"Nisam hteo da vas uvredim": Zašto se Ajnštajn izvinjavao Milevi (2)

Delove knjige "Ajnštajn i ja"italijanske naučnice i spisateljice Gabrijele Grejson, koja donosi priču o početku ljubavi dva velika uma i po kojoj se u Italiji snima film, donosimo ljubaznošću "Akademske knjige" :

Nisam osećala potrebu za jelom u pauzi za ručak i tako sam vreme između predavanja provodila napolju. Neki put išla sam do drugog kraja zgrade, koji je gledao na veliku kamenu terasu u visini šume šiljastih zvonika. Pogled na grad odatle oduzimao je dah – kupola Opservatorijuma u Uranijaštraseu prva je upadala u oči, zatim Grosminster, vitki toranj Predigekiršea – jednim pogledom se obuhvatalo više istorije nego što bi se moglo naučiti za života. Na udar zvona krenuh ka učionici štimajući korak ritmom ding dong koji mi je odzvanjao u ušima.Čim sam ušla, primetih da nisam sama. Obično sam uvek bila prva i čekala ostale. Taj put, možda rasejana zbog svojih najudaljenijih misli, bila sam druga."Znao sam da ću vas videti kako ulazite baš u ovom trenutku", reče gospodin Ajnštajn, koji je sedeo na svom mestu, ramena zabačenih na naslon i raširenih ruku, nalakćenih na obe strane. "Pretpostavljam da ste čuli moj korak, lako prepoznatljiv u stvari…""Ne, ne, sasvim nešto drugo", reče on izazivačkim tonom."Šta je to, zagonetka?", upitah iznervirana. "Ali ne, gospođice Marić, nemojte se odmah ljutiti, pa još za takvu tričariju. Prepoznajem vas po vazduhu koji pomerate", reče on i sede lepo vraćajući ruke kraj tela. "Neke stvari ne bi trebalo da govorite", odgovorih penjući se uza stepenice postiđena, i sedoh tom prilikom u red ispod njegovog. Delio nas je, kao i uvek, središnji prolaz."Ne želite da znate kakav je vazduh koji pomerate, gospođice?" reče podigavši obrve i nagnuvši se k meni."Pa da čujemo, kakav je vazduh koji pomeram?" upitah da bih što pre završila tu igru."Bez žurbe", reče on."Bez žurbe, ah."Bez žurbe. Niko mi to nikada nije rekao. Zapravo, dobro je dočaravao moj hod. Ne spor, već bez žurbe. Samo dve reči i osam znakova. Ali prelepih. Osetih se opijeno, naelektrisano, ludo. Taj zanos potraja samo nekoliko sekundi, onda uđoše ostali drugovi. Na kraju reda išao je profesor matematike Herman Minkovski.Minkovski je osećao neku vrstu odbojnosti prema gospodinu Ajnštajnu. Iritiralo ga je sve što ovaj kaže ili uradi.Bio je profesor starog kova, koji je studentima predavao matematiku tačno onako kako su je oni učili u svoje vreme, i od toga se nije smelo odstupati. Gospodin Ajnštajn je pak bio sušta suprotnost: nije hvatao beleške, ni u matematici, nije donosio zadatke date prethodnih dana, nije pratio objašnjenja. Govorio je da je matematika beskorisna u svakodnevnim primenama, njemu su se sviđali samo teorijska fizika i poneki laboratorijski ogled, ali čak ni oni previše. Minkovski ga je uzeo na zub i često ga prozivao pred tablu, ali gospodin Ajnštajn nije se uvek vraćao na mesto poražen: uprkos svom slabom angažovanju, mogao je uvek računati na hitrost svoje inteligencije i čudesno pamćenje.

"Ne znamo koliko Poenkare ceni ovu vašu konstataciju, profesore Minkovski, ali znamo da se nama ona čini kao dar s neba i zbog toga vam moramo biti večno zahvalni", reče Ajnštajn usred časa kako bi izbegao pitanje o kretanju čestice koje mu je bilo postavljeno nekoliko minuta ranije.Profesor Minkovski je imao slabu tačku: stalno su mu bili potrebni komplimenti, a gospodin Ajnštajn nikada mu ih nije uskraćivao: to je njihov odnos dovodilo u stanje ravnoteže, doduše veoma nestabilne. Ajnštajn je bio pun komplimenata, u stvari, prema svima. Nikada nije zaboravljao da svojim sagovornicima uputi poneku ljubaznu reč. Bila je to lepa osobina, koju nisu svi imali. Bio je iskren, ne zlurad, pošten, bez sklonosti da pred moćnike prostire crvene tepihe - ponašao se učtivo sa svima, od portira na ulazu u školu do dekana. Lagano, posmatrajući ga pažljivo, upoznavala sam neke strane tog gospodina Ajnštajna koje na prvi pogled uopšte nisam bila primetila. I budio mi je radoznalost. Sve više. Ali nisam zbog toga prestala paziti na svaku reč Minkovskog. Brižljivo sam u svesku beležila svaki detalj, već lepim rukopisom.Čim se čas završio, spremila sam se da izađem. Ajnštajn mi je prišao kroz središnji prolaz koji nas je razdvajao i pitao da me otprati do pansiona u kom sam stanovala. Započeo je razgovor sa mnom i delovao je pomalo stidljivo."Gospođice Marić, pre neki dan sam video da ste ušli u pansion Engelbreht, u Platenštraseu."Nisam znala šta da kažem. Pomislila sam na broj 50, broj zgrade u kojoj sam stanovala. I pomislila sam takođe koliko je to glup broj. Zaustila sam da mu to kažem, kad…"Izvinite, nisam hteo da vas uvredim.""Ne, ma kakva uvreda. Nego…" Požurih da sklonim knjige. Bili smo dvoje stidljivaca koji su razgovarali, i nisu se razumevali."Samo sam prolazio onuda, bio sam sa svojim prijateljem Mikeleom, i prepoznao sam vas s druge strane ulice, hteo sam da vas pozovem, ali…"Drugi mladići uđoše u učionicu, plašila sam se da se ne umešaju, htela sam odbraniti gospodina Ajnštajna od eventualnih glupih komentara."Sad ako nemate ništa protiv, moram da idem… sama.""Pomalo i imam. Pretpostavljam da vas ne mogu pozvati u kafe Metropol, dakle. S Mikeleom i drugim prijateljima idem tamo uvek posle nastave. I da znate, nisam hteo da pravim zasedu, na putu do kafea prolazimo pored vašeg pansiona, to je sve, tom ulicom.""Zašto mislite da me ćaskanje s vama zanima, gospodine Ajnštajn?""Možemo, međutim, nastaviti s razmenom ideja o lekcijama. To vas zanima. Vi ste jedina koja tako marljivo hvata beleške, toliko pažljivo da vam ne promakne nijedna reč profesorā, Vebera, Minkovskog, pa čak ni Pernea.""Kako bih inače položila, po vama, ako ne bih hvatala beleške?""Ne ljutite se, gospođice. Samo sam hteo da pođete sa mnom u šetnju, da proučimo…"Nisam mu uspevala objasniti da smo se morali rastati, da je vreme što nam je stajalo na raspolaganju isteklo. Naljutih se."Kako u mojim očima može biti zanimljiva osoba koja ne zna ništa o književnosti, o istoriji…", rekoh tonom profesorice.On razrogači oči. "Čini mi se kao da slušam profesora Vebera!""Kako to mislite?", kazah misleći na njegov namrgođen izraz."Da, gospodin Veber me je oborio na prijemnom ispitu u ciriškoj Politehnici pre godinu dana pošto sam delove koji su se ticali književnosti, botanike, francuskog i političkih nauka ostavio prazne.""S fizikom ste bolje prošli, nadam se.""Naravno, tu sam nepobediv. Popunio sam bez greške čak i deo iz matematike, uprkos onome što kaže Minkovski. Oduvek sam bio samouk, sâm sam odabrao gradivo koje želim proučavati. U životu hoću da učim samo fiziku. Književnost je samo razonoda. Nikad u životu nisam video zoološki vrt. Botanika je za mene podvrsta buržujske kulture. A francuski… ma, pourquoi?""A političke nauke? Nemojte mi reći da nisu važne danas s obzirom na to kakvom se brzinom menja svet.""Politika je frivolna, bavi se uzgrednim problemima. Ali matematika, jednačine ostaju zauvek."

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortiajnstajnam-novas-rs&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3200630"]To je bila prilika da završim razgovor, mogla sam se pozdraviti s njim i otići, ali nedostajale su mi neke informacije kako bih imala kompletnu sliku. Predah se, morala sam bar zaključiti razgovor pre nego što odem. Mi fizičari imamo problem sa zaključcima - ako se ne dođe do kraja nečega što je otvoreno, izludimo. Morala sam da ga pitam: "A zašto niste krenuli u Politehničku školu već prošle godine?""Zato što nisam imao diplomu. Zbog poslovnih problema mog oca stalno smo se selili u druge gradove. Ostao sam u Minhenu u Luitpold gimnaziji, ali sam pre vremena napustio školu. Niko me nije podnosio i, dakle, svi su nazdravili kad sam otišao, ali ni ja nisam podnosio njih, Nemce, mada moj pasoš kaže da sam i ja Nemac. Toliko su privrženi pravilima, toliko spremni da izgube svoju slobodu zarad nečega što je nametnuto odozgo. Nisam završio studije i pridružio sam se ostatku porodice u Milanu, kratko sam bio tamo, a zatim sam odlučio da se upišem na Politehniku. Odmalena su smatrali da sam enfant prodige, ali Veber nije prihvatio moj ispit i poslao me je 40 kilometara odavde, u Arau, da steknem diplomu. Prošlu godinu sam proveo tamo, išao sam u zoološki vrt, naučio sam francuski, stekao diplomu i evo me ovde, redovno upisan kao i vi, ali sa skoro četiri godine razlike između nas."Bonus video: Žena u senci svog muža, Mileva Marić

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortimilevamaricds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2881709"]Sutra - "Ajnštajn je izazivao u meni neobičan bes"