Podeli:
Andrić u svom domu u Beogradu u trenutku kada se saznalo da je dobio Nobelovu nagradu, Foto:Wikipedia/Stevan Kragujević

U januaru Milovan Đilas, ministar pretvoren u disidenta, koji je 1957. zbog protivdržavnih aktivnosti osuđen na devet godina robije, izlazi iz zatvora. Ovo u inostranstvu nailazi na pozitivan odjek – režim je dokazao svoju humanost, kaže se u blagonaklonim komentarima. Titova država uživa visok međunarodni ugled.

Piše: Mihael Martens

U Istočnom bloku narodi sa divljenjem posmatraju socijalističku zemlju čijim je stanovnicima dozvoljeno da slobodno putuju po svetu. O tome Rusi, Poljaci, Rumuni, Česi, Bugari i milioni drugih Istočnoevropljana mogu samo da sanjaju.
Na zapadu Jugoslavija važi kao častan izuzetak. „Hladnoratovci“ je ocenjuju kao trn u oku Moskve, mnogi levičari vide u ovoj zemlji dokaz da je socijalizam sa ljudskim likom moguć. Međunarodno divljenje prema Jugoslaviji dostiže svoj zenit u septembru 1961, kada se u Beogradu održava osnivačka konferencija Pokreta nesvrstanih. Novinari iz svih zemalja izveštavaju sa ove konferencije država koje žele da se etabliraju kao treća sila između dve supersile. Beograd prima egzotične goste: car Hajle Selasije iz Etiopije, predsednik Sukarno iz Indonezije, premijer Nehru iz Indije, general Naser iz Egipta, arhiepiskop Makarije sa Kipra. Pod vođstvom Jugoslavije, Indije, Indonezije i Egipta nesvrstani u Beogradu zahtevaju samoupravljanje za sve narode, sveopšte razoružavanje, nezavisnost svih kolonija kao i povlačenje stranih trupa iz Afrike, Južne Amerike i Azije. Ovo u svetu ostavlja snažan utisak.

Posle beogradske konferencije nesvrstanih godina 1961. priprema još jedan trijumf za Jugoslaviju. Začetke ovog trijumfa treba potražiti tri godine ranije: u četvrtak, 25. septembra 1958, Komitet za Nobelovu nagradu Švedske akademije zaseda na svom najvažnijem godišnjem sastanku. Radi se o odluci o dodeli Nobelove nagrade za književnost. Ovaj sastanak završetak je dvanaestomesečnog izbornog postupka. Konačnu odluku, naravno, donose doživotni članovi Švedske
akademije, ali unutar „De Adertona“, kako se još nazivaju osamnaestorica članova ovog ekskluzivnog tela, postoji još jedna gradacija. Akademici iz svojih redova biraju Nobelov komitet za književnost, koji se sastoji od četiri do šest članova koji rade glavni posao. Pošto šestorica švedskih akademika nikako ne mogu sami da savladaju ovaj ogroman zadatak, Komitet za veštačenja i specijalne prevode konsultuje poznavaoce raznih nacionalnih književnosti.

Pročitajte još:

Svake godine u septembru oni pismeno kontaktiraju do sedam stotina osoba i institucija širom sveta, da bi dobili nominovanja za najčuveniju od svih književnih nagrada. Pravo na predloge imaju akademije nauka, udruženja književnika i njihovi predsednici, profesori književnosti vodećih univerziteta, ali i raniji dobitnici Nobelove nagrade. Do 31. januara naredne godine u Stokholmu se sakupljaju i razmatraju predlozi pristigli iz celog sveta. Komitet izdvaja nominovanja nepodesna iz formalnih razloga, zatim raspravlja o ostalima i tokom narednih meseci postepeno sužava listu kandidata. Na taj način na listi, koja s početka može imati i do nekoliko stotina kandidata, ostane samo nekoliko desetina. Od juna do avgusta članovi Komiteta se bave ovim poslednjim Mohikancima (ili bi bar trebalo da se bave), ukoliko njihovo delo nije već odavno poznato iz ranijih godina. U septembru, dok na put već kreću pisma za sledeću godinu, sledi konačno uobličavanje spiska. Komitet raspravlja o prednostima i slabostima preostalih kandidata. Sad padaju glave – prelak, pretežak, premlad, prestar, suviše specifičan, suviše izveštačen, previše japanski, previše italijanski, prebled, preglomazan, previše ovo, suviše ono. Početkom oktobra Komitet iznosi konačan predlog, koji Akademija po pravilu preuzima. Imena nominovanih, kao i pojedinosti diskusije o kandidatima, ostaju tajna narednih pedeset godina. Tek tada javnost saznaje zašto je visokocenjena pesnikinja X ostala praznih ruku, dok je njen davno zaboravljeni kolega Y dobio nagradu, nakon čega počinje tradicionalna paljba po Nobelu, stara koliko i sama nagrada.

Godine 1958. ukupno je sedamdesetoro nominovanih uspelo da uđe u uži izbor. Na listi se nalaze velika imena: Robert Frost, Karl Sandburg, Alberto Moravija, Grejem Grin, Žan-Pol Sartr, Tenesi Vilijams, Karen Bliksen, Džon Stajnbek. Neki se već godinama nalaze u užem izboru. Godine 1958. tu se prvi put nalazi i Ivo Andrić. Nominovao ga je Savez književnika Jugoslavije, i time prvi put iskoristio svoje pravo na predlog kandidata. Inicijativu je pokrenuo sekretar Društva, Andrićev kum Aleksandar Vučo, čovek koji je vrlo svestan svoje moći. Jedan drugi prijatelj, uticajni partijski čovek Rodoljub Čolaković, prethodno je švedskom ambasadoru u Beogradu, da bi probudio interesovanje, dao nemački prevod Andrićevih pripovedaka objavljen 1939. godine. Andrić, međutim, nije jedini jugoslovenski kandidat. Predlog Saveza književnika glasi da bi nagradu trebalo da podeli sa hrvatskim piscem Miroslavom Krležom. Krleža, autor za kog danas jedva da se zna izvan kulturne jugo-sfere i nekih uskih intelektualnih krugova na Zapadu, tada je popularan ne samo u Jugoslaviji nego ima i obožavaoce među zapadnim intelektualcima, verovatno čak više nego Andrić. Ali nijedan od njih neće 1958. ući u uži izbor. Tu se nalaze, između ostalih, filozof Martin Buber, koga je Herman Hese nominovao, ali će ipak biti diskvalifikovan jer žiri smatra da njegovo delo ne ispunjava kriterijume za dobijanje Nobelove nagrade za književnost. Američki liričar Robert Frost biće izdvojen iz drugog razloga: on ima osamdeset tri godine, pa se strepi da bi mogao da umre pre dodele nagrade. (Frost će umreti sa osamdeset osam, a da nije dobio Nobelovu nagradu.) Džon Stajnbek je razočarao žiri: „Njegova novija tvorevina se odlikuje padom kvaliteta, i ne može da se poredi sa njegovim najboljim delom, Plodovima gneva“, piše u protokolu. O Krleži i Andriću Akademija je zatražila veštačenje, koje je ispalo pozitivno. U protokolu piše: „Iz veštačenja proizlazi da su ova dva mlada pisca dostigla uspehe dostojne poštovanja, ali i da će u narednim godinama sa svojim snažnim maštovitim talentom još dobiti na značaju, te ih stoga treba naročito zapamtiti.“

To što se Andrić sa šezdeset pet godina i Krleža, koji je rođen godinu dana nakon njega, nazivaju „mladim piscima“ potvrđuje staru sumnju o gerontološkom elementu kod dodeljivanja Nobelove nagrade, pa makar i padalo poverenje žirija u vitalnost kandidata nakon osamdesete, kako pokazuje slučaj Frost. Za dobitnika nagrade godine 1958. na kraju je proglašen Boris Pasternak, čiji roman Doktor Živago upravo obilazi svet i „leže na vagu sa neobičnom težinom“, kako je naglasio Anders Esterling. Esterling (1884–1981) bio je stalni sekretar Akademije još od 1941, njegova reč imala je naročitu težinu među osamnaestoricom sa pravom glasa.

Naredne, 1959. godine, osamdest tri kandidata ulaze u uži izbor, među njima mnogi već ranije nominovani. Na listi su francuski političar i pisac Andre Malro, zatim Maks Friš, Oldus Haksli, pa Ana Zegers iz Istočnog Berlina i austrijski pripovedač Hajmito fon Doderer. Čak i Martin Hajdeger, koji je samo petnaest godina ranije još lupetao o „veličini i blistavosti“ Hitlerovog nacionalsocijalističkog uspona, spada u krug potencijalnih laureata. Ali žiri se njime neće dugo baviti, a i druge kandidate će po kratkom postupku izbaciti. Haksli je komitetu previše naučan, Friš suviše lagan („njemu se ne može pridati onoliko značaja koliko bi to ovde bio preduslov“), Fon Doderer je suviše dosadan („manirizam u stilu do krajnjih granica uzrokuje neku napornu težinu“). Za Zegersovu u protokolu stoji izjava, koja je sažeta koliko je višesmislena, da Komitet ima „razloga da odbije ovaj predlog“. I Andrić, koji je ponovo nominovan zajedno sa Krležom, otpada sa spiska – doduše sa obrazloženjem koje će ga ubuduće činiti jednim od najizglednijih aspiranata na nagradu:

„Podela nagrade se odbija, ali se ukazuje na posebnu ocenu Andrića.“ Ovu „posebnu ocenu“ dao je Esterling, koji se intenzivno bavio Andrićem i oduševljen je. „Andrićeva takozvana ’Bosanska trilogija’, obimni romani Gospođica, Travnička hronika i Na Drini ćuprija, predstavljaju potpuno impresivno dostignuće“, ocenjuje sekretar i predlaže da se nominacija jugoslovenskih kandidata sledeće godine ponovo razmotri.

Iz knjige “U POŽARU SVETOVA Ivo Andrić – jedan evropski život” (Laguna, 2020)

Priredila Miona Kovačević

Sutra: Kako je konačno Andrić dobio Nobela

Foto: Promo/Laguna
Komentari

Vaš komentar