„I tako su dvojica ćoravih i jedan debeli upisali glumu“

Kultura 11. mar. 202121:23 > 12:03
Podeli:
Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Daleke 1975. polagao se prijemni za studije glume na FDU po prvi put u novoj zgradi. Uži izbor je završen, polagao se završni deo ispita i komisija zaseda.

Piše: Radovan Miljanić

Radovan Miljanić. Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Tome prisustvuje i Bata Miladinović, rukovodilac dečije dramske grupe pri Radio Beogradu. Svi čekamo.
Ljudi koji stoje iza mene presreću Batu i kažu: “Kako je bilo?”
„Nikako“, kaže Bata.
„Pa ko je primljen?“
„Ma jedan debeli i dva ćorava pedera.“
Debeli je bio Mladen Andrejević. Mlađa je brzo smršao, a mi… ćoravi… smo skinuli drugi deo odrednice čim smo stekli naklonost dve najlepše plavuše na Akademiji.
I ostali smo, kako je to precizirao Petar Božović: Ćora i Ćorke.
Tetoviranje duše
Desetak i više godina posle prijemnog u Zvezdara teatru se igrala u to vreme već kultna predstava “Tetovirane duše” Gorana Stefanovskog.

Pre ovog događaja koji opisujem išlo se na gostovanje u Sarajevo. Svi su stigli avionom, sem Ace Berčeka koji je išao autom. Išao i nije došao. Tada su već počela politička previranja pred raspad Jugoslavije. Desio se neki incident u Sarajevu i on je smatrao da pod tim okolnostima ne treba da se igra. Uprava je odlučila da se glavni glumac zameni. Ansambl bira zamenu i, na moj predlog, svi radosno prihvataju Borisa. Znao sam da je to uloga kao za njega pisana i da će je sjajno odigrati. Probe za Borisa počinju, ide u Skoplje da radi individualno sa S. Unkovskim. Sve je išlo kako treba. Mi krećemo na gostovanje u Split, dve predstave u dva dana. Ali ne znamo da je Bora, da bi mu savest bila mirna, veče pred put zakazao sastanak Berčeku u Stupici. I, detaljno se upoznao sa razlozima Acinog odustajanja.

Došli smo u Split. Prepodnevna proba pred predstavu. Boris kaže da ne može da igra, da nije znao Acine razloge. A, da je znao, ne bi prihvatio ulogu. Mi svi skačemo na njega: „Kakav je to način, rušiš nam predstavu, šta to znači, bla, bla…“
I tako, lajemo mi, lajemo, dok se ne ču glas Mire Stupice: “Pustite dete, nije on kriv što mu nisu rekli istinu, nego je morao sam da je traži!” Velika gospođa i glumačka gromada prepoznala ga je kao svog i zaštitila od nas. On je pokazao svoj moral, svoju ljudskost, solidarnost… A ona svoju mudrost koje mi nismo bili dostojni.
———————————————————————

Na trećoj godini se uvodi novi predmet: Scenske borbe, umesto Mačevanja. Ostalo je još samo da naš ispit bude test pred svim profesorima sa katedre. Tada “novi” profesor I. Gađanski uzima Borisa kao glavnog demonstratora. On sam protiv četvorice golijata: L. Ivković, G. Baletić, P. Miletić M. Zablaćanski. Boris kreće demonstraciju i naleće na ukočenog Lepomira. Pauza je trajala samo sekund. Boris menja bacanje, iznenađuje Lepog i obara ih sve za manje od pet sekundi. Delovalo je efektno, uverljivije od unapred režiranog.
I predmet je prošao!

____________________________________________

Toliko o njegovoj ličnosti i karakteru. A sad malo o onome čemu su mnogi od vas bili i svedoci. Boris je neporecivo bio najduhovitiji čovek među glumcima na ovim prostorima. Dok smo se mi držali za stomake i gromko se smejali, on bi bivao smrtno ozbiljan, ali i radostan što nas daruje svojom duhovitošću i čini nas veselim i razdragnim, zavisnim od njegovog postojanja.
Ako bih morao da biram između krutosti i hedonizma, postao bih zavistan od hedonizma samo da bih bio u njegovom društvu, društvu koje je sve nas koji smo bili bar malo uz njega učinilo boljim, srećnijim i radosnijim ljudima. Sad ostaju samo tuga i lepa sećanja.

Dragi prijatelju, dragi kume, dragi Borise, hvala ti za sve što si učinio za nas. Bog da ti dušu prosti i neka ti je večni spokoj. Bože daj.

(Govor kojim se glumac Radovan Miljanić na komemoraciji oprostio od Borisa Komnenića )

Komentari

Vaš komentar