Piše Milan Vlajčić: Mislim da stavim tačku

Mlada žena čeka na ulici nekog, a njen unutrašnji glas nam saopštava: “Mislim da stavim tačku“. Nailazi njen verenik, kreću kolima na prvo predstavljanje njegovim roditeljima. Zima je (država Kolorado), na putu ih zahvata snežna oluja, ipak, posle večere kreću natrag, prividno sve se događa predvidljivo. Pa ipak, zahvaljujući vremenskim skokovima i sekvencama u kojima se fantazmagorično projektuju lični strahovi i nadrealne slutnje budućih događaja, film se kreće u rasponu od realističkog narativa do psiho-horora. Klaustrofobična priča o porodičnom okupljanju ispresecana je nadrealnim vizijama i slutnjama neželjenih životnih ishoda, bez jasnih naznaka o tačkama u kojima se dodiruje proživljeno sa nerazjašnjenom egzistencijalnom ugroženošću.https://www.youtube.com/watch?v=cDTg62vsV4UOvim sam već nagovestio da novi film scenariste i reditelja Čarlija Kaufmana “Mislim da stavim tačku“ (135 min. god, 2020, prikazan na streamingu Netflix, izvorni naslov: I m thinking of ending things), stavlja gledaoca pred velika iskušenja. Modernistička poetika ovog autora, poznata iz njegovih prethodnih scenarističkih i rediteljskih radova, zasnovana je na slobodnom iskakanju iz jedne žanrovske matrice u sledeću, realnost se, kako je to umno jednom prilikom napomenuo Vladimir Nabokov, uvek mora staviti pod navodnice, a delovi zapleta u Kaufmanovim filmovima ostaju nerazrešeni, sa skokovima u nadrealno i fantazme njegovih junaka. I kad se odgleda film do kraja, ostaju neke tajne neotkrivene, ili su značenjski prepuštene dvosmislenom razumevanju. A to je, slutimo, Kaufman i hteo, dopalo se to nekome ili ne.Rođen 1958, Čarli Kaufman se najpre proslavio neobičnim i zaumnim scenarijima za filmove “Adaptacija” i “Biti Džon Malkovič“ (oba u režiji Spajka Džonzija), a Oskara je dobio 2006, za originalni scenario filma “Večni sjaj besprekornog uma“ (režija Mišela Gondrija). Ukupno je dosad osvojio 90 značajnih nagrada, premda uživa nezvaničan ugled da filmove stvara za gledalačku manjinu, što će reći da se nikad ne mogu naći na listama razbijača bioskopskih blagajni.

"Mislim da stavim tačku" je Kaufmanov treći rediteljski rad, prethodni “Animalisa” je pripadao animaciji, dok je njegov rediteljski debi “Sinegdohe, Njujork“ naterao najautoritativnijeg američkog kritičara novijeg doba Rodžera Eberta da ga, po sopstvenom priznanju, odgleda nekoliko puta, da bi ga dobro shvatio i stavio u red izuzetnih dometa.Najnoviji Kaufmanov film je nastao po romanu meni nepoznatog pisca Ajena Rida, ne sumnjam da je u preuzetu podlogu slobodno uneo sve svoje stalne opsesivne motive nepouzdanih pojedinačnih indentiteta, izmenu vremenskih planova kao postupak oneobičavanja osnovnih linija zapleta.Mladu ženu (tako je označena u odjavnoj špici) igra fascinantna Džesi Bakli, koja se povremeno zove Lusi, Lujza, radi kao kelnerica u jednom restoranu, po sopstvenom priznanju studira biologiju, ali se kasnije, iz nejasnih razloga, predstavlja kao studentkinja gerontologije, znalac slikarstva i pesnik. Nekoliko nedelja ranije sklopila je vezu sa Džejkom dok je od nje naručivao specijalnu vrstu burgera. Džejk (takođe fasciantni Džes Plemons, likom i mentalnom postavkom podseća na pokojnog Filipa Simora Hofmana), tek nekoliko nedelja poznaje Lusi, deluje nesigurno, hita da je predstavi roditeljima. Na dugom putu već počinje da ih zasipa sneg, razgovaraju o raznim stvarima, ali Lusi uprkos glumi da je zanima upoznavanje sa Džejkovim roditeljima, povremeno u unutrašnjem monologu ponavlja spremnost da raskrsti sa ovom vezom.https://www.youtube.com/watch?v=w98SpXmzl7QLusi pominje svoje sklonosti ka poeziji, izgovara prilično dugu poemu “Pseća kost“, koja (to doznajemo iz odjavne špice, pripada poznatoj kanadskoj pesnikinji koja je ustupila pesmu za prvo javno izvođenje). Koliko sam mogao da procenim, nije slabija od pesama nedavno nagrađene američke Nobelovke, gorka je i depresivna, govori o prolaznosti i trošnosti čovekove egzistencije. Potresen, Džejk postavlja pitanje: da li ti to meni nešto poručuješ?Stižu u seosku kuću u nekoj pustolini. Ulaze, ne zatiču nikoga, sve deluje zlokobno, posle dužeg vremena pojavljuju se vremešni Džejkovi roditelji. Otac, dementan, ubrzo otkriva kako po kući ostavlja ceduljice sa imenima predmeta da bi se snašao, majka, napaćena i slomljena, trudi se da iskaže radost, sve deluje kao najava psiho-horora. U staji zatiču nekoliko jagnjadi zamrznutih (nema svrhe pomerati dok se ne otopi, kaže Džejk), da uteši verenicu ispriča joj kako kad uginu svinje takođe čekaju proleće da ih uklone, a za to vreme sve istruli pod naletom crva!Šetnja po kući, sa sobama ispunjenim starim stvarima, deluje sablasno, posebno kad Lusi otkrije vrata sa teškim ogrebotinama - objasne joj da su to tragovi psećeg nasrtaja. Vrata vode u podrum, dovoljno da se pomisli na najgore.Raskošno pripremljena večera protiče u nategnutom, joneskovskom razgovoru sa roditeljima koja se teško izražavaju, sve je to čisti psiho-horor, iz kojeg Lusi pokušava što pre da umakne pod izgovorom da je zorom čeka radna obaveza. Roditelje ovaploćuju Dejvid Tulis i Toni Kolet, potresno i bez prepuštanja grotesknom preterivanju. I na kraju ove posete, majka leži kao na samrtnom odru, ne znamo da li joj je pozlilo ili je to uzaludan pokušaj da ih zadrži u kući, sin kašičicom hrani majku, ali popušta pod pritiskom svoje izabranice. Sve za dugo pamćenje.Povratak u grad je ponovo ispunjen temama iz filma - mjuzikl “Oklakoma” Rodžersa i Hamerstina, raspredaju o esejisti Dejvidu Fosteru Volesu - koji je izvršio samoubistvo, o Kasavetesovom filmu "Žena pod uticajem", o Oskaru Vajldu, čiji aforizam “Većina drugih ljudi ostaju samo oni drugi“ kao da objašnjava odnose i mentalni status svih junaka ovog Kaufmanovog dela.I sad se jaljaju dve sekvence koje svojom oniričnošću i nadrealnim magnetizmom natkriljuju sve prethodno. Najpre, uprkos Lusinom opiranju (uporna da se okonča ovaj izlet bez većih posledica), skreću sa glavnog puta, da uprkos ledenom nevremenu naruče čuveni sladoled u poslastičarnici usred ledene pustoši. U sekvenci koja se vizuelno oslanja na retro-nostalgiju Dejvida Linča iz “Tvin Piksa”, pojavljuje se jarko osvetljen kiosk sa tri razdragane lepotice, ali u tom trenu Džejk se povlači u stranu, dok ove linčovske junakinje upućuju izazovne pošalice na njegov račun. Kad krenu dalje, Džejk odustaje od džinovske porcije sladoleda, reši da je baci na đubrište, ali pošto je u blizini njegova osnovna škola, on smatra da samo tamo može da se otarasi ove nevolje.U snežnoj noći pojavljuje se raskošno zdanje, poput ukletog hotela iz Kubrikovog “Isijavanja“. Džejk ulazi u školu, dugo ga nema, Lusi se na vetrometini smrzava, posle nekog vremena ulazi u školu, koja svetli kao planetarni brod, Džejka nigde ni od korova, ali jedan stari domar (Gaj Bojd) glanca dugačak hodnik. I onda, kao u snu, jedan mladi par igra uz muziku “Oklahome”, da bi stari domar iznenada nožem napao nekog ko liči na Džejka! Pošto se vizija ovog domara nekoliko puta javlja kao iznenadni motiv, izgleda da je to Džejkov susret sa samim sobom u budućnosti.Film se završava nestvarnom proslavom u ambijentu raskošnog pozorišta, Džejk dobija neko visoko akademsko priznanje, dok u oduševljenom gledalištu sede njegovi roditelji, Lusi (najrazdraganija), domar, svi mladi i lepi, koliko to uzrast dozvoljava, kao u nekoj zagrebnoj viziji. I onda posle završne reči zahvalnosti, junak večeri ulazi u scenu iz "Oklahome", ostavljajući nas u nedoumici kako da shvatimo ovakav crnohumorni rasplet.Kaufman se vizuelno oslanja na klasike iz sedamdesetih (Kubrik, Bergman, Hičkok), svaka sekvenca ponaosob izvedena je stilski čisto, sa glumačkom podelom koja je u svakom kadru podređena osnovnom osećanju usamljenosti i egzistencijalnom očaju zbog razarajućeg delovanja vremena. Direktor fotografije Laslo Zal je tu retro-poetiku podvukao klasičnim formatom slike (dnos 4:3) i spektakularnom raznovrsnošću boja, najčešće u plen-eru.Po svojoj strukturi, izlomljenoj naraciji i uz povremeno spajanje nespojivih žanrovskih mitema, film me je ponajviše podsetio na Linčov film “Inland Empire“ (2006, Unutrašnje kraljevstvo), s tim što je Kaufmanov film ipak povezaniji i povremeno neodoljivo zabavan. Dugo sam se mislio da li uopšte da pišem o ovom filmu, ali znam da nije svaki film za svakoga, svaki gledalac ima pravo da odustane od gledanja filma i da nađe neku drugu zabavu.Kad sam posle desetak dana otkrio da mi se, uprkos svim primedbama i povremenom otporu, po glavi neprekidno vraćaju neke magične sekvence (poseta rodnom domu, zabavna zgoda sa sladoledom, mistična zbivanja u sablasnoj školi), rešio sam da ispišem ove redove.Uprkos stalnim, apsurdnim podozrenjima da mreža Netfliks sužava rediteljima stvaralački prostor (!), dozvoliti tako osobenom autoru kakav je Kaufman da svoju poetiku iskaže bez osvrtanja na zahteve tržišta – smatram gestom za svako poštovanje.https://www.youtube.com/watch?v=2sq19BQYdCM