Stručnjakinja sa Harvarda ceo život živi sa anksioznošću: Ova navika joj pomaže da je smiri za nekoliko minuta

O ovoj temi ne govori samo kao stručnjak. Bek otvoreno kaže da se sa anksioznošću suočava praktično čitavog života. Upravo je pokušaj da razume sopstveni um bio jedan od razloga zbog kojih je godinama proučavala mentalno zdravlje i funkcionisanje mozga. U autorskom tekstu za CNBC objasnila je jednu tehniku koju koristi kada je preplavi anksioznost i koju preporučuje i ljudima sa kojima radi.

„Anksioznost proučavam čitavog života jer je i sama imam“

Anksioznost proučavam praktično čitavog života – zato što je i sama imam.

Sećam se da sam uoči jednog rođendana bila potpuno stegnuta od nervoze. Užasavala me je pomisao koliko brzo vreme prolazi, a ja još nisam postigla ništa značajno.

Punila sam četiri godine.

Upravo je takva anksioznost bila jedan od razloga zbog kojih sam počela mnogo da čitam o mentalnom zdravlju i našem mozgu. Mislila sam: ako uspem da razumem ljudski um, a posebno sopstveni, možda ću uspeti da se oslobodim tog neprestanog osećaja nelagode.

Jedno istraživanje koje mi je svojevremeno dalo nadu bavilo se neuroplastičnošću – sposobnošću našeg mozga da se menja. Naučnici su proučavali mozgove tibetanskih monaha koji su godinama meditirali i uočili razlike u područjima mozga povezanim sa srećom, saosećanjem i smirenošću.

Za mene je poruka bila važna: naš mozak nije nepromenljiv.

Navika koja joj pomaže da se oseća sigurnije

Godinama koristim jedan koncept u borbi protiv anksioznosti, a preporučujem ga i ljudima sa kojima radim: samoposmatranje.

To znači da posmatrate sopstvene misli, osećanja i postupke sa određene distance, kao da ih posmatra neko drugi.

Kada sam bila mlađa, bila sam veoma osetljiva na ono što drugi ljudi misle o meni. Ako bi me neko kritikovao, moj um bi se gotovo automatski uhvatio za tu kritiku.

Samoposmatranje mi je pomoglo da napravim distancu između sebe i tih misli.

Umesto da pomislim: „Ova osoba me ne voli, dakle sa mnom nešto nije u redu“, mogu da posmatram šta se događa u mom umu: „Primećujem da sam zabrinuta zato što mislim da me ta osoba ne voli.“

Ta mala promena može da napravi ogromnu razliku.

Misao više nije činjenica. Postaje nešto što možete da posmatrate, preispitate i pustite.

Zamislite da posmatrate sebe spolja

Jedan od načina da to uradite jeste da zamislite sebe iz perspektive neutralnog posmatrača.

Kada ste uznemireni zbog neke situacije, pokušajte da zamislite da gledate film u kojem ste vi glavni junak.

Šta biste videli?

Kako se ta osoba ponaša? Šta je uznemirava? Da li su njeni strahovi zaista zasnovani na onome što se događa ili njen um pravi mnogo strašniju priču?

Kada napravimo psihološku distancu od sopstvenih misli, lakše možemo da razlikujemo ono što se zaista događa od onoga što nam anksioznost govori da bi moglo da se dogodi.

To je posebno važno zato što anksiozne misli imaju tendenciju da hrane jedna drugu.

Jedna zabrinjavajuća misao pokrene drugu, ona treću i ubrzo možemo da se nađemo u onome što nazivam „spiralom anksioznosti“ – povratnoj sprezi u kojoj strah stvara nove priče, a te priče proizvode još više straha.

Prebacivanje sa straha na radoznalost

Drugi važan korak jeste radoznalost.

Umesto da pokušavam da silom zaustavim anksiozne misli, pokušavam da ih posmatram sa interesovanjem.

Mogu da se zapitam: „Zanimljivo, zašto moj mozak upravo sada reaguje na ovaj način?“

Takav pristup menja odnos prema anksioznosti. Više nisam potpuno zarobljena u njoj – postajem osoba koja je posmatra.

Radoznalost zatim može da preraste u kreativnost.

To ne znači da morate da budete umetnik. Kreativnost može da bude crtanje, kuvanje, pisanje, uređivanje prostorije, rešavanje problema, ples ili bilo koja druga aktivnost u kojoj nešto stvarate.

Kada sam tokom pandemije počela namerno da se bavim kreativnim aktivnostima, primetila sam koliko brzo mogu da me izvuku iz anksioznog stanja. Opisala sam taj proces kao prelazak iz „spirale anksioznosti“ u „spiralu kreativnosti“.

Zbog toga umesto pitanja: „Šta sada mogu da uradim?“, pokušavam sebi da postavim drugačije pitanje: „Šta sada mogu da napravim?“

Ta promena usmerava pažnju ka radoznalosti, povezivanju ideja i rešavanju problema, umesto ka neprekidnom analiziranju onoga čega se plašimo.

Nekoliko minuta može da promeni tok misli

Cilj nije da sebi govorimo da strah ne postoji niti da ignorišemo stvarne probleme.

Strah ima svoju svrhu. Ako smo suočeni sa neposrednom opasnošću, on nam pomaže da reagujemo.

Problem nastaje kada nema neposredne opasnosti, a naš um nastavlja da proizvodi scenarije zbog kojih telo ostaje u stanju uzbune.

Tada pokušavam da zastanem, posmatram ono što se događa u mom umu i prema sebi se odnosim sa više blagosti i radoznalosti.

Ne moramo da verujemo svakoj misli koja nam prođe kroz glavu.

Za mene je upravo sposobnost da posmatram svoje misli umesto da automatski postanem njihov zarobljenik bila jedan od najvažnijih koraka ka većem osećaju emocionalne sigurnosti. Kreativnost je potom postala način da se ne vratim odmah u isti krug anksioznosti.

Ne mogu da kontrolišem šta drugi ljudi misle o meni niti sve što će se dogoditi u mom životu. Ali mogu da promenim način na koji reagujem na misli koje moj um proizvodi.

A ponekad upravo ta mala distanca može da bude dovoljna da se čitava spirala prekine.