Bezbedan i bledunjav nastavak: Kritika filma "Đavo nosi Pradu 2"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

Dominirao je ostvarivši ogroman profit, a tada skoro šezdesetogodišnja Meril Strip ponovo je zahvaljujući filmu i definisana kao ikona američkog glumišta. Tokom godina, film je stekao kultni status, pa je nastavak delovao neminovno, pogotovo jer je spisateljica originalnog romana još 2013. godine napisala drugu knjigu.

Ipak, glumci nisu tako lako hteli da se vrate već poznatim likovima, posebno ne bez zaista dobre i smislene priče. Na kraju je, očigledno, bilo dovoljno napisati dovoljno nula na čeku, jer se skoro cela ekipa vratila da nam dostavi poprilično bezbednu, predvidivu i bledunjavu priču o tome gde su ovi likovi sada, nakon višedecenijskog odsustva. Dakle, ne toliko neophodan nastavak koji je apsolutno morao da se desi, već (po običaju „Disney“ konglomerata) film sigurica koji će im ponovo doneti laki profit.

Dve decenije nakon što je napustila „Runway“ i odlučila da uzme život u svoje ruke, Andrea se, posle izgubljenog posla, vraća u isti časopis koji ju je profesionalno stvorio: sada, naravno, na uredničkoj poziciji. Kako bi spasila nasleđe navodno poslednjeg bastiona modnog novinarstva u svetu koji se rapidno menja, Andrea prolazi kroz mnoštvo predvidivih peripetija sa starim poznanicima i novim neprijateljima, dok film pokušava da nas ubedi da je povratak na staro zapravo nekakav korak napred.

Odavno živimo u vremenu u kom je nostalgija postalo oružije, ili barem deo svojevrsne industrije. Publika se u nastavcima neretko planski vraća u neko navodno bolje, odnosno jednostavnije prošlo doba, dok studiji razmišljaju koliko još puta mogu da joj prodaju istu stvar, ali u novom i dosadnijem pakovanju. Ako je neko na tome izgradio imperiju, to je „Disney“, koji je kupovinom „21st Century Fox-a“ 2019. godine prigrlio i prava na filmove „The Devil Wears Prada“. A čim „Disney“ stavi šapu na neku intelektualnu svojinu, pitanje više nije da li će je ponovo nasilno oživeti, već koliko brzo će iz nje iscediti i poslednju trunku potencijala; čak i kada je svima jasno da prostora za ceđenje baš i nema.

Rekavši to, "Đavo nosi Pradu 2" (The Devil Wears Prada 2) nije najgori mogući proizvod industrije nostalgije. Fore i fazoni prvog, neuporedivo boljeg filma, ovde se očekivano ponavljaju, ali ne toliko da sve deluje potpuno nesnosno ili nasilno forsirano. Za nastavak koji dolazi posle toliko godina, poneki namig publici na prošli film je bio donekle i obavezan. Nažalost, svaki put kada se desi služi da se prisetimo koliko je prvi film bio živ: pun boje, ritma i one lake, elegantne energije koji je odisao (nesavršenim, ali šarmantnim) filmovima tog doba.

Njegov nastavak je, međutim, savršeno oličenje savremenog studijskog filma: bled, blag, bezbedan... i, kad smo već krenuli sa slovom „b“: prilično banalan. Od samog starta pokušava da prizove duh prvog filma, ali i duh nekog drugog vremena: turbulentnog početka veka, kada je budućnost još delovala kao nešto čemu se ide u susret, a ne kao nešto što mislite da nećete ni doživeti. Danas, u surovoj 2026. godini, okruženi ratovima, dezinformacijama, inflacijom, nametljivom veštačkom inteligencijom i ostalim „veselim“ dokazima civilizacijskog napretka, taj optimizam deluje gotovo nepristojno.

„The Devil Wears Prada 2“ pokušava da bude šarmantan, zabavan i dovoljno lagan da mu sopstvena banalnost postane prednost, a ne dijagnoza: i nije da mu to baš nikada ne uspeva jer povremeno zaista uhvati tračak te stare energije. Ali čim deluje kao da je pronašao dobar pravac, pred nama se urušava njegova klimava kula od karata: priča toliko poznata, predvidiva i dramaturški reciklirana da deluje kao da je i sama prošla kroz nekoliko rundi korporativnog odobravanja (haha).

Film se, pritom, očigledno trudi da bude u žiži promena 21. veka, pa tu i tamo dobaci neki duhovit komentar na sve što se promenilo od 2006. godine. Nažalost, ti komentari uglavnom ostaju na nivou „hej, sećate se kad stvari nisu bile ovakve“, što je možda dovoljno za neki jedva primetni osmeh, ali ne i za bilo kakvu ozbiljniju satiru. Naravno, ciljna publika filma, žene koje su pre dvadeset godina bile klinke, neće nužno doći na film da razmišlja o ekonomiji, medijima i tehnološkom raspadu stvarnosti. Ali čak i kada ga posmatramo samo kao lagani nastavak napravljen da pokrene malo nostalgije, a zaradi još više, film jedva stoji na nogama.

Drži ga, zapravo, ono što ga je najviše držalo i prvi put: glumačka postava. Ona je i dalje sjajna, šarmantna i dovoljno precizna da podseti zašto je još 2006. postala toliko upečatljiva. Šteta je samo što ovog puta igraju u filmu koji ih mnogo više koristi kao muzejske eksponate nego kao žive likove. Kako god, glumci su se očigledno vrlo lako vratili u uloge koje su im vidno zabavne i zbog toga i vredi da se ode na film.

Dvadeset godina kasnije, Meril Strip i dalje bez većeg napora vlada kadrom kao Miranda Prisli. Drago mi je što je baš zbog ovog lika prekršila svoje pravilo o neigranju u nastavcima, jer Miranda jeste jedna od njenih najpamtljivijih uloga, što je u karijeri Meril Strip zaista teško odabrati. Sedamdesetšestogodišnja Strip ovde tek dobro priziva energiju svoje višedecenijski mlađe verzije, ali joj je i to dovoljno da poznatom mimikom, pogledom i savršeno tempiranom hladnoćom pojede skoro svakoga ko se nađe kraj nje u kadru.

Miranda Prisli, odnosno Meril Strip je ponovo najbolji deo filma i to u meri koja deluje pomalo nepravedno prema ostatku ekipe. Njen odnos sa Andreom jeste očigledno recikliran, ali i dalje ima dovoljno šarma da funkcioniše makar na čistoj nostalgiji. Strip ostaje ikona svetskog glumišta, a dugovečnost njenog šarma bi zaista trebalo da se izučava.

Stenli Tuči je vidno potcenjen glumac. Gde god da ga gledam, jednostavno pokida i tera me da se zapitam zašto ga studiji ne unajmljuju češće. Sa svojih šezdeset pet godina izgleda odlično, a povratak u Najndželovo odelo ga nikad nije činilo mlađim.

Ovde, doduše, igra skoro identičnu funkciju kao i u prvom filmu: mudrog, simpatičnog mentora glavnoj junakinji novajliji. Pred kraj dobija svojih pet minuta karakterne slave, ali taj trenutak više deluje kao obavezna dramaturška recka nego kao zaista zaslužena tačka na njegov razvoj. Ipak, Tuči ostaje Tuči: jedna od svetlih tačaka ansambla i glumac koji mi je uvek melem za oči, čak i kada film ne zna sasvim šta da radi sa njim.

En Hatavej se vraća kao Andrea, koja je ovde, nekako, najslabiji lik. Andrea je najveća žrtva ubitačnog scenarističkog problema filma: likovi se ponašaju kao da nisu omatorili dvadeset godina. Uglavnom funkcionišu gotovo identično kao 2006. godine, samo što je sada oko njih nalepljena nova vremenska oznaka, čisto da znamo da se nešto navodno promenilo.

Istina, u racionalnom svetu to nema nikakvog smisla, ali u bajci poput ove taj postupak je koliko-toliko svarljiv. Mnogo bi smislenije, pa i zahvalnije, bilo da je film bio epoha, odnosno da se dešavao tokom 2010-ih. Tako bi imao više prostora za nostalgiju, a i ponašanje likova bi delovalo manje nakalemljeno, jer bi još uvek bili relativno mlađi. Ovako, deluje kao da su svi samo zamrznuti na dvadeset godina, pa odmrznuti čim je neko u studiju shvatio da se od starog naslova može još da se izvuče pristojan kvartalni rezultat.

En Hatavej kroz film skakuće kao da iza sebe nema dvadeset godina navodno ozbiljnog novinarskog rada. Svaki njen uspeh se desi gotovo sam od sebe, svaka odluka je predvidiva, a svaka dramaturška prepreka postoji samo da bi bila rešena pre nego što stignemo da poverujemo da je uopšte i postojala. Andrea bi trebalo da bude zrelija, iskusnija i stameno profesionalno formirana, ali scenario je uporno tretira kao istu onu devojku iz prvog filma, samo sa skupljom garderobom i nešto umornijim pogledom (i po kojim fejsliftom).

Elem, barem joj je bilo zabavno da glumi ponovo skoro pa identičnog lika sa skoro pa istim karakternim lukom. Priznajem, i meni je bilo lepo da je ponovo vidim: izgleda da ni ja nisam otporan na nostalgiju...

Emili Blant kao Emili, još je jedan povratnički lik koji je skoro pa preslikan iz prvog filma. Blant je i dalje dovoljno dobra da od tog recikliranog materijala napravi nešto gledljivo. Njen karakterni luk u nastavku jeste drugačiji i potencijalno zanimljiviji, ali jedna važna narativna začkoljica vezana za nju (koju neću spojlovati) došla prekasno za svoje dobro.

Ta ideja je mogla da učini film znatno boljim, ali autori nisu znali kako da je postepeno izgrade. Umesto pažljivog uspostavljanja, dobijamo iznenadno dramaturško iskakanje pred poslednju trećinu već prilično bledog filma. Ipak, Blant se dobro snašla u jednoj od uloga koje su joj obeležile početak karijere, naročito nakon dvadeset godina ozbiljnijih i težih uloga. Emili je i dalje Emili: oštra, nervozna, pomalo nepodnošljiva i dovoljno zabavna da se poželi da ju je film iskoristio pametnije, a postojao je prostor...

Gledajući na to da je ovo film o modi, nije veliko iznenađenje što su montažne sekvence sa raznih modnih događaja ujedno i najbolji delovi filma. Ono što jeste iznenađenje jeste koliko su ti momenti življi, prirodniji i zanimljiviji od gotovo svega što ih okružuje. Dok ostatak filma često deluje sterilno i previše pažljivo odrađeno, ove scene imaju energiju pravih ovakvih zbivanja: snimljene su iz ruke, dinamično, gotovo usputno, kao da je neko na trenutak zaboravio da snima nostalgični ispljuvak.

Svaka takva sekvenca me je prijatno iznenadila, jer pokazuje da je nastavak ipak mogao da pronađe ritam da je prestao da kleči pred originalom. Gostujuća pojavljivanja ljudi iz sveta mode dodatno daju tim delovima osećaj verodostojnosti, a nekoliko njih zaista uspeva da iznenadi; posebno Lejdi Gaga, koja je za film snimila i tri originalne pesme.

Nažalost, „The Devil Wears Prada 2“ je još jedna žrtva sterilne digitalne fotografije modernog filma. Iako je direktor fotografije isti kao i u originalu, nastavak je vidno bleđi, ružniji i vizuelno umorniji. Florijan Balhaus kao da nije uspeo da pronađe način da dvadeset godina kasnije ponovo uhvati onu boju, ritam i živost prvog filma, pa umesto vizuelno bombastičnog i elegantnog modnog sveta neretko gledamo još jedan digitalno ispeglan proizvod.

Film, doduše, blista u sekvencama modnih događaja, gde kamera konačno dobija malo pulsa i kreativnog. Sve ostalo je prilično osrednje snimljeno: uredno, čisto, korektno i samim tim gotovo potpuno nezanimljivo. Balhaus je mogao da napravi vizuelni flešbek na original, da nastavku vrati makar deo one stare energije i izdvoji ga iz mora današnjih ružnjikavih studijskih filmova.

„The Devil Wears Prada 2“ nije katastrofa od filma, što je za današnje studijske nastavke skoro pa kompliment. Nije ni najgora verzija povratka koju smo mogli da dobijemo, jer ima dovoljno šarma i glumačku postavu... Ipak, umesto da smisleno prokomentariše promene sveta, medija, mode i svojih junaka, nastavak bira bolno bezbedniji i banalniji put: da nas podseti na prvi film i naplati to sećanje, praveći se da je to sasvim dovoljno. Strip i Tuči su, naravno, i dalje melem za oči, tako da nije sve izgubljeno!

VIDEO: Žabac Kolekšn | Brza Runda | Semi x Voja