„Ajnštajn mi je išao na živce svojom umišljenošću“ (1)

Podeli:
Mileva Marić Ajnštajn i Albert Ajnštajn Foto: akg-images / akg-images / Profimedia

Mladić razbarušene kose, onaj Ajnštajn, večito je bio u sukobu s odozgo nametnutim pravilima i uvek je bio nemaran, zabeleženo je u knjizi "Ajnštajn i ja".

Kada je „Akademska knjiga“ pre nepune dve godine objavila knjigu „Ajnštajn i ja“ iz pera italijanske naučnice Gabrijele Grejson ni slutili nisu da će ovo delo, koje otvara prvi susret Mileve Marić i Alberta Ajnštajna na Ciriškoj politehnici 1896. i zaljubljivanje, čiji je rezultat bilo 20 godina braka i fizike, poslužiti jednoga dana kao scenario za film. No, upravo ova knjiga, koju je prevela s italijanskog Kristina Koprivšek, „predmet“ je filma koji uskoro počinje da se snima u Italiji.

Nije zgoreg podsetiti da je Mileva Marić jedina žena primljena na studije matematike i fizike daleke 1896. Tih godina, ženama koje su želele da studiraju, naročito naučne discipline, život nije bio lak, ali Mileva, inteligentna, uporna, pripremljena, uspela je. A među kolegama u Cirihu se obreo osamnaestogodišnji Albert Ajnštajn. Zaljubljuju se u školskoj klupi i uprkos teškoćama počinju da se viđaju. Potom se i venčavaju i provode 20 godina zajedno. I to uz muziku, izlete sa sinovima, mentalne oglede, diskusije u kafeu „Metropol“ i zajednička putovanja umom sve do nastanka specijalne teorije relativiteta. Usledio je, nažalost, razvod koji dovodi do novog poglavlja u Ajnštajnovom životu, uspeha i Nobelove nagrade!

Ali, pored spiskova, klasifikacija, brojeva, pravih uglova, neprestano kroz knjigu provejavaju sećanja na porodični, privatni život dva velika uma fiziku, nje i Alberta, a "crta" se i društvo tog vremena i želja bračnog para da promeni svet.

Foto: Promo

Ljubaznošću "Akademske knjige", uoči sutrašnje premijere komada "Gospođa Ajnštajn" u Narodnom pozorištu, po tekstu Snežane Gnjidić, donosimo delove knjige "Ajnštajn i ja" u nekoliko nastavaka:

Građevine Politehnike i Univerziteta boje senfa, obe iz neoklasičnog perioda, predstavljale su polazište za svu mladež što je dolazila u Cirih na studije. Talas studenata sa Istoka doneo je dašak doma na ulice koje su inače bile daleko od mojih normi: vile, vile i samo vile ocrtavale su se na padini brda. Zelene planine bile su moja kolevka u trenucima tuge.

Znala sam da postoje, bile su tamo, i ta misao me je tešila.

Stari Cirih oslanjao se na rimske ostatke, katedrale, banke, hotele i restorane. Pošto izađeš iz železničke stanice, dovoljno je skrenuti desno i nastaviti do jezera da bi se ceo obujmio pogledom. Iza uzbrdica, nalazila su se savršena planinska izletnička mesta, nekih večeri vrhovi Cirihberga i Itliberga dosezali su do oblaka. S druge strane Limata bili su Politehnika i Univerzitet, s brda su se ka reci spuštale krivudave ulice račvajući se u sokake, pune zanatlija i bordela.

Tehnološka revolucija unosila je pometnju u čitav grad, kao uostalom i u ostatak sveta. Već četrdeset godina postojalo je električno osvetljenje, stari posetioci prolećnog festivala „Zvona u šest” još uvek su se sećali kada su Grosminster i obale reke Limat prvi put osvetljene. Javna rasveta zamenila je starinske uljane kandelabre, električni tramvaji odmenili su tramvaje s konjskom vučom, telefoni, uvedeni nekoliko godina ranije, učinili su ostalo.

U Beču je bio Frojd, koji je punio novine, u Francuskoj afera Drajfus, u Parizu su se impresionisti raspravljali sa simbolistima, pesnik Malarme eksperimentisao je sa slučajnošću i tišinom. U fizici, eh, dnevni listovi čitavog sveta još uvek su pisali o Vilhelmu Rendgenu, koji je otkrio x-zrake.

Radovi izvesnog Anrija Bekerela i Pjera Kirija objavljivani su u stručnim časopisima, pogotovo zbog briljantne intuicije ovog drugog u vezi s fenomenom pijezoelektričnog efekta; a pošto fizičari vole tračeve i ogovaranja, znalo se i da se oženio nekom Poljakinjom, gospođicom Marijom Sklodovskom, prvobitno svojom laboratorijskom asistentkinjom.

Ali onda je, zahvaljujući svojoj posvećenosti poslu, Marija prevazišla učitelja. Marija Kiri, fizičarka. To ime me je zadivilo već kad sam ga prvi put pročitala. Meni je Marija delovala kao odlučna žena, koja zna šta radi, žena sigurna u sebe, nepobediva na naučnom polju. Zamišljala sam je baš onakvom kakva bih ja bila u njenim godinama. A budući da je bila fizičarka, svaki put kad bih se suočavala s manje ili više komplikovanim problemima, obraćala sam se njoj ne bih li dobila rešenje. Lik Marije Sklodovske zamenio je tih godina lik zamišljenog prijatelja kog sam stvorila u detinjstvu.

Marija, sa svojom snagom i odlučnošću, postala je moja nova referentna tačka. Radila je u laboratoriji s mužem, i ona je prva usmerila njegova istraživanja ka x-zracima. Hronika tog doba često je prenosila njihove doživljaje, a ja sam ih čitala s velikim interesovanjem, kao da su se ticali mene lično.

Procenila sam da je Marija Sklodovska morala biti osam godina starija od mene, imala je dakle 29 godina.

Stajala sam tamo, oslonjena na spoljni bedem univerziteta, čekajući povratak na popodnevna predavanja, misleći na Mariju Kiri i na to šta je ona radila u tom trenutku, poput deteta što sanjari ispred zatvorene prodavnice sa slatkišima. Novine u mojoj ruci bile su izgužvane, koliko sam samo puta pročitala poslednje vesti. Imala sam tu naviku, volela da budem obaveštena o aktuelnim zbivanjima. Pomislih koliko sam srećna što se nalazim na pravom mestu, u pravom trenutku. Benc, koji je konstruisao automobile, rođenje Modernih olimpijskih igara u Atini nekoliko meseci ranije, Austrijanac Ernst Mah, koji se bavio naučnim pitanjima, i govoreći o očiglednosti čula uneo revoluciju u naučni koncept - o tome se razgovaralo u gradskim kafanama, gde su studenti i slobodni mislioci živeli radije nego da se zatvore u svoje pansione od dva groša.

Okrenuh se ka školi da krenem nazad. Pogledah još jednom u visinu - kupola je podsećala na rimski Panteon i nadvisivala druge univerzitetske zgrade. Impozantna vrata od hrastovog drveta, lučno povijena na ulazu, kao da su potčinjavala: kroz njih se ulazilo u zvučnu komoru od lučnih svodova, galerija, svetlucavih podova i stepeništa što su izgledala kao da su klesana za katedralu. Svetlost je bila bleda, prozori daleki, visoki, udaljeni. Pri otkucavanju sata, ako bi se pažljivo slušalo, čak i u učionici čuli su se odjeci zvonika Crkve Svetog Petra, a zatim i drugih gradskih zvonika.

Ti su tornjevi vrtoglavo odzvanjali dodajući vetru glasove, najpre bliske, zatim udaljene, u skladu sa željama tadašnjih projektanata, poput asinhroničnog hora, skoro poput bata mojih cipela dok sam hodala svojim uobičajenim hromim korakom.

Tog dana prepodne smo proveli u laboratoriji. Jednostavni eksperimenti, ništa naročito. Tečaj se uistinu nije bavio pitanjima koja su mi budila znatiželju. Stoga sam pokušavala da budem u toku informišući se pomoću svakog raspoloživog sredstva: novina, časopisa, dugog sedenja u biblioteci u koju su stizale svakakve publikacije iz najskrivenijih krajeva sveta. Toga dana bila sam u paru s Danijelom Gerberom, Švajcarcem, slabo motivisanim i veoma lenjim za izvođenje ogleda, tako da sam sve ja radila. Meni je to odgovaralo, bila sam mnogo zadovoljnija radom ako sam ga sama započinjala i završavala. Mladić razbarušene kose, onaj Ajnštajn, naprotiv, uopšte nije ozbiljno shvatao predavanja: večito je bio u sukobu s odozgo nametnutim pravilima, uvek je bio nemaran, išao mi je na živce svojom umišljenošću. Bio je od onih što pročitaju dva reda a onda misle da su shvatili sve i dalje idu sami. Tako se ponašao u laboratoriji - nije slušao profesorova uputstva i pokušavao je da navrat-nanos skrpi ono što mu je nalagala intuicija. Intuicija, naravno, toga je imao podosta. Meni je ponekad nedostajala, ali on ju je imao napretek. Jedan od onih tipova što pucketaju prstima i formulišu pravu ideju u trenu. Dok bih ja satima u glavi prevrtala isto pitanje, pošto sam pročitala hrpe i hrpe stranica.

Sutra - Ajnštajn Milevi: "Ne ljutite se na mene, nisam hteo da vas uvredim"

Bonus video: Mileva Marić, žena koja je bila u senci svoga muža

Komentari

Vaš komentar