Bila je svetska zvezda, a onda zgazila dostojanstvo zbog okrutnog bogataša i umrla u samoći

Marija Kalas umrla je 16. septembra 1977. godine u Parizu, u 53. godini, od srčanog udara. Poslednje godine provela je uglavnom povučena od javnosti, daleko od pozornica na kojima je nekada dobijala ovacije.

Rođena je 2. decembra 1923. godine u Njujorku, u porodici grčkih emigranata, kao Marija Ana Sesilija Sofija Kalogeropulos. Njen otac je prezime najpre skratio u Kalos, a potom u Kalas, kako bi bilo jednostavnije za izgovaranje u Americi.

Njeno detinjstvo bilo je daleko od bezbrižnog. Majka je želela sina i teško je prihvatila rođenje još jedne ćerke, a Marija je kasnije otvoreno govorila o osećaju da je bila manje voljena od svoje starije sestre.

„Moja sestra je bila vitka, lepa i druželjubiva, a moja majka ju je uvek više volela. Ja sam bila ružno pače, debela, nespretna i nepopularna. Okrutno je učiniti da se dete oseća ružno i neželjeno“, govorila je Kalas.

Majka je veoma rano prepoznala njen muzički talenat, ali ono što će Mariju kasnije učiniti jednom od najvećih umetnica sveta za nju je u detinjstvu predstavljalo veliki teret. Tvrdila je da je bila primorana da peva još kao devojčica i da joj je na taj način oduzeto detinjstvo.

„Tokom svih tih godina, kada je trebalo da se igram i odrastam, ja sam pevala ili zarađivala novac“, prisećala se.

Nakon raspada braka roditelja, majka je 1937. godine odvela Mariju i njenu sestru u Atinu. Upravo tamo počinje ozbiljno muzičko obrazovanje buduće dive.

U početku nije uspela da se upiše na prestižni Atinski konzervatorijum jer njen glas još nije bio dovoljno obučen. Ipak, profesorka Marija Trivela prepoznala je njen potencijal i pristala da je podučava, čak joj oprostivši školarinu. Kasnije je učila kod čuvene Elvire de Hidalgo, koja je odigrala jednu od ključnih uloga u njenom umetničkom razvoju.

Kalas je bila gotovo opsesivno posvećena muzici. Učila je satima, slušala časove drugih učenika i pokušavala da iz svakog od njih nešto nauči.

Profesionalno je debitovala 1941. godine u Grčkoj nacionalnoj operi u maloj ulozi Beatriče u „Bokaču“, a već naredne godine dobila je jednu od najvažnijih uloga – Tosku u istoimenoj Pučinijevoj operi.

Do odlaska iz Grčke 1945. iza sebe je već imala desetine nastupa, a upravo je iskustvo stečeno tokom ratnih godina kasnije smatrala temeljem svoje karijere.

Nakon kratkog povratka u Ameriku, pravi preokret dogodio se kada je otišla u Italiju. U Veroni je upoznala bogatog industrijalca Đovanija Batistu Meneginija, koji je postao njen suprug i godinama vodio računa o njenoj karijeri.

Istovremeno je upoznala dirigenta Tulija Serafina, jednog od ljudi koji su najviše uticali na njen umetnički razvoj. Pod njegovim vođstvom pokazala je neverovatnu sposobnost da peva potpuno različite uloge.

Jedan od ključnih trenutaka dogodio se 1949. godine u Veneciji, kada je za svega nekoliko dana trebalo da nauči ulogu Elvire u Belinijevim „Puritancima“, dok je istovremeno pevala zahtevnu Vagnerovu Brunhildu. Uspeh je bio ogroman i otvorio joj je vrata belkanto repertoara.

Usledile su „Norma“, „Travijata“, „Lucija od Lamermura“, „Medeja“, „Ana Bolena“, „Mesečarka“ i brojne druge uloge kojima je menjala način na koji je publika doživljavala operu.

Do početka pedesetih postala je međunarodna zvezda, a milanska Skala njena umetnička kuća. Nastupala je u Londonu, Čikagu, Njujorku, Parizu i na najvećim svetskim scenama.

Njena posebnost nije bila samo u glasu. Kalas je uloge živela. Njene interpretacije bile su toliko dramatične da su savremenici govorili kako se tokom njenih nastupa granica između glume i pevanja gotovo potpuno gubila.

Leonard Bernstajn nazvao ju je „Biblijom opere“, dok je zbog statusa koji je stekla dobila nadimak „La Divina“ – Božanstvena.

Ipak, što je njena slava bila veća, to je više pažnje privlačio njen privatni život.

Mediji su je predstavljali kao temperamentnu i problematičnu divu, pisali o navodnom rivalstvu sa Renatom Tebaldi i pratili gotovo svaki njen sukob. Kasnije su i Kalas i Tebaldi govorile jedna o drugoj sa poštovanjem, dok je sama Tebaldi tvrdila da je veliki deo njihovog navodnog rivalstva zapravo stvorila štampa.

Posebnu pažnju izazvala je i neverovatna fizička transformacija Marije Kalas. Tokom 1953. i 1954. izgubila je oko 36 kilograma i od krupne mlade žene postala jedna od najvećih modnih ikona svog vremena.

Godinama su kružile različite priče o tome kako je toliko smršala, uključujući i bizarnu glasinu da je progutala pantljičaru. Sama Kalas tvrdila je da je jednostavno bila na niskokaloričnoj ishrani, uglavnom zasnovanoj na salatama i piletini.

Promena je, međutim, pokrenula pitanje da li je nagli gubitak težine doprineo kasnijim problemima sa glasom. Mišljenja stručnjaka ostala su podeljena. Neki su verovali da je izgubila fizičku potporu potrebnu za pevanje, dok su drugi uzroke tražili u teškim ulogama koje je pevala, zdravstvenim problemima ili gubitku samopouzdanja.

Kalas je pred kraj života tvrdila da zapravo nikada nije izgubila glas, već snagu dijafragme.

Dok se njena karijera suočavala sa sve većim problemima, u njen život ušao je čovek koji će ga zauvek promeniti – grčki brodovlasnik Aristotel Onazis.

Upoznali su se 1957. godine, a njihova ljubavna priča ubrzo je postala jedna od najvećih tema svetske štampe. Oboje su u tom trenutku bili u braku – Kalas sa Meneginijem, a Onazis sa Atinom Livanos.

Njihova bliskost posebno je rasla tokom krstarenja Mediteranom na njegovoj čuvenoj jahti „Kristina“. Po završetku putovanja Kalas je zatražila razvod od supruga, a Onazisova supruga takođe je kasnije okončala njihov brak.

Za Mariju je veza sa Onazisom predstavljala mnogo više od još jedne romanse. Nakon godina tokom kojih je gotovo čitav život podredila karijeri, želela je, kako je govorila, da konačno živi i kao žena.

Ipak, odnos je bio daleko od jednostavnog.

Njihova veza bila je burna, praćena prekidima, pomirenjima i ogromnim interesovanjem javnosti. Kalas je već bila omiljena meta tabloida, a romansa sa jednim od najbogatijih ljudi sveta dodatno je pojačala pritisak.

„Nisam anđeo i ne pretvaram se da jesam. To nije jedna od mojih uloga. Ali nisam ni đavo. Ja sam samo žena i umetnik, i kao takvoj hoću i da mi se sudi“, govorila je.

Najveći udarac usledio je 1968. godine, kada ju je Onazis ostavio zbog Žakline Džeki Kenedi, udovice američkog predsednika Džona Kenedija, kojom se potom oženio.

Ipak, njihov odnos time, prema navodima ljudi iz njihovog okruženja, nije potpuno prestao. Onazis je i tokom braka sa Džeki posećivao Mariju u Parizu, a njihova komplikovana povezanost nastavila se sve do poslednjih godina njegovog života.

Onazis je umro 1975. godine. Za Kalas, koja se već dugo borila sa usamljenošću i gubitkom nekadašnje karijere, bio je to još jedan veliki udarac.

Do tada je njeno vreme na najvećim operskim scenama već bilo završeno.

Poslednji put na opernoj sceni nastupila je 5. jula 1965. godine u londonskom Kovent Gardenu, ponovo kao Toska. Kasnije se okušala i na filmu – Pjer Paolo Pazolini dao joj je glavnu ulogu u „Medeji“ 1969. godine.

Početkom sedamdesetih držala je masterklasove na čuvenom Džulijardu u Njujorku, a potom je sa tenorom Đuzepeom di Stefanom krenula na oproštajnu turneju. Kritičari su primećivali da njihovi glasovi više nisu ono što su nekada bili, ali publiku to nije sprečavalo da puni dvorane.

Poslednji put pred publikom pevala je 11. novembra 1974. godine u Saporu u Japanu.

Nakon toga gotovo potpuno se povukla.

Poslednje godine provela je u svom stanu u Parizu, uglavnom izolovana od sveta. Žena koja je nekada vladala najvećim operskim kućama i čiji je život punio naslovne strane novina ostala je bez scene koja joj je predstavljala gotovo čitav život.

Umrla je 16. septembra 1977. godine od srčanog udara.

Sahrana je održana nekoliko dana kasnije u grčkoj pravoslavnoj katedrali u Parizu, nakon čega je kremirana. Njen pepeo je, prema njenoj želji, 1979. rasut iznad Egejskog mora.