Piše Milan Vlajčić: Hulja na Brehtovom grobu

"Ni iz čega, ta svest je poticala ni iz čega, poput njenog sećanja koje nije bilo pravo sećanje, već sećanje na jednu priču, to čak nije bila ni svest, bilo je to osećanje, a u osnovi čak ni osećanje, bile su to samo slike koje je njena majka izatkala u njenom detinstvu".Ima više razloga zašto navodim jednu rečenicu iz čudesne pripovedačke knjige italijanskog pisca Antonija Tabukija "Vreme brzo stari" (144 str. sa italijanskog prevele Elizabet Vasiljević i Ana Sibinović, izdavač Paideia, Beograd). Pre svega, u njoj se ogledaju lepota i dorađenost izražajnosti jednog od najznačajnijih pisaca novijeg doba. Na drugoj pak strani, u njoj je sažet poetički okvir pisca, koji neprekidno istražuje vreme koje, kako odmiče, menja naša iskustva i sećanja, utičući svakog trenutka na moralnu i egzistencijalnu sudbinu mnogobrojnih junaka.Podsetila me je svojom strukturom i stilskom dorađenošću na "Enciklopediju mrtvih" Danila Kiša: obe okupljaju po devet priča (na unutrašnjoj naslovnici ovog izdanja piše da ih je deset, ali ta tehnička omaška se brzo prepozna). Iako se konceptualno razlikuju, u obema knjigama se prožimaju istorijsko vreme i sudbine pojedinačnih junaka, na svojstven način dodiruju dve bitne negativne utopije novog doba: fašizam i komunizam u staljinističkoj verziji.

Antonio Tabuki (1943-2012) je objavio dvadesetak knjiga priča, romana, eseja i putopisa. Kao maturant je krenuo ka Parizu, naleteo u nekoj knjižari na malu knjigu "Prodavnica duvana" portugalskog klasika Fernanda Pesoe i to ga je odvelo na studije portugalskog jezika i književnosti. Dugo je bio direktor italijanskog kuturnog centra u Lisabonu (Ližboa, rekao bi Crnjanski, ispravno i lepše zvuči). Preveo je na italijanski celokupna dela Fernanda Pesoe, a čak je jedan roman "Rekvijem" (1991) napisao na portugalskom. Po njegovim delima je snimljen niz filmova, najpoznatiji su "Indijski nokturno" reditelja Alena Kornoa, a njegov najpoznatiji roman "Pereira tvrdi da" dobio je 1995, potresnu filmsku verziju (reditelj Roberto Faenza) sa Marčelom Mastrojanijem u naslovnoj ulozi. Pereira je urednik kulturne rubrike poznatog portugalskog lista, u vreme uspona fašističkog diktatora Salazara 1938. Dugo smatra da je politika nešto što se događa drugima (kao ovde kod nas, nažalost) ali najzad shvati da mora da se opredeli.Njegova knjiga "Vreme brzo stari" je objavljena prvi put 2010, u tom trenutku je britanski "Gardijan" otkrio da su Tabuki i irski pisac Džon Banvil u najužem izboru za Nobelovu nagradu za književnost. Nagrada je, po običaju, otišla na neko drugo mesto. Bitnije je da je knjiga prevedena na više od dvadeset jezika. Većina knjiga ovog pisca objavljena je u prevodu potpisanih prevoditeljica i kod istog izdavača.Već u uvodnoj napomeni pisac nam otkriva da je naslov svoje knjige priča preuzeo iz jednog presokratovskog fragmenta, koji se pripisuje Kritiji: “Hitajući za senkom, vreme brzo stari”. Njegovi junaci često nemaju imena (pisac sakrio od nas), tragaju za svojim identitetom (onim najličnijim, a ne plemensko-nacionalnim), istorijsko vreme (sa svojim ponekad krvavim ishodima) je iza njih, preostaje im samo da se usaglase sa krhotinama sećanja i uspomena, a na tom nivou čovekova egzistencija može da bira između promene percepcije prošlih događaja ili tihog zaborava (nemoguči poduhvat, od prošlosti i njenih tragova nema leka). I uz sve to, kao važan začin, dašak ironičnog paradoksa i crnog humora.

U priči "Krug”, raskošno obogaćenoj kulurno-istorijskim referencama, stari profesor čita pesmu "Stari profesor" poljske nobelovke Vislave Šimborske, priželjkuje da zamisli život onog drugog, i onda se sve prohujale godine prelome u nostalgićnim slikama minule epohe. Javljaju se halucinantne slike konja, u kojima se odslikava vitalizam pogubljen u mirnim građanskim egzistencijama.U priči "Među generalima" zatičemo dobro očuvanog devedesetogodišnjaka, u njujorškom stanu sa jednolikim pogledom na prozore susednih zgrada. Svakog dana kreće u ritualnu šetnju Centralnim parkom, dok u ormanu čuva generalsku uniformu iz davnih dana. U vreme mađarske pobune protiv staljinističkih klovnova 1956, on je kao mlad oficir dobio zadatak da svoju jedinicu izvede nasuprot nadirućim sovjetskim tenkovima, koji će uskoro preorati široke budimpeštanske bulevare i vratiti Mađarsku na "stare staze". Njegova jedinica je poražena, izveden je pred vojni sud, ali mu je jedan general ruske armije ipak poštedeo život. Mađarski oficir je proveo neke godine u zatvoru, a onda se vratio u redove nacionalne armije. Padne Berlinski zid, naš junak je do tog trenutka postao general, umakne na Zapad, ali se seti svog “ruskog prijatelja“ koji mu je poklonio život. Nađe njegovu adresu, ugovore druženje u Moskvi, ne pričaju o ratnim godinama (bolno je to, obostrano), igraju šah, posete moskovsko pozorište. Proveo se, kako sam kaže, "lepše nego ikada u životu". Gorka ironija, istorija je stavljena u zagradu.U priči "Mrtvaci za stlolom", kazanoj u prvom licu nekadašnjeg agenta bezbednosti iz vremena Honekerove Istočne Nemačke, pratimo život čoveka koji ima svoje male strasti i rituale, ali, posle istorijskih preloma, mnogo šta se promenilo. Ništa ovaj neimenovan junak nije posebno obavljao u bivšem životu kad je imao samo jedan zadatak: da prati neke ličnosti i izveštava o njihovim susretima, jer "neprijatelj ne spava". Jedan od njegovih omiljenih likova po zadatku, bio je veliki nemački pesnik i dramski pisac Bertolt Breht, koji je najpre od Hitlera utekao na Zapad, a posle rata se vratio u deo Berlina pod sovjetskom kontrolom. Njegov verni pratilac je posećivao književne večeri, sedeo na pozorišnim premijerama, čitao novine u blizini velikog pisca. Osluškivao i redovno slao izveštaje "gde treba" (naša verzija: a OZNA sve dozna). A sada, kad je sve potonulo u ropotarnicu istorije, otišao je na Brehtov grob, poverivši svojoj žrtvi da je na vest o njegovoj žrtvi pustio suzu. Nije lako ni žbirima kad im se izmakne "predmet opservacije"! Verujem da bi se Danilu Kišu najviše dopala ova parabola o velikanu i njegovoj "senci".https://www.youtube.com/watch?v=39vqv5oX8GgTabuki najčešće koristi tačku nepouzdanog pripovedača, iz koje neosetno prelazi u unutrašnju ispovest junaka, pomerajući vremenske planove čime obezbeđuje oneobičavanje i udeo fantastike kao sastavnog dela života pod zvezdama. A to je naučio od velikih prethodnika Kalvina, Bucatija, pa i od magova iz redova ranih nemačkih romantičara.Ima jedna priča koja dotiče dramu iz devedesetih sa ovih naših prostora, a to se samo diskretno nagovesti dvema naznakama, na samom kraju. "Oblaci" počinju ovako:- Sediš tu u senci čitavog dana - rekla je devojčica - ne voliš da se kupaš?Ona se obrača starijem gospodinu koji sedi u senci, sa natučenim šeširom, započinju razgovor jer ova 12. godišnja pametnica ima sijaset pitanja. I onda u neobaveznom razgovoru dotaknu se himne, školske nastave, lekcija o ratovima, šta su o tome rekli neki stari mudraci. Gospodin (do kraja priče bez imena) kaže devojčici Izabel da ratovi nisu ugodni jer u njima mnogi stradaju. Ona ga pita: Kako znaš, a on joj odgovori da je kao oficir bio na ratištu. Da li si ubijao, pita ona, a on joj kaže: Bio sam u mirovnoj misiji. Pošto dolazi vreme ručku ona mu kaže, idemo, hrana je u hotelu dobra, imaju i jela sa pastama koja nisu hrvatske proizvodnje. Pošto povremeno uzima iz torbe neke pilule, mala ga pita šta će mu to. Odgovor: bio je na području sa koga je došao bolestan i sada čeka posledice osiromašenog uranijuma. Devojčica, inače Peruanka, usvojena u italijanskoj porodici, odlazi i zakazuju nastavak druženja za sutra. Kad sve to pročitate, smrznete se, ali znate da pravi pisci umeju i tako.Završna priča ove knjige "Kontratempo" počinje sasvim obično. Sredovečni pisac stiže na grčko ostrvo Krit, ima uplaćeni hotelski aranžman, biće malo odmora a bogami i pisanja. Uzima kola na "rentakar", već je sve proučio na mapi ostrva. Kreće predviđenom putanjom, sreće neki mladi par, ali zna da na ostrvu postoji stari manastir, još ne zna da li tamo ima bilo koga. Približava se zdanju, sve mu izgleda "deja vu", izlazi jedan starac zarastao u bradu. Sve mu izgleda normalno, ali nama se sugerira da je video sebe nekoliko decenija kasnije! Priča ima i nastavak, vraća se vreme unazad, možda je draž tajne u tome da ne bude otkrivena do kraja!Ako negde ugledate neku Tabukijevu knjigu, ne mora da bude baš ova, čeka vas čitalačka gozba. Kad je posle izvesnog vremena ponovo čitate, osetićete isto uzbuđenje kao kad po ko zna koji put slušate neku od Malerovih simfonija. Ako vam Maler nije po ukusu, unesite neko drugo ime u prethodnu rečenicu. Imena nisu presudna, sve ostalo su nijanse. I ne zaboravite: vreme brzo prolazi!https://www.youtube.com/watch?v=BJT5BUZr_9Y