"Ogorčen sam što moram da brinem o starim roditeljima – život mi je postao noćna mora"

Čitalac je napisao:

„Užasno se osećam što ovo govorim, ali kao da sam zarobljen u nekoj vrsti žive noćne more, jer sam jedina osoba koja brine o svojim ostarelim roditeljima.

Oboje su u osamdesetim – mama ima 84, a tata 89 godina – i odbijaju bilo kakvu pomoć, kao i mogućnost da se presele u dom ili neki oblik stanovanja uz stručnu negu. Uvereni su da mogu sami da se staraju o sebi i jedno o drugom, ali postaje sve očiglednije da to više nije tako.

Tata sve češće zaboravlja stvari, do te mere da to može da postane opasno, dok mama smatra da i dalje može da vozi i kuva, iako joj je vid loš, a koordinacija još gora. I koliko god oboje insistirali na tome da su samostalni, i dalje zavise od mene kada treba praktično bilo šta da se reši.

Moram da obavljam svu kupovinu i plaćam račune umesto njih, a zovu me svaki put kada se nešto dogodi – kada treba zameniti sijalicu, kada im ponestane mleka ili kada im treba lek. Očekuju da ostavim sve što radim i odmah odem kod njih.

Ali i ja imam svoj život. Imam zahtevan posao, zdravstvene probleme i svoju decu. Pritom ne živim iza ugla – do njih mi treba pola sata vožnje, i tako svaki put.

Znam da nemaju nikoga drugog jer sam jedinac i zato osećam da je moja dužnost da brinem o njima. Ali duboko u sebi osećam ogromnu ogorčenost zbog odgovornosti koja je potpuno pala na mene. A onda osećam i krivicu zato što se uopšte tako osećam.

Volim ih, ali sam iscrpljen.

Ponekad poželim da imam neki razlog zbog kojeg više ne bih mogao sve da radim. Uhvatim sebe čak i kako želim da se razbolim ili da mi se dogodi neka nezgoda, samo da bi oni konačno morali da prihvate da ne mogu svaki put da ostavim sve i potrčim kod njih.

Imam osećaj da moj život više ne pripada meni. Praktično se pretvorio u služenje drugima. Sve me to potpuno iscrpljuje, umara i frustrira, a ne znam kako da promenim situaciju.“

Iscrpljeni

Odgovor Viktorije Ričards

Dragi Iscrpljeni,

Vaš potpis zaista opisuje stanje u kojem se nalazite. Čak i iz ovog pisma može da se oseti koliko ste sagoreli, a prvo što se nameće jeste pitanje – ko vodi računa o vašim potrebama?

Vi neprestano brinete o drugima, ali ko u svemu tome stavlja vas na prvo mesto? I zašto to ne činite vi sami?

Činjenica je da u ovoj zemlji ljudima koji brinu o drugima ne pružamo odgovarajuću podršku. Novi premijer Endi Bernam obećao je reformu sistema socijalne zaštite, što je odavno potrebno i svakako dobrodošlo – pod uslovom da pronađe način da je finansira. Opšte je poznato da se zemlja suočava sa krizom sistema nege, a ljudi poput vas postaju njene kolateralne žrtve.

Razumem osećaj dužnosti koji imate prema roditeljima, posebno zato što ste jedinac. Međutim, jedna od odgovornosti koju imamo kao odrasli ljudi jeste da shvatimo da ne možemo da dajemo ono što više nemamo.

To je isto kao pravilo sa maskom za kiseonik u avionu: najpre morate da stavite svoju masku, pa tek onda da pomažete drugima.

Jednostavno rečeno, ako nastavite da dajete sve od sebe dok potpuno ne ostanete bez snage, na kraju više nećete imati šta da pružite ni njima.

Zbog svega što ste napisali, pitam se da li već dugo zanemarujete sopstvene potrebe – i zbog čega.

Razumem da su vaši roditelji ranjivi, ali i ponosni. Odbijaju da prihvate pomoć drugih ljudi, a istovremeno vas tretiraju upravo kao osobu koja je dužna da im stalno pomaže. Nekim ljudima je jednostavno izuzetno teško da prihvate činjenicu da stare.

Sada je vreme da im objasnite da ste samo jedna osoba i da postoje granice onoga što možete da uradite.

A onda dolazi teži deo – te granice zaista morate da postavite.

Imate ograničenu količinu energije i vremena i deo toga morate da sačuvate kako biste mogli da se oporavite. Za početak, recite roditeljima da više nećete prekidati sve što radite i juriti kod njih svaki put kada im zatreba litar mleka. Umesto toga, odredite dane i sate kada ćete ih posećivati.

Kada se naviknu na takvu rutinu, možda ćete se iznenaditi koliko dobro mogu da se snađu u vremenu između vaših poseta.

Možete da kontaktirate i njihove komšije ili prijatelje iz kraja i pokušate da napravite malu mrežu ljudi koji bi povremeno mogli da pomognu.

Imam prijatelje koji su upravo tako postupali kada je pomoć bila potrebna – od prijateljice koja je prolazila kroz hemoterapiju dok je sama brinula o dvoje male dece, do ljudi kojima je pomoć drugih bila neophodna dok su prolazili kroz period žalosti.

Kada sam se porađala sa drugim detetom, mogla sam da pozovem prijateljicu kojoj verujem da dođe i pričuva moje malo dete kako bih mogla da odem u bolnicu. Ljudi često veoma brzo i dobro reaguju kada nekome zaista treba pomoć.

Ali vi ćete morati da im dozvolite da pomognu.

Takođe ćete morati da se odreknete dela odgovornosti koju ste potpuno preuzeli na sebe. Moguće je da sada radite čak i više nego što je potrebno upravo zato što osećate krivicu zbog sopstvene frustracije, pa pokušavate to da nadoknadite.

Roditeljima možete jasno da kažete da ćete, naravno, biti uz njih istog trenutka ukoliko se dogodi nešto hitno. Ali imate i svoju porodicu o kojoj morate da brinete.

Možete ih pitati i da razmisle da li je pregorela sijalica zaista „hitan slučaj“. Ako nije, njena zamena može da sačeka vašu sledeću posetu.

Moglo bi da pomogne i pravljenje zajedničkog spiska za kupovinu. Tako bi roditelji imali osećaj kontrole, a ne bi morali da vas zovu svakih pet minuta kada se sete nečega što im treba.

Ako ni takav dogovor ne bude funkcionisao, moraćete otvoreno da razgovarate sa njima i pomognete im da se suoče sa činjenicom da im je potrebna profesionalna pomoć koja će popuniti praznine onda kada vi niste dostupni.

Već radite izuzetno mnogo. Nemojte osećati da morate na svojim leđima da nosite i njihove emocije zbog toga što treba da prihvate tuđu pomoć.

Jer u ovom trenutku izgleda da nisu samo vaši majka i otac ti koji više ne uspevaju da vode računa o sebi.

Svi zaslužujete više od ovoga.