Ako znaš zašto kupuješ kartu, nema prostora za razočaranje: Kritika filma "Mortal Kombat II"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

Od prvog zvaničnog takvog filma, „The Super Mario Bros.“ , koji je propao na gotovo svakom mogućem nivou, ove adaptacije prati svojevrsno prokletstvo. Neki autori pokušaju da nešto malo promene, neki da je sadrže u potpunosti istom; ali uvek će nešto da fali i zato prosto nećemo nikada dobiti nešto u potpunosti dosledno video igrama. Savršena adaptacija video igre je praktično nemoguća, pre svega zato što video igre i film funkcionišu po potpuno drugačijim principima. Video igra je interaktivan medij i njen kvalitet ne zavisi samo od priče, već i od gejmpleja, osećaja kontrole i načina na koji igrač učestvuje u svetu igre. Upravo zato mnoge adaptacije propadaju pokušavajući da prenesu iskustvo koje je zapravo bilo zanimljivo samo zato što si ga ti igrao, a ne gledao.

Serijal video igara “Mortal Kombat” važi za jedan od sigurno konsistentno najpoznatijih i najkvalitetnijih u svetu virtuelnih tabačina. Tokom godina je praćen sa mnogo kontroverzi, pretežno zbog sadržine obilnog krvoprolića i nasilja, ali to ga nije sprečilo da postane i ostane u žiži javnosti duže od tri decenije. Svetska publika je 1995. godine dobila prvu adaptaciju ovog serijala, već tri godine nakon objavljivanja prve video igre. Iako nije bio najbolji na svetu, film je postao kultan po svojim b-filmskim osećajem klasičnih akcijaša.

Nakon što je njegov nastavak, „Mortal Kombat: Annihilation“ propao po svim načelima, fanovi naredni film dobijaju tek 2021. godine, sa jednostavno nazvanim ostvarenjem, „Mortal Kombat“. Film je od retkih slučajeva gde su autori shvatili da izvorna video igra ne mora da bude „uzdignuta“, niti pretvorena u neku pseudoozbiljnu epsku fantastiku da bi funkcionisala. Ipak, čak i pored određene samosvesti autora da prave film u kome je maksimum dramaturgije: likovi se tuku do nasilne smrti, fanovi su potkopali film. Više od pet godina kasnije, „Warner Bros.“ pokušava ponovo da napravi savršenu adaptaciju video igre, ali, da li im je uspelo?

Dugoočekivani nastavak se ne trudi da bude pametniji nego što treba da bude. „Mortal Kombat II“ je, pa, o naslovnom turniru gde se šampioni Zemlje i Spoljašnjeg sveta suočavaju u krvavim borbama do nasilne smrti. Toliko od narativnih komplikacija.

„Mortal Kombat II“ se barem ne spotiče na isti kamen kao i većina filmova po video igrama; ne pokušava da bude pametnija od sopstvene premise. Film je bukvalno o turniru gde se šampioni Zemlje i Spoljašnjeg sveta međusobno masakriraju pred drevnim bogovima i čarobnjacima. I to je manje-više cela radnja. Nema praznog filozofiranja, nema pokušaja da se „Mortal Kombat“ pretvori u ozbiljnu epsku fantastiku za ljude koji se skoro pa stide što gledaju film u kojem likovi čupaju jedni drugima kičme. Deluje kao da su autori konačno prihvatili da publika nije došla zbog kompleksnog narativa, nego da gleda kako Skorpion bode ljude lancem kroz lobanju dok Kitana secka ljude lepezama. I iskreno, to je sasvim dovoljno za film ovakve vrste.

Narativno, film je prilično blizak onom od pre pet godina: neočekivani šampion Zemlje se nađe u nekom čudnom fantazijskom svetu, gde prvo mora da se izbori sa sopstvenim demonima, a zatim i sa bukvalnim čudovištima, sve u pokušaju da spasi svoju planetu, a usput, eto kad već postoji prilika, i ceo univerzum. Premisa je banalna, ali za jedan B-film to je više nego dovoljno, a „Mortal Kombat II“ suštinski i jeste baš to; skupo upakovana verzija nečega što nikada nije ni pretendovalo da bude velika umetnost. Dakle, ako očekujete epski emotivni spektakl ispunjen vizuelnim čudima, verovatno ste promašili salu. Ali ako tražite opušten film koji radi tačno ono što treba da radi, bez lažne važnosti i nepotrebnog napinjanja, onda je ovo vrlo verovatno vaš teren.

Glavni novi, i verovatno najbolji, adut filma jeste Karl Urban kao Džoni Kejdž. Ovaj lik je u prošlom filmu nedostajao toliko da je bilo prilično jasno da ga autori samo čuvaju za nastavak, iako je ta odluka tada delovala prilično besciljno. Sada je konačno tu, i dobro je što jeste, jer „Mortal Kombat II“ već sam po sebi ima više duha originalne igre utkanog u svoj identitet nego prethodni film. Urban je tu taman dovoljno arogantan, duhovit i svestan sopstvene (česte) apsurdnosti da Džoni Kejdž konačno izgleda kao pravi lik pretočen iz izvornih video igrara.

Kejdž je ovde predstavljen kao glumac koji živi od stare slave: neko ko je imao par hitova devedesetih i od tada pokušava da ostane relevantan u modernom Holivudu, uglavnom bez previše uspeha. Međutim, njegova životna uloga se menja kada postaje poslednja nada Zemlje, sada mora da pronađe svoje mesto u svetu smrtonosnog turnira koji očigledno ne mari mnogo za njegovu filmografiju. Kejndž se savršeno uklapa u ton nastavka, a njegovi momenti interakcije sa ovim svetom su verovatno i najbolji delovi filma. Na početku služi kao neka vrsta produžene svesti publike koja se, vrlo verovatno, prvi put susreće sa ovim univerzumom, ali vrlo brzo prestaje da bude „spoljašnji posmatrač“ i postaje prirodan deo ovog bizarnog sistema. U tom procesu, film konačno uspeva da svoj svet učini koherentnijim i samim tim bolje adaptiranim na veliko platno nego pre pet godina.

„Mortal Kombat II“ je moderan B-film i tačno mu je tamo i mesto: u nekom malom bioskopu punom najvernijih fanova serijala, koji jedini mogu zaista da ga cene. Daleko je od savršenog filma, ali za ono što jeste radi sasvim korektno: ako znaš zašto kupuješ kartu, nemaš mnogo prostora za razočaranje. U poređenju sa filmom od pre pet godina, ovo je ipak bolje ostvarenje, ponajviše zato što mnogo iskrenije prihvata svoju kičastu, čizi, kempi prirodu. Očekivana najava nastavka pred kraj me, iskreno, nije preterano oduševila, ali ako autori nastave da guraju ovu estetiku još bezobraznije i samouverenije, možda jednog dana zaista dobijemo i prvu savršenu adaptaciju video igre.