"Ljudi, ja ne mogu ovako da izađem napolje": Anica Dobra o upali pluća na snimanju "Kako je propao rokenrol": Odlomak iz knjige "Daj, babo, glavu!" (3)

Izdavačka kuća „Popbooks“ upravo je objavila obimnu monografiju o jednom od najvoljenijih domaćih filmova u bivšoj zemlji. Reč je o omnibusu „Kako je propao rokenrol“ (1989), a knjigu „Daj, babo, glavu!“ priredila je spisateljica i scenaristkinja Vladislava Vojnović.

Uz oko 250 fotografija i iz naftalina izvađena tri originalna scenarija, knjiga „Daj, babo, glavu!“ na 400 strana donosi više od 40 iskrenih, duhovitih, dirljivih, a ponekad i gorkih priča ljudi čiji su talenat i entuzijazam napravili ovu kultnu filmsku trilogiju.

Pravo je je zadovoljstvo čitati šta posle 35 godina o snimanju ovog ostvarenja govore reditelji sve tri priče: Goran Gajić, Zoran Pazo i Vladimir Slavica, kreatori projekta Miša Radivojević i Nebojša Pajkić, scenaristkinja Biljana Maksić, glumci Nebojša Bakočević, Anica Dobra, Žika Todorović, Branko Đurić, Vesna Trivalić, autori muzike Koja i Gile, kao i brojni drugi saradnici.

U dogovoru sa kućom „Popbooks“, objavljujemo neke od najzanimljivijih delova knjige „Daj, babo, glavu!“. Počeli smo sa odlomkom iz priče dramaturga Nebojše Pajkića (1951), jednog od najzaslužnijih ljudi što je uopšte došlo do čuvenog omnibusa, nastavili smo sa glumcem i muzičarom Srđanom Žikom Todorovićem (1965), a završavamo sa Anicom Dobrom i njenim sećanjem na snimanje filma "Kako je propao rokenrol".

Urbana gerila dobre namere

Osećala sam se privilegovano što sam pozvana da igram u tom filmu i osećam se i danas isto tako. U društvu sam sjajnih umova, nije važno čime se bave. Sa Vladanom Slavicom sam se družila na faksu. Kad me je pozvao da učestvujem u filmu bila je to velika radost. Pogotovo što je priča urbana, što je priča rokenrol, što je živa, brate! Živa! Od onda Vladana Slavicu nisam videla, eto koliko je godina prošlo, ali je osećanje koje gajim prema njemu potpuno isto.

Zamišljam ga identično kao u ono vreme. Jedan divan čovek i već tada čaroban reditelj. Njegova narav je toliko bila važna za ovu našu priču! On ostaje kao jedna od, ako ne retkih, a ono veoma svetlih tačaka mog filmskog odrastanja. Kad god pomislim na njega imam dobre, lepe i tople misli – one and only Vladan Slavica!

Bakoč, moj partner u tom filmu, moj drug sa klase, čovek je s kojim sam bila jako bliska u to vreme. Družili smo se, zajedno smo radili, delili razmišljanja, priče, senzibilitet – to je bio odličan udarac da mi budemo taj par. Videla se ta lakoća s kojom smo to uradili. Neko od kritičara je posle pulske premijere i napisao da ta naša priča ima mogućnost da bude celovečernji film.

To je tako zbog Barišićevog scenarija, zbog večite ljubavne teme, priče ispričane malo drugačije, ali koja je imala sve što ima svaka velika ljubavna priča. Lako je bilo raditi s Bakočem, veselo, zajebantski. On je bio vrlo vešt. To je bila velika igra, a zapravo, kad bismo mi sve u životu mogli da radimo sa radošću i da nam bude sve igra i da imamo taj entuzijazam, sve bi nam bilo lako. Baš je takav bio ovaj film.

Snimanje naše priče počelo je sa scenama žurke koja je snimana u objektu podignutom, ako se ne varam, negde na Karaburmi ili u Mirjevu, a služio je prethodno za snimanje serije Balkan ekspres. Danas je nezamislivo da se podigne čitava kuća, čitav objekat zbog jedne serije, a koji će posle da se sruši kad se projekat završi. Pre rušenja, mi smo uleteli da snimimo scene žurke. Bilo je užasno hladno, bio je decembar. Imali smo scenu kad Bakoč i ja izađemo na terasu, a ja sam bila u kostimiću za žurku.

Rekla sam Vladanu i ekipi: “Ljudi, ja ne mogu ovako da izađem napolje, dobiću upalu pluća!” Oni su mi rekli da je scena vrlo kratka i da ne mogu nešto da oblačim za toliko, što je sve istina i kao argument stoji, ali je stajao i debeli minus koji je bio napolju. Naravno, kao i mnogo puta u životu posle toga, tako smo i uradili. Treba znati da se svaka scena, pa makar trajala i samo par sekundi na platnu, snima mnogo duže od onoga što vidi gledalac. Elem, moje tmurno predviđanje da ću se razboleti se ostvarilo. Sledećeg dana dobila sam visoku temperaturu i baš sam se razbolela. Mislim da je bila upala pluća.

Odlagali smo snimanje jer nisam bila u stanju da se pokrenem, a onda sam, kad sam malo stala na noge, ali i dalje bolesna i pod temperaturom, nastavila snimanje žurke. Možda nije loše za one koji će u budućnosti pogledati film da znaju da sam u celoj toj sceni, tj. sekvenci koja se snimala možda pet dana, da sam ja sve vreme bila bolesna.

Monografiju “Daj, babo, glavu” možete kupiti u Delfi lancu širom Srbije. U Beogradu u Bookastore knjižarama, Beopolisu i Zepteru. U Novom Sadu u Solarisu i Bulevar Booksu.

Bonus video: Film "Ruski konzul" srpski kandidat za Oskara