Batistuta bi bio ponosan: Kritika filma "Yugo ide u Ameriku"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

To su ona ostvarenja koja kliknu sa tobom i sa svakom novom scenom postaju sve bliža tvom senzibilitetu i onome što podrazumevaš pod „dobrim“ filmom. Takvi odnosi sa filmovima su za mene u poslednje vreme retki, ali kada se dese, vraćaju me u ono doba kada je svaki film bio neverovatno otkriće, a odlazak u bioskop pravo pravcato bežanje iz stvarnosti na par sati i kompletno isključivanje iz (tada vrlo bezbrižne) svakodnevice. Takav je bio i „Yugo ide u Ameriku“ mali, ali zapravo veliki domaći dokumentarac koji se veoma visoko popeo na mojoj ovogodišnjoj listi i sasvim moguće da će tamo i ostati do kraja decembra. A pre nego što nastavim ću samo reći: zgrabite prvu priliku da pogledate ovaj film!

Film je, pa, o Jugu koji ide u Ameriku... Šalu na stranu, prati trojicu prijatelja koji odlučuju da provozaju Juga od Njujorka do Los Anđelesa. Krajem osamdesetih, Jugo je stigao u SAD kao najjeftiniji automobil na tržištu, ali je vrlo brzo, zajedno sa raspadom SFRJ, nestala i njegova američka automoto avantura. Ubrzo je proglašen za najgori automobil ikada, da bi s vremenom postao kultna relikvija nekog prošlog doba. Filip, Aleksa i Aleksandar odlučuju da testiraju tu hipotezu, a njihov put ih vodi kroz raznorazne peripetije u filmu za koji sam gotovo siguran da ćete želeti da traje još koji minut duže.

Stil i forma filma nisu nešto što do sada nismo već videli (poprilično standardan dokumentarac), niti su sami po sebi naročito inovativni, ali upravo je senzibilitet trojice protagonista ono što celo ostvarenje drži na visokom nivou. Njihova duhovitost, energičnost, šarm, snalažljivost, ali i odnos prema životu i njegovoj nepredvidivosti, odmah osvajaju publiku i teraju je da prati svaku novu „epizodu“ ovog putovanja. A to što im se događa daleko je od običnog; neretko sam imao utisak da je sve gotovo predimenzionirano ili unapred režirano, ali verujem da većina toga ipak nije. U svakom slučaju, ovo je divan road-trip dokumentarac koji odiše energijom nekog daleko bezbrižnijeg i boljeg vremena.

Naravno, svaki film je na svoj način neka iluzija, pa tako i dokumentarci. Ovaj sadrži određene iscenirane sekvence, ali one nimalo ne opterećuju film niti narušavaju njegovu naraciju; naprotiv, dodatno je potcrtavaju i pojačavaju. Trebalo mi je malo vremena da se naviknem na njih, ali vrlo brzo postalo je jasno da savršeno odgovaraju duhu celog filma.

Iako film poprilično standardno koristi klasične „talking heads“ intervjue, sagovornici su dovoljno zanimljivi da uspešno prikriju već učmalu generičnost te forme. Imao sam utisak da su ih jedva nagovorili da izgovore po koju rečenicu, ali i da ih je sama misija dovoljno zabavila da su, usput, odlučili da podele i nekoliko svojih misli. Drago mi je da jesu, jer smo tako saznali mnogo toga o Jugu i o tome koliko je zapravo bio važan i kultan, baš kao i nažalost nepostojeća država iz koje je potekao.

Pored toga što je izuzetno zabavan film, on ima i mnogo toga da prenese publici. Iako tih momenata nema previše, autori uspevaju da daju istorijski kontekst samom zbivanju, ulozi Juga na američkom tlu, ali i njegovom značaju u Jugoslaviji. Tako „Yugo ide u Ameriku“ postaje i svojevrsna oda jednom davno prošlom, a mnogima i dalje dragom vremenu. Ipak, film je nešto više od puke nostalgije: on se osvrće na prošlost, ali i gleda unapred, dajući publici tračak nade da sadašnjost ne mora uvek da bude tako sumorna. Ako je Jugo uspeo da se održi i ostane toliko poznat, prepoznat i bude kult za sebe: pa što ne bi i svako od nas opstao u neretko tmurnoj sadašnjici?

Režija uspeva da održi osećaj spontane avanture, a da istovremeno ne sklizne u potpuni autorski metež. Autori su zapravo uspešno iskontrolisali očigledno teško kontrolisani haos koji ih je neretko pronalazio. Takođe, način na koji su montažno skrojili snimljeni put, a i susrete sa izuzetno zabavnim i šarolikim stanovnicima ove prostrane zemlje je vrlo zabavan i odiše njihovom ličnošću.

Amerika kroz koju prolaze nije ona grandiozna, čista i leps, kao sa neke razglednice. Njujork i Los Anđeles jesu prikazani, ali su daleko od one verzije koju uglavnom viđamo u holivudskim blokbasterima. Ovo je neka čudna, više usputna Amerika: raspale benzinske stanice, prljavi moteli, zaboravljene prašnjave stranputice i ljudi koje vrlo verovatno nikada više neće sresti, ali ih je neka bizarna Jugo sudbina ipak (barem na kratko) spojila. Na neki način, ta Amerika se savršeno uklapa sa Balkanom i Srbijom, odnosno Jugoslavijom iz koje potiču glavni likovi. Kao i sam film, to je neka iskrenija Amerika, ispunjena ljudima koje bih zaista voleo da upoznam, što nije baš čest slučaj sa stanovnicima ove sada i te kako (u svakom smislu) polarizovane države.

„Yugo ide u Ameriku“ ne govori samo o Jugoslaviji, Americi ili titularnom automobilu. Više govori o osećaju pripadnosti, o potrebi da se uvek ide napred u nepredvidive životne predele čak i kada ne znamo baš gde idemo ili zašto. Neće sve uvek biti lako, ali se možda čar postojanja upravo krije u tom lutanju, neizvesnosti ili činjenici da nikada nismo potpuno sigurni kuda nas put vodi. Tako ni naš trojac nije znao gde će tačno da završi, a ovih devedesetak minuta prikazuje njihovo putovanje kao parčence putovanja kakvo bismo svi voleli da imamo barem jednom. U svakom slučaju, ovaj film nas podseća na neke osnovne životne vrednosti, a možda nas usput i pogura da krenemo na neko sopstveno životno putovanje, iako smo svi već na jednom.

VIDEO: Semikast 17 - Rangiranje Tarantina