EKSKLUZIVNO Žika Todorović objašnjava zašto nije zadovoljan svojom ulogom u "Kako je propao rokenrol": Odlomak iz knjige "Daj, babo, glavu!" (2)

Izdavačka kuća „Popbooks“ upravo je objavila obimnu monografiju o jednom od najvoljenijih domaćih filmova u bivšoj zemlji. Reč je o omnibusu „Kako je propao rokenrol“ (1989), a knjigu „Daj, babo, glavu!“ priredila je spisateljica i scenaristkinja Vladislava Vojnović.

Uz oko 250 fotografija i iz naftalina izvađena tri originalna scenarija, knjiga „Daj, babo, glavu!“ na 400 strana donosi više od 40 iskrenih, duhovitih, dirljivih, a ponekad i gorkih priča ljudi čiji su talenat i entuzijazam napravili ovu kultnu filmsku trilogiju.

Pravo je je zadovoljstvo čitati šta posle 35 godina o snimanju ovog ostvarenja govore reditelji sve tri priče: Goran Gajić, Zoran Pazo i Vladimir Slavica, kreatori projekta Miša Radivojević i Nebojša Pajkić, scenaristkinja Biljana Maksić, glumci Nebojša Bakočević, Anica Dobra, Žika Todorović, Branko Đurić, Vesna Trivalić, autori muzike Koja i Gile, kao i brojni drugi saradnici.

U dogovoru sa kućom „Popbooks“, objavljujemo neke od najzanimljivijih delova knjige „Daj, babo, glavu!“. Počeli smo sa odlomkom iz priče dramaturga Nebojše Pajkića (1951), jednog od najzaslužnijih ljudi što je uopšte došlo do čuvenog omnibusa, a nastavljamo sa glumcem i muzičarom Srđanom Žikom Todorovićem, i jednim delom iz njegove priče kako je on doživeo snimanje filma "Kako je propao rokenrol". Žika je poznat kao čovek koji se skoro nikada ne oglašava u javnosti, tim pre je njegov uvid zanimljiviji.

Vizionarski, od štapa i kanapa

To je jedan od retkih filmova gde nisam zadovoljan kako sam odglumio, a film je kultni i fenomenalan je i jako mi se sviđa. Možda je to i jedini put da sam imao taj neprijatan osećaj. Dešava se da si dobar u lošem filmu, iako mnogi glumci smatraju da se u lošem filmu ne može biti dobar. Ja mislim da može. Ovde mi se, međutim, desilo suprotno. Imao sam stalno utisak da je uloga pisana za mene privatno i da ništa nisam smislio za lik – igrao sam samog sebe. Bio sam još neiskusan glumac, to mi je bio možda peti-šesti film. Pre toga sam radio Bal na vodi Jovana Aćina, Dogodilo se na današnji dan Miroslava Lekića, pa dve epizode kod Gorana Markovića u Deja vu, kod Kresoje u Oktoberfestu.

Kad je film izašao svi su bili oduševljeni, sve je bilo super i svi su bili super, a ja sam bio, ne razočaran svojom glumom, ali sam samom sebi bio nekako – suviše ja. Kao da igram na prvoj godini glume: ja u određenim okolnostima. Bilo je tu i nekih scena koje su bile loše napisane, a ja to nisam umeo da oprirodim, da promenim, da mi bolje legne replika, što sada umem. Pored tih scena s kojima baš nisam zadovoljan, ima i drugih, kao što su one rokenrol scene gde sam na svom terenu. Recimo, sviđa mi se ona montažna sekvenca gde sviram gitaru i gde počnemo da pravimo onaj narodnjak koji je Vlada zapravo napravio.

Dakle, imao sam mešano to osećanje i osećanje zadovoljstva što je film uspeo. Kako su godine prolazile postajao je sve kultniji i kultniji. To se dešava sa mnogim filmovima od kojih, dok smo ih snimali, nismo očekivali ništa preterano. Možda je jedino Gajić znao da ima remek-delo, jer Gajić je zapravo započeo ceo projekat. Nije strašno, imao sam i gorih uloga i većih blamova i grešaka. Kao što sam puno dobrih uloga odbio, tako sam i puno loših prihvatio. (Smeh)

Bio sam potpuno zgranut što moram da idem da se slikam s tim narodnjacima. Bio je to neki Sabor, narodnjački, održavao se jednom godišnje u Pioniru. Nešto kao Oskar popularnosti. Kao čoveka iz rokenrola bilo me je žešće blam da odem među narodnjake i da se tamo presvlačim u nindža odelo. Bio sam jako protiv toga, ali morao sam jer to spada u tu montažnu sekvencu koja je možda i vrh tog filma. Tako da sam se ja u Pioniru pojavio već kostimiran. Izašli smo iz kombija Pezo, ja, kamerman, tonac i samo smo banuli među narodnjake. Bio sam kostimiran kao nindža, oni su me čudno gledali, ali mislili su da je to neka fora za nešto, na primer za RTS.

Ne znam da li je Pezo držao mikrofon i glumio novinara ili neko drugi, u svakom slučaju, na koga smo naišli njemu smo prišli. Igrom slučaja naišli smo na Vesnu Zmijanac, Halida Muslimovića i još dvoje-troje. Sad ovaj kaže: “Sa nama je nova narodnjačka zvezda Nindža!” i oni sad svi misle da je to neka skrivena kamera ili tako nešto, a OK je i to, pošto su narodnjaci druželjubivi, nisu kao rokeri da te odjebu – “Pali, brate!” – nego vole da daju izjave i intervjue. Oni su valjda mislili da je to nešto smešno, a mi ništa nismo ni tražili od njih da kažu, nego samo da se slikaju sa mnom.

To je u toj sekvenci ispalo fenomenalno je sam ja po pola sekunde sa nekim od najvećih tadašnjih zvezda folk muzike, a u to vreme je zapravo započinjalo ono što se danas zove turbo-folk. Znam da je Rambo dao itaj naziv koji se proširio po narodu, ali ne znam da li ga je tako nazvao tada ili kasnije.

Monografiju “Daj, babo, glavu” možete kupiti u Delfi lancu širom Srbije. U Beogradu u Bookastore knjižarama, Beopolisu i Zepteru. U Novom Sadu u Solarisu i Bulevar Booksu.

Sutra na Nova.rs: Anica Dobra o tome kako je bila ozbiljno bolesna na snimanju "Kako je propao rokenrol"

Bonus video: Almodovar i ekipa njegovog filma u Veneciji