Embahada. A šta nisam, i zašto, ne sećam se više, ali sigurno je bio neki razlog.

Njegove rečenice sam prepoznao, ali sam mislio na to što je bio zagovornik fašizma…

Ne moram sve baš da kažem. Znam ja, ali cenim i čitaoce. Ali, eto, ko treba da provali provalio je. Slikar jedan primetio je rečenicu posvećenu Daliju. Ima dve reči o njemu, ali slikar primeti.

Uputili ste i prilično oštru (neki bi rekli i neukusnu) video-poruku predsedniku Srbije. Primetili ste posle i da “godinama radiš i pišeš, i prvi put postaneš popularan kad si prostačina”. Zašto ste odlučili da baš tako reagujete i da li se nešto promenilo?

Nisam odlučio, nego mi je došlo. To je poglavica zemlje koja ne pruža osnovne uslove mladima da se razviju, oni odlaze, vlast se pretvara da želi da taj trend zaustavi, i onda kad se iseljavanje ne samo zaustavi, nego deo emigranata krene da se vraća u domovinu, režim ih dočeka na nož. Ti što su se vratili na početku pandemije su pre svega studenti i friški iseljenici koji se nisu snašli u inostranstvu. Režim se ponaša kao da im čini uslugu i krivi ih za bolest, mada im zakon ne daje opciju da ih ne prime natrag u maticu. Režim je em neozbiljan, em diskriminiše građane, em je nezahvalan, zaboravlja da su iseljenici najveći pojedinačni devizni prihod Srbiji. I onda se ti usudiš da im ne dopustiš da se vrate i staviš im stare roditelje u kućni pritvor kao da su budale, a ne starci. Naš režim ne zaslužuje ni jednu jedinu reč pohvale i, da, zaslužuje psovke, jer drugo kao da ne razumeju.

U beleškama na društvenim mrežama pitate se i “da li iko na vlasti ikada pomisli da ljudi imaju i dostojanstvo i da im se ono ne sme uzimati”. Kakav je odgovor?

Odgovor je da je režim, koji je državu pretvorio u igračku jednog čoveka koji se ponaša jako čudno, kao maloletnik koji zamišlja sebe kao istočnjačkog despota. Imamo situaciju “car je lud”. Takve situacije ne mogu da potraju dugo. Moguća rešenja kojih sam se setio su da on pobegne, da bude vojni ili ustavni udar ili da se digne kuka i motika. Na ono što je učinjeno Đinđiću, koji je bio neuporedivo bolji državnik, neću ni da pomislim kao na opciju, smatram da se tako nešto više nikada neće dogoditi kod nas. Ali se nadam da će on sam pre komplikacija da siđe sa vlasti, ako ni zbog čega drugog onda zbog svog zdravlja.

Hoće li te beleške prerasti u knjigu?

Verovatno. Ako bude bilo, biće uskoro.

Pišete li sada nešto? Ili da možda pitamo u kom gradu će se odvijati vaša sledeća knjiga?

Imam tri započete, jedna je povratak u Estoril, prikvel, godine 1930-e, drugu još nisam smestio, ali moraće u grad, možda Rio, a treća je o Beogradu. Ta će da bude najbolja, tu ipak najviše volim.

Komentari

Vaš komentar