0
Atmosfera netrpeljivosti i mržnje ima produžen život. Mnogi su u strahu od drugačijeg, onih koji se drugačije zovu ili prezivaju, koji su drugačijeg mentalnog statusa ili se razlikuju na bilo koji način… Oni izazivaju podozrenje, često i otvorenu netrpeljivost, kaže za Nova.rs glumica Mirjana Karanović.
Mirjana Karanović odigrala je pre nekoliko dana premijerno u Beogradskom dramskom pozorištu predstavu „Noć Helvera“ u režiji Dina Mustafića. Ovaj komad uspešno se igrao u Sarajevu od 2004. godine, ali je gostovao i po svetu – u Americi, Aziji, Africi, Evropi… Sledeće izvođenje zakazano je za 22. decembar.
Intimna drama koja se odvija u okruženju ojačanog totalitarizma tridesetih godina prošlog veka, čiji eho pojačava unutrašnje tenzije u začudnom odnosu majke i posinka (igra Ermin Bravo), doprla je do srca ljudi na različitim meridijanima. U razgovoru za Nova.rs Mirjana Karanović objašnjava šta je toliko univerzalno, a opet jedinstveno u komadu „Noć Helvera“ da ga razumeju širom sveta:
– Ljudi vide dvoje ljudi, majku i njenog posinka u mnogim životnim situacijama. Kroz to kako se ponašaju naslućujemo gde žive, kako žive, koje je vreme u kojem se radnja dešava. Mi smo je smestili u rađanje fašizma, ali politička i geografska odrednica nije toliko bitna, koliko to da su njih dvoje okrenuti jedno drugom i zavise jedno od drugog, bore se za goli život. Priča je u početku duhovita, apsurdna, a na kraju postane tragična i uzbudljiva.
Iako je smeštena u fašističku Nemačku, aktuelnost predstave neminovna je i danas. Koliko se komad tokom godina menjao i da li smo se kao društvo promenili?
– Kada smo radili predstavu mislili smo da su takva vremena, u kojima strepite šta će biti kada izađete na ulicu samo zato što ste drugačiji, zato što se razlikujete, zauvek prošla. Međutim, shvatili smo da je ta atmosfera netrpeljivosti i mržnje nešto što ima produžen život. Mnogi su u strahu od drugačijeg, onih koji se drugačije zovu ili prezivaju, koji su drugačijeg mentalnog statusa ili se razlikuju na bilo koji način… Oni izazivaju podozrenje, često i otvorenu netrpeljivost. Mislim da je to ono što su ljudi širom sveta prepoznavali u ovom komadu jer smo suočeni s tim problemom gde god se okrenemo.
Predstava je obeležila pozorišnu karijeru Dina Mustafića koji na potresan način progovora o ideološkoj mržnji, ali i hrabrosti da se bude drugačiji. Koliko je danas teško biti drugačiji? Kako se odnosimo prema drugačijem?
– Svuda je teško biti drugačiji, samo je pitanje od društva do društva da li može neko da vam pomogne, da vas zaštiti, da li postoji mesto gde možete da se sklonite, pobegnete. To je mnogo teže u malim mestima, gde se svi poznaju. Lakše je kada možete negde da odete. Danas se ipak malo više priča o ljudskim pravima, o pravima onih koji su na bilo koji način obeleženi, bilo svojim poreklom, bilo svojim zdravstvenim stanjem… Danas to ipak nije prepušteno rulji da rešava, ipak postoje organizacije koje se time bave. Vidim neki napredak, naravno za mnoge je to nedovoljno.
Kako umetnik može da reaguje?
– Pozorište ne može da na direktan način menja svet, ali može da utiče na emocije. Ovaj komad nudi emotivnu i duhovnu katarzu. Emocije koje delimo s publikom su veoma intenzivne i to je ono što ostane negde upisano u iskustvo – i naše i njihovo. Čitala sam da mi kao ljudi možemo da prenosimo na druge dobre ili loše emocije. Danas ima mnogo loših emocija i u moru toga, pokušavamo da širimo dobru.
Igraćete u BDP i u „Idiotu“. Ko je vaš lik?
– U „Idiotu“ igram generalicu Jepančinu, ali mislim da ću igrati i druge uloge jer nećemo praviti klasičnu predstavu, to će više biti više ansambl igra.
Ko je danas knez Miškin i kako bi on prošao? Da li živimo u vremenima kada su dobri ljudi viđeni kao idioti? I gde čovek nalazi nadu i razlog da ipak takav istraje?
– Potpuno ste u pravu da danas dobrota sama po sebi ne znači mnogo. Ljude koji to u sebi stvarno imaju smatramo da su naivni, često kažemo: „Kakav idiot“. Vreme se promenilo i mi ćemo pokušati da istražimo taj fenomen – šta znači biti dobar. Pitanje je danas koliko je dobro biti dobar i šta milosrđe znači i za one koji to pružaju i za one koji ga primaju.
Režirate, ali i igrate u filmu „Majka Mara“. Šta je najznačajnije što ste želeli ovom pričom da kažete?
– U fazi sam montaže filma. Htela sam da ispričam priču o praznini, tugi, o tragediji jedne žene kojoj je umro sin i njenom putu da izađe iz emotivne rupe u koju je upala i da nastavi život dalje. Malo je radikalna priča i teško mi je sada da govorim o tome…
Bonus video: Između „Petrijinog venca“ i „Kamena“ – gost Mirjana Karanović