Bila sam devojka, gotovo "divljakuša", mešavina plahosti i suzdržanosti, i na Univerzitetu nije bilo nijednog kolege muškarca sa kojim sam ikada razmenjivala više od dve rečenice. Kao što mi je kasnije rekao Skerlić, upravo iz tog razloga, a takođe i zbog beline moje kože i svetloplave kose, na Univerzitetu sam, izgleda, dobila studentski nadimak "Gospođica Blanš", beleži Klara, supruga Jovana Skerlića u svojim memoarima.
Čitavih osam decenija rukopisi jedne dame čamili su skriveni daleko od očiju javnosti. A daleko su od beznačajnih. Jer, reč je o memoarima dame koja je bila supruga velikana naše književnosti Jovana Skerlića. Švajcarkinja Klara se tek nakon prerane smrti supruga Jovana ohrabrila da otkrije odnose sa mužem, njihove navike, sukobe… Sve je to u memoare „Moj život sa Jovanom Skerlićem“ sklopila autorka Slavica Garonja, objavivši ih u izdanju Akademske knjige.
Ljubaznošću izdavača donosimo u nekoliko nastavaka odlomke iz knjige:
Skerlića sam upoznala u svojoj 19. godini u Lozani. Kada je stigao tamo, u Lozanu, već je završio univerzitetske studije u Beogradu i predavao je u školi, ako se ne varam.
Tek kada sam mu postala supruga, saznala sam koliko truda je uložio, radeći neko vreme dan i noć za Leksikon Akademije nauke, kako bi obezbedio sredstva za odlazak u inostranstvo na usavršavanje. Njegov otac, koji je, uzgred, bio „finansijer“, pobunio se protiv te ideje, i u tom pogledu od njega nije mogao očekivati pomoć. Kasnije je Vlada Srbije olakšala njegovu situaciju imenovanjem za profesora, dajući mu odsustvo, što mu je omogućilo da dve godine provede u inostranstvu (Lozana i Pariz) i tamo radi na svojoj doktorskoj tezi, koju je odbranio 1901. godine.
Prvu godinu Skerlić je proveo u Lozani, koju je odabrao zbog simpatija za profesora Žorža Renara, koji je tada bio predavač savremene francuske književnosti. Žorž Renar je u mladosti aktivno učestvovao u Parizu u revolucionarnom pokretu Komune (1871), nakon čega je morao da pobegne iz Francuske. Švajcarska država ga je primila i kasnije mu ponudila pomenutu katedru na Univerzitetu u Lozani.
Skerlić, takođe socijalista u to vreme, pre nego što je upoznao Renara lično, otkrio je u njegovim delima njihove zajedničke ideje, koje su ih vezale zauvek. A jednom kada je uspostavljen lični kontakt, nastala je među njima vrlo bliska saradnja.
S moje strane, porodica saveznog sudije Vinklera, prijatelja mog oca, uvela me je u kuću Renarovih, kada smo se nastanili u Lozani, gde je bilo sedište Saveznog suda.
Kada sam prvi put ušla u salon gospodina i gospođe Renar, budući da je bilo rano popodne, uz domaćina je bio još jedan mladi čovek, a to je bio (slučajnost! Sudbina!), glavom Skerlić. Gospodin Renar mi ga je predstavio; pružila sam mu ruku i namerno otišla da sednem na drugi kraj dnevne sobe.
Ali to je već bilo neočekivano dovoljno: pre nego što sam se upoznala, tek prešavši prag dnevne sobe, ugledavši Skerlićevo lice, poput strele proletela mi je jedna jedina misao kroz mozak:
„To je taj!“ (tj. budući suprug). Bila sam fascinirana intelektualnim izrazom njegovog lica, kao i jedinstvenom dubinom njegovog pogleda; imala sam osećaj kao da je mi je neko prethodno pokazao sliku moje „budućnosti“, a sada vidim original.
Svako od nas zna kakvu ulogu igra predosećaj (intuicija) u našem postojanju, a pogotovo kod žena, jer žene su intuitivnije i promišljenije, bliže Velikom Nepoznatom, nego muškarci. Čak i kad sam išla u kuću Fok, pre nego što sam stigla tamo, unutrašnji glas, taj isti tajanstveni glas koji sam neprestano slušala čitavog života, rekao mi je da će se on nalaziti tačno u ovoj sobi; odnosno, kad sam prvi put ušla, znala sam da ću sresti svoju „predodređenu sudbinu“. I kada sam prvi put tamo zakoračila, jedini stranac koji mi je bio predstavljen u tom trenutku bio je upravo Skerlić; ovaj glas me, ni ovaj put, zaista nije prevario.
„Ostaću veoma mlada udovica“
Uloga mojih predviđanja nastavila se i nakon sklapanja mog braka; na primer, iako je Skerlić tokom našeg bračnog života bio odličnog zdravlja i tokom jedanaest godina našeg zajedničkog života nijednom mu nije bio potreban lekar (osim u tri poslednja meseca), nikad se nisam mogla osloboditi pretpostavke da ću veoma mlada ostati udovica; budućnost je to potvrdila.
Tokom našeg prvog susreta, Skerlić je sa svoje strane, iako je bio muškarac, takođe morao osetiti tu snagu privlačnosti: kao što mi je rekao kasnije, kad smo se venčali, još iste te večeri napisao je pismo svom bliskom prijatelju, pokojnom Stevanu Lukoviću, i rekao mu da se „upoznao sa devojkom koja je na njega ostavila snažan utisak“; i čini se da je to pismo već odlučivalo moju sudbinu.
To iskustvo, koje ponekad prepoznajemo u svom životu, pre nego što spoznamo sebe čak i u stvarnosti, često nam daje utisak da nam je neko već bio poznat u prethodnom životu, a da se toga ne možemo precizno sećati. To nas upućuje na prihvatanje teorije
„Velike Anime“, koju je zagovaralo više filozofa, prema kojoj je mogućnost kreativnih kombinacija u Univerzumu ograničena, tako da mi, kada je broj naših različitih postojanja iscrpljen, počinjemo opet s prvom iz ciklusa već postojećih egzistencija, a time i večnim… Lično nisam pristalica te doktrine, smatrajući je previše ograničenom i obeshrabrujućom; i meni se katkad učini da nema smisla prihvatati neprijatne teorije ako se one zaista ne dokažu; u suprotnom, po mom mišljenju, bolje je odbiti ih.
Skerlić i ja proveli smo jednu godinu na predavanjima u Lozani, što je bilo ukupno devet meseci. Kao što je već rečeno, imala sam 19 godina kada sam prvi put videla Skerlića, a krajem iste školske godine (posle letnjih praznika), kad sam imala tačno 20 godina, ja sam diplomirala. Ovo ne treba da iznenađuje, jer sam Univerzitet započela sa 17 godina (u Ženevi, kao predsemestar), a trajanje studija bilo je tri godine.
Bila sam „nedodirljiva“
Ali, osim nekoliko univerzitetskih kurseva koje smo oboje pohađali, a ponekad se sretali i u salonu Renarovih, nismo se viđali, a kamoli da smo se zabavljali. Bila sam devojka, gotovo „divljakuša“, mešavina plahosti i suzdržanosti, i na Univerzitetu nije bilo nijednog kolege muškarca sa kojim sam ikada razmenjivala više od dve rečenice. Kao što mi je kasnije rekao Skerlić, upravo iz tog razloga, a takođe i zbog beline moje kože i svetloplave kose, na Univerzitetu sam, izgleda, dobila studentski nadimak „Gospođica Blanš“.
Na kursevima koje smo zajedno slušali, redovno sam sedela u prvoj klupi, a on, nepromenjivo, u poslednjoj. Ponašanje Skerlićevo prema meni uvek je bilo veoma diskretno i nisam mogla da pretpostavim njegove simpatije prema meni, sem činjenice da bih svaki put kada bih se, tokom kursa, slučajno okrenula, zatekla njegov nepomičan i prav pogled koji je bio usmeren na mene sa jednim jedinstvenim izrazom, upornim i gorljivim.
Pošto sam ostala „nedodirljiva“, Skerlić je dva puta napravio mali pokušaj da budemo zajedno: jednom, kada sam čekala tramvaj na Trgu Ripon, on mi je prišao i počeo razgovor pod nekim izgovorom koji sam zaboravila; ali nakon pet minuta tramvaj je stigao i razgovor je bio završen. Drugi put sam primetila da me čeka na izlazu sa Univerziteta i da me prati. Ali uopšte nisam želela da me neko vidi u društvu „muškarca“ (to je bilo nemoralno, prema mojim tadašnjim shvatanjima); tad sam izabrala strategiju, da se tri puta prošetam oko Katedrale nasuprot Univerzitetu, kako bih izbegla sastanak. Ali Skerlić je, izgleda, iskoristio tu strategiju jednako dobro kao i ja, jer me je na kraju trećeg obilaska ipak uhvatio i pratio, dok sam se spuštala dugačkim stepenicama koje su vodile od starog Univerziteta u grad. Ali dole, na kraju stepenica, predvidela sam da će sada biti suviše ljudi koji će nas videti zajedno i odvojila sam se od njega, pod nekim izgovorom. (Toj mojoj strogosti prilično je doprinela crvena kravata koju je on nosio, jer sam mrzela crvene kravate, dok mi se činilo da se Skerliću jako dopadaju.)
Tek na kraju te školske godine, kada je on malo probudio moju ljubomoru (primetila sam ga jednog dana na uglu Univerziteta, u parku, gde je tokom četvrt sata odmora između predavanja, Skerlić veoma ljubazno govorio sa jednom lepom poljskom studentkinjom), postala sam prema njemu nešto manje stroga. Na primer, jednog dana prihvatila sam njegovu ponudu da pretražim u biblioteci sve knjige koje su mu bile potrebne, a jednog popodneva dopustila sam sebi da provedem sat vremena u razgovoru s njim u bašti Univerziteta, propustivši čak i kurs, pa me je na izlasku sa predavanja oštro pogledao dotični nastavnik, koji nije imao navi- ku da me viđa u društvu mladića, a nesumnjivo nije pomišljao da je Skerlić za to vreme razgovarao sa mnom samo o Karlu Marksu, Furijeu, Sen-Simonu i dr. (Uzgred, taj isti profesor, godinu dana kasnije, tokom odbrane Skerlićevog doktorata, bio je jedini koji mu je napravio „eksces”, kao što mi je kasnije Skerlić rekao, kao vid kazne zbog njegove navodne drskosti.)
Međutim, u stvarnosti nisam bila hladna prema Skerliću kao što sam želela da izgleda: na primer, uvek me je obuzimala tajna želja koju sam gajila kao dobru inspiraciju – da nas Renarovi pozovu zajedno na jednu od njihovih nedeljnih šetnji koje su sprovodili u društvu sa Skerlićem. Iako sam bila najomiljenija među svim devojkama koje su ih posećivale, i iako su se Renarovi prema meni ophodili skoro kao prema svojoj ćerki, čudo se nikada nije dogodilo, da me pozovu sa Skerlićem na te šetnje, jednostavno stoga što im ništa u mom stavu i ponašanju nije otkrilo prisustvo ove moje želje.
Bilo bi, međutim, teško poverovati da je Skerlić imao samo takve, platonske veze u Lozani, sem onih koje su postojale između njega i devojaka (ne, on zaista nije bio takav čovek!); kao što je, i dok smo bili u braku, negovao vrlo prisne odnose sa ženama, naročito sa slovenskim (poljskim i ruskim) studentkinjama.
Sutra: Skerlić Dučiću – Bolje da ti umreš prvi od nas dvojice
Bonus video: Beogradske adrese srpskih pisaca
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar