Moj otac je preminuo u vreme pandemije koronavirusa, nije mu održana ni komemoracija, pa sam rešio da mu se odužim i zabeležim njegov rad jer je ostavio dubok trag u sedmoj umetnosti, priča za Nova.rs Srđan Stojanović, scenarista i reditelj ovog ostvarenja.
Svetska premijera filma „Buntovnik sa razlogom: Nikola Stojanović (1942 – 2021)” na 71. Martovskom festivalu održana je danas u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Reč je o dugometražnom dokumentarnom ostvarenju posvećenom istaknutom scenaristi, reditelju, kritičaru, publicisti i pedagogu.
Nikola Stojanović tokom svoje karijere režirao je dugometražne i kratkometražne igrane, alternativne i dokumentarne filmove. Nagrađivan je na domaćim i međunarodnim festivalima, uključujući i Martovski festival, čiji je umetnički direktor bio godinu dana.
– Kada je preminuo 4. januara 2021, u vreme pandemije koronavirusa, nisu bila dozvoljena okupljanja, tako da nije bilo ni komemoracije. Pošto se to nije desilo, a posle se niko nije setio da je organizuje, shvatio sam da je najbolje da snimim film njemu u čast. On to zaslužuje, ne zato što je moj otac, već zbog toga što je uradio mnogo zapaženih različitih stvari u svom životu, a najviše u domenu filma. Imao sam potrebu da njegov rad zabeležim i da zapis o njemu ostane zapamćen – objašnjava scenarista i reditelj ovog ostvarenja Srđan Stojanović, koji je na 69. Martovskom festivalu posthumno primio nagradu za scenario poslednjeg filma svog oca „Volterov osmeh ili filmsko pismo francuskom prijatelju” koji je on dovršio.
Nikola Stojanović bio je diplomirani arhitekta. Režirao je pet dugometražnih igranih filmova („Od zlata jabuka“, „Poslednji valcer u Sarajevu“), veći broj kratkometražnih („U kuhinji“, „Kraj milenijuma“), a takođe je osnovao i uređivao legendarni filmski časopis „Sineast“. Doktorirao na temu „Režija: Akira Kurosava“, bio je asistent francuskim rediteljima Marselu Kamiju, Godaru, Trifou… Dobitnik je Nagrade za životno delo Martovskog festivala.
– U okviru tih 100 minuta prikazan je njegov život, od rođenja do trenutka kada nas je napustio. Osnovna teza filma jeste da je on bio višestruko talentovana ličnost, koji je i pisao o filmu, izdavao časopis „Sineast“, čiji je bio glavni i odgovorni urednik, bio je vrlo darovit crtač i slikar, ali i pesnik, što je malo ljudi znalo. Napravio sam presek njegovih dugometražnih i kratkometražnih filmova, kao i TV drama. Posebno su važne fotografije sa snimanja koje su retke i prvi put će biti pred očima javnosti – objašnjava Stojanović.
Otkriva da će povodom poslednjeg Nikolinog filma „Belle Epoque“, odnosno „Poslednji valcer u Sarajevu“, biti i video materijala sa snimanja 1990. koji je zabeležen VHS kamerom i srećom očuvan je:
– Zabeleženo je kako moj otac funkcioniše u tom haosu i zanimljivo je koliko je uvek bio nasmejan i smiren, izdržavao je sve pritiske na poseban način. A videće se i to kako je na svetskim festivalima dobijao nagrade, posebno kada je reč o ostvarenju „Od zlata jabuka“ kada je osvojio nagradu za najbolju režiju na festivalu omladinskog filma A kategorije u Hihonu, u Španiji. Tada su u stručnom žiriju bila internacionalna imena filmskog stvaralaštva – reditelj Rodžer Korman, glumac Kristofer Riv i Pjer Sengler, producent filmova o Supermenu, koji su bez problema shvatili ovo ostvarenje koje se bavi lokalnom temom, posleratnoj seobi ljudi iz Hercegovine u Vojvodinu.
Naš sagovornik ističe kao posebnu osobinu svog oca što je bio izuzetno precizan i temeljan u izvođenju svojih kreativnih dela.
– Ništa mu nije promicalo kontroli. Proputovao je pola planete, bio je veoma obrazovan, intelektulano potkovan čovek koji je imao široke poglede na svet. Za mene je bilo fascinantno koliko je bio probojan. Još u ranoj mladosti je otputovao u Pariz i stalno mu se vraćao jer je sebe smatrao francuskim đakom. Stažirao je kod Anrija Žorža Kluzoa i Žana Lika Godara, tako da je stvarno bio svetski čovek koji je zaista sa mnogo ljudi iz sveta sedme umetnosti dolazio u kontakt.
Za svog oca Srđan kaže da je bio srdačan čovek, voleo je druženja, bio je raskošno scenaristički talentovan tako da je mogao da se bavi raznim ozbiljnim temama.
– A to je retkost da neko sintetizuje sve to u svom stvaralaštvu. Sećam se kada je radio „Belle Epoque“, odlazio je u Sarajevsku vijećnicu i do detalja je proučio sve istorijske elemente pre nego što je počeo da piše scenario. Postao je stučnjak za taj deo istorije u Jugoslaviji. Zato sam imao mnogo opcija kako da nazovem ovaj film. Čak mi je padalo na pamet da ga nazovem „Kapacitet“ jer on jeste bio stvaralački kapacitet. Pisao je divne pesme. Arsen Dedić je radio muziku za „Belle Epoque“ i svi su mislili da je on pisao i tekstove za kabaretske songove, a to je uradio moj otac. Možda nije bio dovoljno u ovoj sredini prepoznat da bi još neke filmove ostvario koje je planirao, ali ja sam sačuvao te scenarije.
Srđan Stojanović kaže da mu je otac bio nadahnuće u radu, a to što se opredelio da mu posao bude film prirodna je posledica jer je imao profesora u kući.
– Nisam mogao da izbegnem ni filmske časopise i knjige koje je donosio sa svojih putovanja. On je bio izuzetno preduzimljiv. Na primer, doktorirao je na temu filmske režije Akire Kurosave i ne samo što je napisao knjigu, nego se sreo sa slavnim japanskim rediteljem kada je bio gost na Festu. Tata je seo na voz, dojurio je iz Sarajeva u Beograd da bi uradio intervju sa njim. Kasnije je otputovao u Ameriku, susreo se sa mnogim zanimljivim ljudima iz sveta filma. Kao, na primer, sa Dastinom Hofmanom, koji mu je za Novu 1983. godinu poslao svoju fotografiju kao poziv na saradnju jer su se sjajno družili tokom snimanja filma „Tutsi“, i napisao – “Nikoli sa ljubavlju”. To će se sve videti u ovom dokumetnarnom filmu.
Zato ne čudi što je sa samo 14 godina krenuo stopama svog oca i snimio prvi kratkometražni film.
– On i ja smo najviše uživali da razgovaramo o filmu i iako smo nekad imali i suprotne stavove uvek je to bilo konstruktivno. Bilo mi je strahovito teško dok sam pravio ovaj film. Drugi ljudi bi se bavili nekom drugom temom da zaborave situaciju da nema više njihovog roditelja kako bi što brže prevazišli tu tugu, ali ja nisam mogao. Sve vreme sam se osećao kao da razgovaram sa njim dok sam montirao film. U nekim momentima nisam bio siguran da ću uspeti to da završim, posebno mi je bilo emotivno dok sam iznova i iznova gledao njegove fotografije, čitao njegove izjave, gledao inserte. Ali mislim da dalje ne bih mogao da nastavim sa nekim svojim idejama i filmovima da ovo nisam završio – priča Srđan Stojanović.
U ostvarenju „Buntovnik sa razlogom“ kratko se dotakao i svoje majke, balerine Gordane (Topuzović) Stojanović.
– Preminula je prošle godine dok sam radio ovo ostvarenje i možete da zamislite koliko mi je bilo stresno. Posle svakog montiranja stanem, i kada se vratim kući kažem supruzi: „Ne mogu više.“ Ona mi je rekla: „Moraš da završiš“. Zato sam dodao da ovaj film posvećuje svom ocu Nikoli, ali i svojoj majci…
Koliko god mu je bilo teško da privede kraju rad na ovom filmskom delu, Srđan ipak ističe da je uživao u svakom trenutku i da u budućnosti planira, ako bude finansijskih mogućnosti, da se objavi monografija o njegovom ocu.
– Ali, prvo da vidimo kako će „Buntovnik sa razlogom“ da prođe.
Bonus video: „Veličanstven osećaj, nadam se da sam zaslužio“: Dragan Ambrozić, dobitnik nagrade Fondacije Tanja Petrović
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare